PITANJA O KOSOVU, 17 KILOMETARA DALEKO, S DRUGE STRANE GRANICE

Medju svim pogranicnim regionima Republike Albanije, Tropoja, ciji se glavni centar Bajram Curi nalazi na samo 17 kilometara od granice, cini se da je najvise povezana sa njegovim etnickim i prostornim nastavkom na Kosovu. I to zbog istorijskih, ekonomskih, ali i porodicnih razloga. Tropoja ili Djakovicka Melesija, kako je bila poznata do 1948. godine kada se Enver Hodza suocio sa Titom, da se ne pomire nikada vise, ne samo da je ucestvovala u istoriji svih borbi Kosova za slobodu i nezavisnost, vec sa svojom planinskim reljefom, sluzila je kao pozadina i zastitno utociste za kosovsku populaciju, uvek kada su nad njom vrseni masovni masakri od strane otomanskih osvajaca ili od strane Srba. Glavni centri, odakle je zracio njen ekonomski razvoj, do druge polovine naseg veka, bili su upravo kosovski gradovi, Djakovica, Prizren, Pec. Brojni brakovi sa ove strane dali su jedan porodican i vecan karakter ovim vezama, prevazilazeci ekonomske interese ili pak neke potrebne borbene mobilizacije.

Ipak, poslednjih 50 godina komunistickog zatvaranja, ostavili su duboke tragove na sadrzinu paznje tropojana u odnosu na Kosovo. Treba reci da je njihova senzibilnost jos uvek visoka. Jednostavnim odabirom uocava se da je najcesce pitanje koje stanovnici ove pokrajine upucuju jednom namerniku iz Tirane i u ovim danima januara sledece:

"Da li ce biti rata na Kosovu"?

Na zalost, jos uvek nema niti potvrdnih niti negirajucih sigurnih odgovora. Medjutim, izrecena u gradu Bajram Curi i istim tonom od strane ljudi razlicitog doba i profesija, ovo pitanje prevazilazi uobicajenu radoznalost, ona uopste ne lici na zainteresovanost jednog politickog analiticara i izvire iz mnogo vecih dubina nego sto je to patriotska solidarnost. Ovo pitanje istinski izrazava i kosmar, ali za njih same. Istorijsko pamcenje podseca tropojane da eventualni rat na Kosovu u svom pozaru obuhvata neizbezno i njihov kraj. U ovom duhu cini se da se prate i razvoji na Kosovu, sto je i uzrok usitnjavanja ovdasnjeg javnog mnjenja. Jos uvek se mogu sresti brojni simpatizeri Rugove, ali ih ima i Demaci, a posebno se uocava povecanje broja onih koji daju za pravo studentima da izlaze na ulice, a cak i delovanju Oslobodilacke vojske Kosova. Susret na Kritu albanskog premijera Fatosa Nanoa, sa predsednikom Milosevicem, samo je povecalo njihovu zbunjenost.

Jedno drugo pitanje koje se cesto cuje u takvim razgovorima je:

• Da li ce se otvoriti granicni prelaz "Qafa e Morines"?

Ovo je najblizi granicni prelaz za grad Djakovicu, koja je istorijski bila glavni centar ove pokrajine. Tropoja ima velike prirodne izvore, ali okruzena Alpima izolovanija je od susednih pokrajina u zemlji. Ova vrsta geografske odsecenosti stalno je potpomagana i politikom Tirane, sto je za posledicu imalo veliku ekonomsku zaostalost. Usled demokratskih procesa

1. dosla je i nada za izlazak iz ovog stanja. Ponovo je istorijsko pamcenje savetovalo Malisore Tropoje da najprikladniji put za brzi ekonomski razvoj prolazi kroz "Qafa e Morines", u pravcu Djakovice, Prizrena i ostalih gradova Kosova. Otvaranjem granicnog prelaza "Qafa e Morines", Bajram Curi bi mogao postati znacajan cvor povezivanja izmedju Skadra i Kosova. Ovo je san u Tropoji.

Trece pitanje:

• A Evropa, Amerika, sta kazu?

Naravno, rec je i dalje o buducnosti Kosova. I ovi Malisori povuceni u svom rodnom mestu i koji se nikada nisu odlucili da emigriraju kako bi izbegli bedu, cvrsto su ubedjeni da se sudbina Kosova ne moze resiti bez razumevanja i podrske medjunarodne zajednice. Medjutim, oni nikako ne razumeju sporost i brojne nejasnoce, koje prate delovanje ove zajednice. Brojni su i svakodnevno se povecava broj razocaranih, koji sve vise veruju da su Evropa i Amerika spremne da zrtvuju Albance zbog Srba.

Pre vise od cetiri godine, tadasnji albanski predsednik Salji Berisa je dao jednu izjavu koja je ozbiljno shvacena u evropskim i americkim kancelarijama. On je rekao da ce u slucaju eventualnog rata na Kosovu Albanci na Balkanu reagovati kao nacija, bez obzira na njihovu rasprostranjenost u tri drzave. Tu mogucnost im daje i teritorijalni kontinuitet njihovih ognjista. Oni koji poznaju izbliza Berisu s pravom su mislili da se njegova posebna osecajnost u odnosu na problem Kosova vezuje i sa vaspitanjem koje je on dobio u mladosti u svom rodnom mestu, Tropoji. Medjutim, ova njegova teza je poslednjih nedelja ponovljena i od strane socijaldemokstrakog ministra u vladi levice Paskala Mila.

Ne bi bilo sasvim tacno ako bi se razlozi jedne takve reakcije pronalazili jednostavno u zajednickim patriotskim osecanjima Albanaca, bez obzira na drzavu u kojoj se nalaze. Tropoja daje najjasniji primer da se shvati da bi ta reakcija izvirala jos jace iz ubedjenja da je sudbina Kosova, tamosnji rat ili mir, neodvojiv od sudbine Albanaca uopste. Na ovaj nacin mi se cini da njihova reagovanja dobijaju karakter samoodbrane, sto ih cini jos odlucnijim.

Polazeci takodje od razgovora sa ljudima u Tropoji, moze se reci da se ni sadasnje zaledjeno stanje ne moze dugo trpeti ni od Albanaca sa ove strane granice. Ova vrsta agonije snazno se oseca i u svakodnevnom zivotu, posebno u mestima duz granice. Politicari i diplomate koji razmatraju dosije Kosova, trebalo bi da uzmu u vidu ne samo balkanske mitove koji jos uvek deluju, ne samo istoriju konflikata izmedju Albanaca i Srba, ne samo realnost flagrantnog gazenja medjunarodnih principa i dokumenata o ljudskim pravima i pravima nacija od strane vlasti u Beogradu, vec i ove vitalne potrebe Albanaca u Albaniji, da se ekonomski brzo razviju i u miru posredstvom razmene sa onom stranom granice. Jer bi i to mogao biti jedan od bitnih razloga za podsticanje ratnog pozara.

AIM Tirana Besnik MUSTAFAJ