RAT ILI MIR NA KOSOVU?

Odnedavno, gotovo da se na Kosovu ne dovodi vise u sumnju postojanje Oslobodilacke vojske Kosova (OVK). Ali, jos nisu uklonjene mnoge nedoumice oko njene stvarne snage i organizacionog ustrojstva. To je bitno za procenu ozbiljnosti cinioca koji pretenduje da se na srpsku upotrebu sile na Kosovu odgovori silom i njegovih izgleda da pokrene albanske mase, poremeti dosadasnju ravnotezu straha i promeni visegodisnje stanje ni rata ni mira.

Medjutim, nivo saznanja trenutno je na takvom novou da se o OVK moguce govoriti samo u pretpostavkama. Izvesno je da neko sto sebe naziva OVK postoji, da je ona preuzela odgovornost za ubistvo 17-torice ljudi, da je izgubila petoricu ili sedmoricu svojih pripadnika (zavisno od toga da li se dvojica mogu smatrati njenim clanovima), da su 15 -torica njenih clanova nedavno u Pristini osudjeni od strane srpskog Okruznog tuzilastva na drakonske zatvorske kazne, doduse bez agrumentovanih cinjenica i materijalnih dokaza i da je od sredine februara 1996. godine, kada se prvi put javno oglasila, OVK izdala 42 saopstenja za javnost o svojim oruzanim akcijama i politickim ciljevima.

Pojava OVK-a dovela je u veoma neprijatnu situaciju sve albanske politicke partije. Albanski politicari konstatuju identicnost krajnjih politickih ciljeva, ali i duboke razlike u pogledu puteva realizacije. U tom kontekstu, oni ukazuju na velike rizike od upadanja Kosova u vrtlog haoticnog nasilja. Obzirom na sredstva koja OVK upotrebljava ili preti da ih upotrebi, albanske partije se primoravaju na opredeljenja koja su za njih veoma rizicna, cak i za njihov opstanak. Ako ona postoji, ne mogu javno da podrze koriscenje oruzanih aktivnosti zbog medjunarodne diplomatije niti da ih s druge strane osude zbog neizdrzljive srpske represije. Ali, to ne smeju da ucine ni zbog povecanog raspolozenja u albanskoj javnosti da se srpskoj represiji i diskriminaciji pruzi odgovarajuci otpor.

Period gotovo dvogodisnjih dubokih sumnji oko postojanja OVK-a prevazidjen je za nekoliko dana posle javnog istupanja trojice clanova OVK-a na jednoj sahrani krajem novembra prosle godine. Najistrajniji i od tada jedini, od vidjenijih licnosti, u zadrzavanju sumnji je lider kosovskih Albanaca i predsednik Demokratskog saveza Kosova (DSK) Ibrahim Rugova. On i dalje tvrdi da nema dovoljno uverljivih informacija o postojanju OVK-a. Ipak, u jednoj izjavi koju je dao u decembru, prvi i, izgleda jedini put dopustio je mogucnost postojanja nekog oblika albanskih naoruzanih grupa ali, sastavljenih od "frustriranih pojedinaca". Drugi covek DSK-a, potpredsednik Fehmi Agani ocenjuje da je posle njenog javnog oglasavanja, OVK postala cinjenica koja se ne moze vise ignorisati. Ali, javno pojavljivanje njena tri clana kao i preko 40 njenih sopstenja za javnost, takodje nisu dovoljna za potpuno saznavanje i ocenjivanje njenog postojanja u obliku revoltiranih grupa ili sirih fromacija, zatim njenih dimenzija i mogucnosti.

Prihvatajuci postojanje OVK-a kao svrsene cinjenice, predsednik Parlamentarne partije Kosova Adem Demaci uputio je molbu u obliku otvorenog pisma Glavnom stabu OVK-a trazeci od OVK-a da "od 15. decembra do 15. marta prekine sve oruzane akcije". U sadasnjoj veoma ozbiljnoj situaciji, tromesecni prekid nasilja dao bi svima jos jednu sansu za razmisljanje o tezini stanja i vreme za ozbiljniji pristup resenju putem pregovora. Izrazavajuci razumevanje za nestrpljivost Albanaca da odbace kolonijalisticku dominaciju, Demaci ocenjuje kako u sadasnjim unutrasnjim i medjunarodnim okolnostima ne misli da je nasilni put jedini i najbolji za izvojevanje slobode.

Uprkos nijansi, sa dosta sigurnosti se moze govoriti da ni jedno rukovodstvo, odnosno ni jedna od sadasnjih albanskih partija koje polulegalno deluju na Kosovu, nema politicko pokroviteljstvo nad OVK-om. Nedavnim saopstenjem kojim je preuzela odgovornost za dve akcije na Kosovu i tri u Makedoniji, OVK je fakticki odbacila predlog Adema Demacija za tromesecnim prekidom oruzanih akcija.

