BOZIC JE PORUKA MIRA

Sarajevo Jan 6, 1998

Bozicni intervju s protojerejem srpsko-pravoslavne crkve u Sarajevu, Dusanom Jovanovicem

Sarajevo, 06.01.1998. (AIM)
Nasa nastojanja da za pravoslavni Bozic dobijemo intervju Mitropolita dabrobosanskog ostala su, nazalost, samo nedosegnuta zelja. Umjesto njega razgoru se ljubazno odazvao Dusan Jovanovic, protojerej srpsko- pravoslavne crkve u Sarajevu saljuci i prije bilo kakvog pitanja Bozicnu poruku: "Nas Bozici pozdrav, nasa hriscanska pravoslavna poruka je Mir Boziji Hristos se rodio, dakle, poruka Bozica je mir. Tu poruku su andjeli donijeli sa neba. Njihova poruka je bila Slava Bogu na visini, a na zemlji mir medju ljudima i dobra volja. Zato je Bozic kod nas, zajedno sa Vaskrsom najznacajniji i najradosniji hriscanski praznik. Za nas teologe i ljude koji izucavamo teologiju i vjeru, Bozic je najveci dogadjaj u istoriji covecanstva jer je to momenat, kako kaze jedan hriscanski teoreticar, kada se nebo spojilo sa zemljom i kada je Bog, kao tvorac vaseljene posetio coveka. A ta poruka prilikom Njegovog dolaska je upravo poruka covecanstvu - mir i dobra volja.

Taj praznik se slavi kod svih krscana, i poruka je jednaka i u katolicanstvu i u pavoslavlju?

Bozic je zajednicki hriscanski praznik svih katolika i svih pravoslavnih. Razlika je samo u tome sto smo mi pravoslavni zadrzali stari kalendar, a katolicka crkva je prihvatila novi kalendar i ta razlika je samo u trinaest dana, zbog razlike u kalendaru, a inace, sustina praznika, znacaj praznika, njegova poruka i pouka je za sve nas hriscane cele vaseljene potpuno jednaka.

To je takodjer obiteljski blagdan. Sto to znaci u krugovima pravoslavnih obitelji?

Da, Bozic je pre svega porodicni praznik, na taj dan se porodica okuplja. Bozic je prepun lepih obicaja, skoro da svako mesto ima svoj porodicni obicaj, ali sve je to uskladjeno i kristalizirano kroz vekove u jednoj istoj atmosferi i svecanosti, gde je sve usmereno ka tome da porodica oseti blagodati i znacaj praznika koga proslavlja. Naravno, gradska sredina malo drugacije praznuje Bozic u odnosu na sela ili nase krajeve u Srbiji. Ti su seoski obicaji puno bogatiji, lakse se ta tradicija obiljezavanja Bzzica prenosi s koljena na koljeno na selu nego u gradu. Uzmimo samo slamu koja se prostire u svim nasim domovima - ona simbolise jasle u kojima se Hristos rodio. On nije rodjen u palati, nego u pecini, u jaslama, medju pastirima i stadom. Ja se secam obicaja u mom kraju koji su za mene, kao dete, bili veoma dirljivi i nezaboravni. To su specijalni trenuci, kada se prostire slama, kada se uvecer upali kandilo uoci Bozica, kada se kao porodica zajedno molimo novorodjenom Bogomladencu ciji praznik treba da proslavimo, kada u tu slamu majka stavlja slatkise, suhe sljive, orahe, secer, bombone, novcice i onda smo mi deca oponasali pojedine zivotinje igrajuci se tako i stvarajuci atmosferu u kojoj je Hristos rodjen. To je za nas decu bilo nesvakidasnje i celu godinu smo se radovali tom danu. To su bili mali kucni teatri, sela nisu imala svoju pozornicu, ali su nasi hriscanski obicaji nadoknadjivali sve ono sto sela nisu imala a grad jeste. Na Badnji dan ujutru pocinje predpraznicno raspolozenje, a kod nas pocinje tako sto domacin kuce, glava porodice, ide u obliznju sumu i odseca badnjak. Sa ocem sam cesto isao rano ujutru da on odsece badnjak. I to je veoma dirljivo kada otac u pletenoj rukavici ponese zito, kukuruz, psenicu i bira hrast-badnjak. Onda mu se obraca kao zivom bicu, pre nego ga odsece, pozdravlja ga pozdravom - Dobro jutro, cestit Bozic. Onda se prekrsti i odsece badnjak. U nekim krajevima je obicaj da se smije samo tri puta zamahuti sekirom da bi se badnjak odsekao, mada to nije pravilo za sve krajeve. I taj se badnjak donosi kuci. Puno je polemika u pravoslavlju oko toga zasto je badnjak hrast a ne jelka, kao kod katolika. Mnogi nasi teolozi imaju neka svoja vidjenja, ali je sustina u tome da je hrast za nas hriscane ostao u obicaju iz nekoliko razloga. Prvo, sto je to drvo susnjar, sto se njegov list zadrzava i ne otpada, a taj list opet simbolise hranu koja se daje domacoj stoci, tamo gde nema dovoljno sijena za zimsku prehranu. A s druge strane hrast ima simboliku dugovecnosti, a svojom cvrstinom i toplotom koju daje na ognjistima, u kucama, simbolizira toplotu ljubavi koju Hristos donosi svojim dolaskom. Cvrstina simbolise cvrstinu trajanja hriscanstva vec dve hiljade godina. Za te dve hiljade godina je bilo toliko iskusenja na istorijskoj pozornici, toliko se je znanih i neznanih, silnih i strasnih obrusavalo na hriscansku ideologiju, na Hristovu crkvu, ali, ona evo, kao sto vidite trajala je, traje i trajace koliko Bog to bude hteo.

