PORAZENA PRESTONICA

Beograd u Novoj godini

Ako je 1997. godinu Beograd docekao kao najsarmantniji i najsasaviji grad na planeti, onda je u 1998. usao kao turobno mesto u kojem kao da vise nema nikakve nade. Zato se vise mladih i optimisticki nastrojenih ljudi okuplja u redovima za iseljenicke vize ispred kanadske ili australske ambasade, nego sto ih je u "najludjoj noci" bilo vidjeno na Trgu republike.

AIM, BEOGRAD 6. 1. 1998.

Ritual veselog doceka Nove godine - ukorenjen cak i tamo gde, naizgled, nema mnogo razloga za slavlje i lepa ocekivanja - ove godine u Beogradu je izgledao prilicno otuzno. Barem ako se u obzir uzme javno okupljanje slavljenika na Trgu Republike, i narocito ako se sve to uporedi s proslogodisnjom svetkovinom pola miliona razdraganih i oslobodjenih ljudi, velikim delom ucesnika tromesecnog zimskog gradjanskog protesta protiv izborne kradje.

Ovakve svetkovine otvorenog tipa, same po sebi, bas i nisu relevantna politicka cinjenica. U danasnjoj Srbiji, ipak, i njih treba veoma ozbiljno shvatiti. Veliki gradovi Srbije koje je u novembru 1996. osvojila tada relativno mocna koalicija "Zajedno" - kao Nis, Novi Sad i Kragujevac - i ove godine su burno proslavili "srecnu novu", i to u organizaciji lokalnih vlasti. Narocito svecano i uzbudljivo bilo je u Novom Sadu, gde je oko sto hiljada ljudi igralo valcer (sa sve gradonacelnikom i njegovom suprugom) i grejalo se kuvanim vinom i rakijom, kafom i cajevima. U tim gradovima je koalicija "Zajedno" - koja se i zvanicno raspala na drzavnom nivou - i dalje na vlasti, i postoji koliko-toliko normalna koegzistencija, pa i saradnja, Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke.

U glavnom gradu Srbije i SRJ sve je drugacije: SPO je, uz pomoc glasova socijalista i radikala, pre nekoliko meseci smenio gradonacelnika Zorana Djindjica (predsednika Demokratske stranke i glavnog Draskovicevog rivala u nesluzbenom nadmetanju za "prvaka demokratske opozicije"), a demokrate su, zatim, sto oterane, sto same istupile iz svih struktura lokalne vlasti u Beogradu. Naravno, mesecima se polemisalo o tome ko je kriv za raspad koalicije, odnosno ko je prvi poceo s "neverstvima" i "politickom preljubom"... Bilo kako bilo, Beograd od jesenas nema onu gradsku vlast koju je izabrao, nego samo jedan njen deo - SPO, koji je tako u izvesnom smislu uzurpirao sve glasove koje je Koalicija dobila od gradjana. Doduse, zvanicnici SPO odavno ponavljaju da demokrate treba da predloze za gradonacelnika bilo kojeg svog coveka - pod uslovom da se ne zove Zoran Djdjinic - i sve ce biti u redu, harmonicno kao i ranije... Demokrate za ovo uslovljavanje nece ni da cuju, i tako se odrzava status quo, odnosno "v. d. stanje" u kojem je Milan Bozic - najblizi saradnik Vuka Draskovica - nesluzbeni gradonacelnik Beograda.

U svesti stanovnika ovog grada on, medjutim, nije drugo do cinovnik koji obavlja tu duznost do dolaska pravog gradonacelnika. Razlog tome nije u odsustvu politickih i drugih kvaliteta Milana Bozica (iako je on u znacajnom delu politicke carsije doslovno omrazen) nego u tome sto gradjani pamte da smo se zimus, mrznuci na ulici, sasvim drugacije dogovorili... Logicno je, zato, sto ove godine, kako su javljale dnevne dovine i agencije, "niko nije organizovao novogodisnje okupljanje gradjana na Trgu Republike"; na simbolickoj ravni - koja uvek ima vaznu ulogu u proslavama i javnim manifestacijama svake vrste - Beograd, zapravo, i nema vlast: koalicija ovde vise ne postoji, SPO nije dobio mandat od gradjana da vlada sam, a socijalisti i radikali nemaju dovoljno mesta u skupstini da preuzmu vlast. Ali zato socijalisti imaju dovoljno uticaja da diskretnom "strateskom podrskom" omoguce SPO da nesmetano vlada Beogradom. Sve sto je potrebno da SPO ucini je da uzvrati uslugu SPS na drzavnoj razini, bilo tako sto ce podeliti vlast sa levicom - naravno, kao "mladji partner" - bilo tako sto ce podrzati manjinsku vladu socijalista.

