RAT SIMBOLIMA

Vise od prepiske

Iz pat-pozicije u kojoj se nalazi resavanje kosovoskog pitanja nema izlaza, osim odbacivanja celog posesivno-nacionalistickog "mi-vi diskursa". A to se realno ne moze ocekivati ni od srpske crkve, ni od glavnine srpskih i albanskih politickih snaga, ukljucujuci i najveci deo studenata sa obeju strana. Besmisleno je, naime, polagati nade u kicasto-romanticne teorije o "emancipovanoj mladoj generaciji" koja ce promeniti svet jer, kobajagi, ne podleze pogubnim predrasudama starijih. Nacionalisticko (ne)osecanje sveta se samoreprodukuje i prenosi s jednog narastaja na drugi.

AIM, BEOGRAD, 7. 1. 1997.

Pismo Patrijarha SPC gospodina Pavla upuceno albanskim studentima sa Kosova koji traze da im se omoguci povratak u prostorije Univerziteta u Pristini otkrilo je, onima koji zele da vide, mnogo o stavovima i namerama kako posiljioca tako i onih na ciju adresu je upuceno. Nije sporno da su se svi ucesnici u ovoj prepisci potrudili da njihove reci zvuce tolerantno i razlozno, ali to nije otklonilo iz njihovog "diskursa" one elemente koji suvislu komunikaciju otezavaju ili cak onemogucavaju. Patrijarh je, naime, bez sumnje iskreno osudio represivno ponasanje srpske policije prema kosovskim studentima - tesko je, uostalom, i zamisliti drugaciju nacelnu reakciju jednog hriscanskog vernika i svestenika - ali je ipak upozorio studente da je nejasno kako zamisljaju da se vrate na drzavni univerzitet drzave koju ne priznaju. Doticna se, naime, zove Republika Srbija.

U odgovoru, albanski studenti Kosova kazu da je Univerzitet u Pristini osnovan odlukom pokrajinskih organa - iz cega, valjda, sledi da je izgradjen iskljucivo kosovskim novcem, mimo Fonda solidarnosti i slicnih mehanizama vazecih u SFRJ... - i da je Srbija 1991. godine okupirala kosovski univerzitet, kao i celo Kosovo. Drugim recima, kako albanski studenti eksplicitno kazu, pristinski univerzitet zaista pripada drzavi, ali se ta zove Republika Kosovo...

Skoro sve relevantne politicke snage sa obeju strana srpsko-albanskog "zida nerazumevanja" ovih dana su komentarisale prepisku Patrijarha i studenata. Razlike u njihovim procenama i zakljuccima prisutne su u onoj meri u kojoj se razlikuju politicka opredeljenja i pogledi na "nacionalno pitanje", tradicionalno omiljenu zabavu balkanskih naroda i njihove "odvec ponarodnjacene" inteligencije. Srpski politicki i intelektualni odlicnici insistiraju na uvazavanju teritorijalnog integriteta Srbije kao preduslovu za neophodan razgovor o pravima kosovskih Albanaca. Albanski politicki i drustveni cinioci, pak, nikako se ne zadovoljavaju osudom policijske represije, pa cak ni principijelnim stavom protiv "aparthejda" kakav na Kosovu vlada (a takav stav zastupaju gradjanski-liberalno orijentisani cinioci u Srbiji), vec smatraju da je neophodno da se pregovara o "statusu Kosova". Pri tome, jedini odgovor koji zele da uvaze je srpsko priznavanje formalno-pravnog i faktickog izdvajanja Kosova iz Srbije, a verovatno i iz SRJ. Makar i po fazama. To pokazuje da se ono sto imamo na Kosovu moze nazvati - obostranoj slatkorecivosti uprkos

• sukobom posesivnih nacionalistickih diskursa.

Jedino pravo pitanje za sve aktere, dakle, glasi: cije je Kosovo? Posto na tako postavljeno pitanje nije moguce dati odgovor koji bi zadovoljio obe strane, na Kosovu se nastavlja sadasnje neodrzivo stanje. Svi pokusaji iskazivanja dobre volje i "pozivi na razum" (koji, odnekud, uvek pre svega znace apel za urazumljivanje onih drugih) klatare se u vakuumu nikoga ni na sta neobavezujuce "demokratske retorike".