Da, to se desava i danas, specijalno na nasim prostorima. Imamo susrete razlicitih religija i obicaja. Uoci katolickog Bozica, na ponocki su ispred Katedrale u Sarajevu razbacani leci sa pozivom svima nekatolicima da se ne pridruzuju cestitkama Bozicnom blagdanu i ignoriraju ga. Sto mislite o takvim postupcima?

Svakako da mi nije drago sto se tako nesto dogodilo. Mi moramo da shvatimo nesto sto je neminovnost. Bosna je multinacionalna, multireligijska drzava. Zbog geografskog polozaja zemlje u kojoj zzvimo, isprepletane su kulture i civilizacije, religije. Nasi su se preci vekovima ucili tom zajednickom zivotu i mislim da mi moramo nauciti da uvazavamo jedni druge, da uvazavamo i cenimo sve nase razlike, kulturne i nacionalne i duhovne, a da bismo to mogli, moramo pre svega da cenimo svoje, da upoznamo svoju religiju, svoju nacionalnu pripadnost, vrednosti svoga nacionalnog i duhovnog bica, da bismo mogli postovati i ceniti te razlicitosti kod drugih naroda, narodnosti i vjera. Zato mislim da takve neke pojave, prosle godine suzavci, sada leci, ne doprinose nicemu dobrom, ali, ne treba oko toga dizati neku prasinu, uvijek je ekstrema bilo i bice, ali ono sto u meni posebno budi nadu je to da je najveci broj ljudi u BiH shvatio da neprijateljstva i mrznje ne doprinose nicemu dobrom ni jednom narodu, ni jednoj religiji i nadam se da ce preovladavati pamet i dobra volja onih ljudi koji zele mir, srecu i blagostanje i sebi i svojim porodicama.

Da li ipak takvi postupci namecu skromnije i tise obiljezavanje krscanskih blagdana?

Pa, mi cemo imati uobicajena nasa svecana bogosluzenja. Liturgiju u Staroj crkvi u 8 sati ujutru a u crkvi sv. Preobrazenija u Sarajevu u 10 sati. To je prvi dan. Sveta lirturgija je najsvecanije bogosluzenja kod nas. Mi cemo nas praznik obiljeziti, dakle, molitvom. Drugi dan Bozica, Njegovo Visokopreosvestenstvo, mitropolit dabrobosanski Nikolaj ce sluziti svetu arhijerejsku liturgiju, posle toga u 12 sati bice priredjen Bozicni prijem za zvanice. Nasi ce vernici, osim molitve u crkvi, kroz svoje tradicionalne obicaje proslaviti Bozic u krugu svoje porodice. Naravno, nasa tradicija je da pozivamo u kuce svoje prijatelje drugih veroispovesti i mi odlazimo na cestitanje praznika kod nase brace muslimana i brace hriscana katolika. To u Sarajevu vec vekovima traje i to ne moze promeniti nikakva ekstremisticka grupa i ja se nadam da ce tako biti dokle postoji narod na ovim prostorima.

Drugi dio 1997.g. je obiljezen medjureligijskim susretima i Medjureligijsko vijece nastoji okupljanjem i djelovanjem uraditi sto vise na odrzanju i sprovodjenju mira, na zblizavanju naroda. Sto je ono sto konkretno srpsko-pravoslavna crkva ima u planu uraditi u tom ekumenskom smislu?