Svi politicki posmatraci se slazu da upravo traje velika trgovina izmedju ovih politickih cinilaca o raspodeli kolaca vlasti (po principu "vi nama Srbiju - mi vama Beograd"), mada se to iz vrha SPO uporno negira. Vrh ove desno-monarhisticke stranke ne bi bas lako mogao da objasni svojim duboko ideologizovanim simpatizerima zasto pristaje na saradnju sa "boljsevickim rezimom bezboznickih kraljeubica", ali ni tvrdokorniji biraci "leve koalicije" nikako ne bi voleli da vide Vuka Draskovica kao zvanicnog partnera. Zato i jednima i drugima do daljeg vise odgovara trgovina ispod zita, uz povremeno ritualno "pranje ruku" od saradnje sa drugom stranom.

Nestanak onakve gradske vlasti za kakvu su se gradjani izborili u zimskim demonstracijama simptom je mnogo sireg "poraza Beograda" koji na svojoj kozi oseca svako ko u ovom gradu zivi. Gradski prevoz nikada - cak ni apokalipticne megainflatorne 1993.

• nije bio gori, grejanje je slabo, gradska RTV stanica Studio B, posle kratkotrajnog profesionalnog uzleta, pretvorila se u (nevesto realizovani) razglas Srpskog pokreta obnove, ponovo je uvedena famozna gradska taksa od 3 % koju su Vuk Draskovic i saradnici koliko pre godinu dana nazivali "sramnim haracem nad Beogradjanima", itd. Republicka vlast od starta nove gradske uprave cini sve da Beogradu - ali i drugim gradovima u kojima je pobedila koalicija "Zajedno" oteza zivot i elementarno funkcionisanje, a zatim, kada stvari odu gotovo do katastrofe, da milostivo "spasava" gradjane od "nesposobnosti lokalnih opozicionih vlasti"...

U SPO su svakako svesni ove socijalisticke ujdurme, ali nemaju mnogo izbora: ne bi bilo tesko moralisticki prosvedovati protiv takvog licemerja, ali to ne bi odvelo nikuda. Ne treba, naime, nikada smetnuti s uma da je cak i ovako osiromaseni Beograd veoma primamljiv izvor prihoda za one koji ga kontrolisu. Posto su (pri)nadleznosti u gradu podeljene izmedju republicke i lokalne vlasti,. jasno je da se mora pristupiti operaciji "ruka ruku mije", tako da i "desni" Vuk bude sit, i leve "ovce" na broju. A za novce niko i ne pita - oni su uvek Tamo Gde Treba. Ako je 1997. godinu Beograd docekao kao najsarmantniji i najsasaviji grad na planeti, onda je u 1998. usao kao turobno mesto u kojem kao da vise nema nikakve nade. Zato se vise mladih i optimisticki nastrojenih ljudi okuplja u redovima za iseljenicke vize ispred kanadske ili australske ambasade, nego sto ih je u "najludjoj noci" bilo vidjeno na Trgu republike. Svakako da ni politicka ni ekonomska situacija u Novom Sadu ili Nisu nije nista bolja, ali tamo je ocuvan makar i zalosni privid opstanka onoga za sta su se gradjani zimus (iz)borili. Zato se tamo ipak javno slavilo, a Beograd se mrstio iza spustenih roletni i navucenih zavesa, I naravno - pio, da zaboravi. Jer secanje na poraze i prokockane sanse uvek najvise boli.

Teofil Pancic (AIM)