Treba se podsetiti predratne situacije u Hrvatskoj i BiH: i tamo su se sve strane neprestano pozivale na razum, toleranciju i demokratiju, a zatim, bogami, i na svoja "neotudjiva istorijska prava", ne videci nikakvu protivurecnost u takvom mesanju liberalne i kolektivisticke retorike. Sve tri vodece nacionalne snage u BiH - SDA, SDS, HDZ - imaju odrednicu "demokratska" u svom nazivu. Ta silna demokraticnost ih, ipak, nije sprecila da se entuzijasticki zapletu u brutalni rat protiv nezasticenog "inovernog" civilnog stanovnistva. Motiv je ponovo bilo "razjasnjavanje" oko ekskluzivnog prava na raspolaganje odredjenom teritorijom. Rezultat takvog "etnickog inzenjeringa" nevesto prekrivenog zakletvama na odanost demokratiji, poznat je.

Bajram Kosumi, potpredsedniik Parlamentarne stranke Kosova, izrekao je ono sto je svima u (pri)mislima, ali se uglavnom prave nevesti: "Veci deo pisma se bavi uputstvima koje patrijarh Pavle daje nasim studentima da prihvate srpsku drzavu, a tu lezi kontraverznost koju sam spomenuo. To je stav koji promovise sluzbena srpska politika, koja ne zeli da se suoci sa sustinom problema. Sustina nije u policijskoj represiji i povratku na univerzitet, vec u tome ko ce vladati Kosovom, da li narod koji tu zivi, ili srpski rezim iz Beograda".

Politika, kao delatnost direktno usmerena protiv normalnog ljudskog zivota, u stanju je da proizvede situacije iz kojih pametnog izlaza nema. Nagomilavanje "najskupljih reci" i posesivne nacionalisticke retorike nabijene viskom negativnih emocija dovodi do stanja totalne blokade, u kojem se akteri medjusobno drze za guse, nesposobni da naprave ijedan pokret koji bi ih oslobodio.

Takva politika "hoce sad i hoce sve". Zato je, ispada, nemoguce bar privremeno ostaviti krupna nacionalno -istorijska pitanja po strani i, jednostavno, resavati probleme normalnog ljudskog zivljenja, kao sto je pravo na studiranje ili zaposlenje. Trebalo bi da nije vazno za akademski zivot ko je kakvih politickih ubedjenja, ali niti ce Srbi priznati Albancima pravo da se vrate na Univerzitet bez svojevrsne "deklaracije o lojalnosti srpskoj drzavi" - koju nikada nece docekati - niti su Albanci voljni da odustanu od tretiranja pristinskog Univerziteta kao zvanicne visokoskolske ustanove nepriznate metadrzave Republika Kosovo.

Iz te pat-pozicije "rata simbola" nema izlaza, osim odbacivanja celog posesivno-nacionalistickog "mi-vi diskursa". A to se realno ne moze ocekivati ni od srpske crkve, ni od glavnine srpskih i albanskih politickih snaga, ukljucujuci i najveci deo studenata sa obeju strana. Besmisleno je, naime, polagati nade u kicasto-romanticne teorije o "emancipovanoj mladoj generaciji" koja ce promeniti svet jer, kaobajagi, ne podleze pogubnim predrasudama starijih. Nacionalisticko (ne)osecanje sveta se samoreprodukuje i prenosi s jednog narastaja na drugi. Razlika je samo u tome sto su Stari nosili keceta i sajkace, a Mladi nose mindjuse. Ako, dakle, priznamo "iskrenost i autenticnost" kao politicku kategoriju, ispada da su i u tretmanu kosovskog problema - a tu je "studentsko pitanje" samo vrh ledenog brega - jezik iskrenosti i autenticnosti bez ostatka koristili samo retki pravi liberali i nesto brojniji pravi radikali. Oni, dakle, koji se nisu ustrucavali da u potpunosti odbace posesivni nacionalisticki diskurs, ili, pak, da ga u potpunosti usvoje, i tako svedu sve kontroverze na onu temeljnu, iz koje ostale izviru: ko je gazda na Kosovu?

Svi ostali - ukljucujuci obe strane u aktuelnoj prepisci, i najveci deo zainteresovanih kibicera - pomalo drze figu u dzepu. Ne nuzno zato sto bi svesno i namerno nesto lagali, nego zato sto nisu u stanju da prevazidju protivurecnosti "svjetonazorno" bastardnog jezika kojim se sluze. Prave nevolje koje iz toga proizilaze tek cemo osetiti.

Tefil Pancic (AIM)