U gustoj kosovskoj magli preovladjujuce je misljenje da je OVK sastavljena od malih naoruzanih grupa za koje se ne moze pouzdano govoriti da li uvek deluju pod jedinstvenom komandom. Jedna od pretpostavki u tom pogledu je da ona deluje globalno, uglavnom propagandno, na nivou Kosova i regiona oko Kosova gde zive Albanci, ali i u obliku spontano organizovanih lokalnih ilegalnih grupa u cilju zastite lokalnog seoskog stanovnistva od represivnih policijskih ekspedicija ili obavestavanja o kretanju takvih ekspedicija.

Konfuziju namecu i utisci da ova pitanja jos nisu izgleda do kraja jasna ni srpskim vlastima. Srpski politicari i zvanicni mediji "jedva" su pre skoro dve godine docekali preuzimanje odgovornosti OVK-a za neke oruzane napade. Izgledao im je kao bozji poklon za intenzivnu politicku i diplomatsku borbu protiv albanskog pokreta. Posle gotovo dve godine, ispostavilo se da je to zapravo bila reklama za popularisanje OVK-a. Ali, to su uvideli kada je vrag odneo salu. U Beogradu sada se mogu cuti izjave koje sugerisu da OVK zapravo ne postoji, da je rec o lokalnim naoruzanim bandama i slicno. Ako OVK ne postoji, sta je sa cascu i ugledom Okruznog suda u Pristini?

Prema zvanicnim i drugim srpskim informacijama, pripadnici OVK-a upotrebljavaju puske, automate, bombe, eksploziv i, u poslednje vreme, rucne bacace. Ne samo ovde, nego i u stranoj stampi ima velikih spekulacija oko nabavke i kanala za dopremanje oruzja. Kada se o tome govori, uglavnom se misli na masovno dopremanje oruzja iz Albanije tokom proslogodisnjeg haosa u toj zemlji. Medjutim, isto oruzje, osim rucnih bacaca upotrebljavano je i ranije. Taj izvor svakako ne treba iskljuciti, ali takodje treba imati u vidu da na Kosovu sverc oruzjem u manjim kolicinama mozda nikada nije prestao i pre treba pretpostaviti da su pretezni izvor srpski arsenali i kanali oruzja. Vlasti u Albaniji i u Iranu demantovale su informacije u stranoj stampi, uglavnom italijanskoj, o iranskom dopremanju oruzja tajnim kanalima preko Albanije.

Ako je OVK, kakav je imidz stekla, izvrsila bar polovinu oruzanih akcija koje se joj pripisuju i za koje je ona preuzela odgovornost, moze se reci da su na njenom celu i u operativi iskusni znalci svog posla. Kolaju price da su oni svoja znanja stekli u nedavnim ratovima u bivsoj Jugoslaviji, ali ne iskljucuju se ni druge mogucnosti. Medjutim, nemaju mnogo osnova medijski napisi o snazi i organizaciji OVK-a, a posebno oni o moci OVK-a da uspostavi i kontrolise slobodne zone i sprovede policijski cas u njima. To su preuvelicavanja ljudi koji ne poznaju Kosovo. Oni ne mogu da vide sta se zapravo dogadja ispod povrsine zbivanja i ne razumeju tradiciju ponasanja Albanaca prema tlaciteljima u raznim situacijama i njihov individualni, uzi-lokalni i kolektivni moralni kod.

I u tom sklopu treba sagledati izvesne cinjenicne i psiholoske elemente o tome da su u regionu Drenice ciji je opstinski centar Srbica (Skenderaj), stvorene zone nesigurnog kretanja, posebno tokom noci. U poslednja dva meseca tamo ima manje policajaca nego pre, ali su zato ucestala kretanja duzih kolona teskih vojnih vozila. Treba reci da je nesigurnih zona bilo na Kosovu i pre ovih u Drenici. U ovdasnjim razmisljanjima o tome, procenjuje se da i nije bas mnogo tesko stvoriti takve zone u "laksim" odmeravanjima izmedju lokalnog stanovnistva i policije. Medjutim, znacajno pitanje je njihovo odrzavanje, a jos znacajnije je u sta se one mogu pretvoriti.

Najvecih preterivanja ima u nagadjanjima o brojcanoj i oruzanoj moci. Najnovije nagadjanje, zapravo spekulacija je da OVK ima oko 10 hiljada clanova i arsenal od oko 40 hiljada komada raznog oruzja. Ali, to je teren koji prelazi okvire, makar i ozbiljne hipoteticke rasprave. Sasvim izvesno se moze govoriti da OVK nije ili jos ne pretenduje da bude ozbiljniji vojni faktor, sto ne znaci da ne moze brzo da postane, bar po broju ljudi.