Mi smo se od pocetka ravnopravo ukljucili u stvaranje tog Medjureligijskog vijeca, ja sam clan tela koje priprema statut i povelju. Bio sam i potpisnik moralne izjave koju su potpisali svi religijski velikodostojnici. Nista mi ne cinimo novo, mi samo cinimo ono sto Bog od nas trazi, kao ljudi koji propovedaju rec Boziju. Jer, kako sam malopre vec rekao, poruka
praznika koji slavimo kaze u molitvi: Slava Bogu na visini... znaci, da se Bog slavi i da na Zemlji gradimo mir i dobru volju. Mislim da svaki od nas koji radi drugacije ne cini ono za sto ga je Bog predodredio i sto mu je crkva ili njegova religija poverila. Prema tome, to je nesto sto je nas zadatak i nesto sto mi svakodnevno cinimo. Cinili smo i pre rata, cinimo i sada. Problem je malo u tome sto se, kada se podignu tenzije, kada se preko sredstava informisanja, kroz zategnute odnose medju politicarima stvori klima kao sto se stvarala kod nas posljednjih 4-5 godina, onda nas, svestenike, niko ne obilazi, niko nas nista ne pita. U vreme, kada neko priprema rat, znate sta znaci da se neko drzne i govori o miru, taj je izdajnik jer ne cini ono sto vecina misli. Jednostavno nas glas se tada ne zeli cuti niti se cuje. A onda kada se sve to dogodi, onda se pita sta smo mi radili, gde smo mi bili, zasto mi nismo uticali, zasto se mi nismo pitali, pa niko nas nije ni pitao nista kada se to radilo. A da smo sami htjeli nesto reci, ne bismo se culi, jer nas niko ne bi slusao, nismo interesantni za one ratoborne. Gde se rat priprema, tu apelima za mir nema mesta.

Pokusavali smo stupiti u kontakt sa mitropolitom, g. Nikolajem, medjutim, odbio je da da intervju rekavsi da u principu nikada vise nikome nece dati intervju osim zvanicnih predbozicnih poruka. Zbog cega je stav srpsko-pravoslavne crkve takav da veoma rijetko istupa u javnosti?

Na zalost, znate, mitropolit ima pravo. Zaista je ovo vreme pomalo i tragicno. Jos mi nismo dosli u jedno takvo stanje gde moze covek normalno da misli i govori i da kaze ono pozitivno i dobro sto zeli reci, nesto korisno, a da neko ne pokusa to izmanipulisati ili pogresno protumaciti. Ja bih rekao, jos nije vreme da se govori o istini, jos smo mi u vremenu gde se intenzivno prati i sledi dnevna politika. A dnevna politika znate kakva je. Danas se govori ono sto narod zeli da cuje, a ne sto treba da cuje. Sutra ce to biti onako kako to sutrasnji dan donese, a mi koji propovedamo rec Boziju, mi propovedamo vecnu rec, nesto sto je dato ljudima i narodima i ona ne moze biti u sklopu dnevne politike, pogotovu na ovim prostorima gde se sve ovo izdesavalo i kako se izdesavalo. Svi smo mi iskusili da nam dodje novinar, moli po nekoliko dana za intervju, a sutradan osvanu novine da vi ne mozete prepoznati sebe sta ste rekli. Taj isti novinar je samo uzeo vase ime a od svega onoga sto ste rekli gotovo nista nije napisao, vec je napisao ono sto on zeli. Tako je i gospodin Mitropolit imao niz neprijatnosti i to je potpuno razumljivo zasto ne zeli davati intervjue, da ne bi dao povoda zlonamjernima da se neka njegova rec pogresno protumaci, sto bi donelo vise stete nego koristi.

Rekoste maloprije da jos nije vrijeme za reci istinu. Zar postoji vrijeme kada se istina govori a kada ne, specijalno kada su u pitanju ljudi koji su posvetili svoj zivot duhovnom? Nije li cinjenica da svestenici moraju uvijek biti ti koji govore istinu, bez obzira na posljedice?

Pa svakako da mi moramo istinu govoriti, mi ne smemo ni cutati ni istinu sakrivati, ali, problem je u tome, kao sto sam malopre rekao, da nije, na zalost, uvek istina interesantna. Ima vreme kada jednostavno ljudi ne zele cuti ono sto treba da cuju. Oni zele cuti nesto sto im tog momenta godi, o nekakvom herojstvu njihovog politicara, vodje, ne znam vec koga. Istina se mora govoriti, ona se ne sme precutati, ali kako je govoriti ako te neko ne zeli cuti ili ako te cuje, onda, ako nisi rekao tacno onako kako to on zeli da cuje, on to smatra da ti nisi podoban za njegovo uho, za njegov narod ili ne znam sta, tako da je zaista nezahvalno danas bilo sta govoriti a ostati, tako da kazem, omiljen, ili ne biti u strahu da li ce te neko pogresno razumeti i protumaciti.