Uprkos preuzimanja odgovornosti za brojne oruzane napade i pretnji jos vecim napadima, iz "njenih" saopstenja je ocigledno da se ona krece pre svega na terenu politike i diplomatije. Njene akcije su dosta obazrive i izgledaju kao smisljena dopuna politici koju na povrsini politickih zbivanja vode albanske politicke partije. Medjutim, trenutno stanje odnosa u albanskom politickom pokretu je takvo da apsolutno ne moze biti govora o tome. Problemi su toliko nagomilani i vremenski stisnuti da ono sto bi moglo izgledati kao sinhronizacija namece sam objektivni tok stvari.

Iako su oruzane akcije tzv. OVK-a veoma obazrive, odnosno politicki dozirane, propagandni efekti u albanskoj javnosti su izvanredni. Prazna visegodisnja radikalna retorika kojoj albanski politicari nisu obracali nikakvu paznju, cak su o njoj govorili sa prezirom, pretvorila se u stvarnu opasnost radikalizacije situacije. Da li i u ma kom obliku postojala, OVK je postala novi model razmisljanja i identifikacije. Nije vise rec o demagogiji, nego o ponudi primera konkretnog izrazavanja i potvrdjivanja svakom pojedincu. Nemoguce je govoriti u procentima, jer takvih podataka nema. Ali, ocigledan je porast raspolozenja, uglavnom u redovima mlade generacije, da se ne trpi vise tlacenje i ponizavanje. Ovaj sloj ljudi, a i oni koji se tesko pokrecu, smatraju ili razmisljaju o tome da je nemoguce postici bilo sta na terenu u kome su se do sada kretale albanske politicke partije.

Medjutim, Albanci su svesni da su u odnosu na Srbiju inferiorni vojni cinilac. To je ono sto ih, uprkos dubokog nezadovoljstva, primorava na opredeljenja za manje zlo. Po svemu sudeci, albanska vecina nije spremna da se pokrece u pravcu opasnih rizika. Istina, ona nosi u srcu OVK i studente koji protestuju protiv srpske vladavine, ali njen izabranik ostaje predsednik DSK-a Ibrahim Rugova. Izmedju postojeceg i traganja za novim, osim manjeg rizika, ona se opredeljuje i u skladu sa vekovnom tradicijom sledbenistva i postovanja do kraja jednom vec izabranog poglavara. Zbog toga, ako se odrze izbori koje je zakazao za 22. mart, Rugova ce po svoj prilici dobiti i drugi predsednicki mandat. Istina broj glasova moze biti barem 30-tak odsto manji nego 1992. godine, kada je za njega glasalo skoro 99 odsto gradjana, ali i albanski politicari poceli su da cene racundzijske ili matematicke pobede. U odnosu na 1992. godinu veliki pad u broju glasova treba da zabelezi i DSK. Ali, uglavnom zbog vecinskog izbornog sistema, ni njegova pobeda ne dolazi u pitanje.

Medjutim, kada je rec o DSK-u treba imati u vidu da je to veoma heterogena organizacija sa odprilike jasno profilisanim politickim strujama. Jedna je izrazito oponentski raspolozena prema Rugovi i tek ce odredjivanje poslanickih kandidata i konacni izborni rezultati pokazati da li ce Rugova imati i parlamentarnu vecinu.

U protekle dve - tri godine, a posebno poslednjih meseci, Rugova je izgubio mnogo u politickom smislu. Bez obzira sto ni on niti neko drugi mozda nije mogao da postigne nesto posebno, stvoren je utisak da Rugova ne samo sto nije pokusao, nego je cinio sve da u tome zaustavi i druge.

Poslednji, najilustrativniji primer su protesti albanskih studenata. Nije uspeo da paralise studentsku inicijativu i tako doziveo prvi politicki poraz na albanskoj politickoj sceni. Istina, nije bas izgubio u brojcanom smislu, jer zadrzava izrazitu vecinu u albanskom birackom telu, ali je ostao bez podrske najnezadovoljnijih i najdinamicnijih slojeva albanskog drustva: omladine, studenata i verovatno najveceg dela inteligencije.

Medjutim, bez obzira na opisanu konfiguraciju treba reci da se procesi na Kosovu odvijaju sve ubrzanijim ritmom i da ce dalji razvoj dogadjaja, pa i sudbina politicara i politickih snaga zavisiti pre svega od prodora u resavanju kosovskog pitanja. Tako nesto trenutno nije na vidiku. Zbog toga se vec vise nedelja postavlja pitanje: da li ce izbiti rat? Ono preteze nad pitanjem: da li se mogu brzo stvoriti pretpostavke za izbijanje mira?

AIM Pristina Fehim FEXHEPI