Pravoslavni svestenici se jos uvijek nisu vratili u Federaciju BiH i mnoge crkve jos nisu otvorene, mnogi su vjernici bez duhovnog vodjstva. Kada ce se njihov povratak poceti realizirati?

Nadam se uskoro. Zahvaljujuci vlasti Federacije, g. Haracicu, prvom covjeku Sarajevskog kantona, nadamo se da ce rezidencija g. Mitropolita biti u toku 98. popravljena i da ce se on napokon vratiti u svoje sediste, u sediste Dabrobosanskih mitropolita koje traje ovdje u Sarajevu preko 500 godina, a nadam se da ce se steci uslovi da se sa njim vrati jos nekoliko svestenika u Sarajevo, a sto se tice drugih mjesta Znate, kod nas je malo teska situacija. Mi smo porodicni ljudi i nije to jednostavno. Evo vidite, jos ovdje nije ni zakon o skolstvu donet onakav kakav bi trebao da bude donesen i kakav bi bio dobar za sva tri naroda i sve tri religije. Mi svi imamo decu koja treba da se skoluju, a sadasnjim obrazovanjem ovdje u Federaciji niko nije zadovoljan, nisu zadovoljni ni oni koji su doneli taj, nadam se, privremeni zakon. A onda, da ne govorimo o tom nekakvom materijalnom statusu. Mi svestenici nismo imali nikada platu od drzave niti preduzeca, mi se izdrzavamo od dobrovoljnih priloga nasih vernika, od toga su zivele nase porodice i izdrzavale se crkve predhodnih 50 godina. Sada veliki deo Bosne nema pravoslavnog stanovnistva. Pocev od doline Bosne, Zenica, Travnik, Bugojno, da ne nabrajamo manja mesta, tako da je problem kako izdrzavati one svestenike koji budu morali doci jer od vernika oni ne mogu biti izdrzavani. I oni su u teskom socijalnom statusu. Sve su to nepovoljne okolnosti s kojima se mi susrecemo ali nadam se da ce se to prevazici i da ce se stvoriti klima da se omoguci normalan zivot u kojem se garantuje sigurnost tim ljudima koji se vrate, da se ne boji da ce ga neko uhapsiti na ulici i okriviti kao ratnog zlocinca. Onda ce to sve ici svojim tokom. Sada u ovoj situaciji to je vrlo tesko. Jer, amnestija je usvojena, ali imamo primera gde se ljudi hapse i osudjuju na petnaest godina robije, a da se krivica nije do kraja potvrdila.

Da se vratimo onome sto je povod nasem razgovoru - Bozicnom blagdanu. Sto biste porucili vjernicima srpsko-pravoslavne vjeroispovijesti?

Ja bih pre svega porucio vernicima u Sarajevu, gde ja sluzim, da zaista zive onako kako to Bog od nas trazi, da svuda i na svakom mestu budu mirotvorci. Najpre u svojim domovima, u svojoj porodici, jer ako uspeju u svojoj porodici stvoriti mir, harmoniju, ljubav i slogu, onda ce ti clanovi porodice tu slogu, tu ljubav polako prenositi na svoje prijatelje, na svoje komsije, i ako svaki covek ponaosob bude doprinosio svojim zivotom i svojim ponasanjem miru, onda ce zaista mir zavladati ovdje. Prema tome, nista covek ne treba da radi vise nego sto Bog to od njega trazi, da bude dakle, mirotvorac. A Hristos kaze: "Blago onima koji mir grade jer ce se sinovima Bozijim nazvati". Graditi mir znaci ziveti po zakonu Bozijem, a to znaci omogucavati da se stvori raj ovde na Zemlji, da se zivi zivot dostojan coveka. Hristos na jednom mestu kaze: "Carstvo je Bozije unutra u vama", od nas, dakle, zavisi hoce li ova planeta biti dolina raja ili dolina placa. Ne od Boga, nego od coveka. A svi mi kojima je Bog podario zivot duzni smo da doprinosimo miru, slozi, ljubavi, medjusobnom postovanju i uvazavanju. To je osnovni smisao covekovog zivota. Ako covek radi drugacije, on radi protiv sebe. Ne radi on protiv Boga, jer Bog moze bez coveka, ali covek ne moze bez Boga. Hteo to on ili ne, on ne moze bez zakona koje mu je Bog dao, a Bog nije dao zakone da bi ogranicio njegovu slobodu volje nego mu je dao zakon da se po njemu vlada kako bi bio srecan i zadovoljan on i njegova deca, njegova porodica, njegovi prijatelji i svi oni koji ga okruzuju u njegovom svakodnevnom zivotu.

LJILJANA ZUROVAC (AIM, Sarajevo)