GRCKI MUSLIMANI - KONACNO DRZAVLJANI

Duhovima vracen zivot!

AIM Atina, 19. decembra, 1997.

Docek Nove godine je tradicionalno dan za slavlje gotovo za sve ljude sveta. Ove godine, milioni muslimana sirom sveta docekuju ga na svoj nacin, posto tim danom pocinje njihov Ramadan. Za oko hiljadu grckih muslimana, ovaj Ramazan bice nesto sto nikada nece zaboraviti. Samo deset dana pre njegovog pocetka, moci ce da izadju iz svojih skrovista i dobiju zvanicna dokumenta koja ce ih od duhova pretvoriti u normalna ljudska bica koja imaju prtavo na ljudsko dostojanstvo, ako ne i na sva ljudska prava. Ko su ova cudna stvorenja? Grcki apatridi. Oni su verovatno jedinstveni u demokratskom svetu, posto su postali apatridi u svojoj rodjenoj domovini: jos jedno dostignuce iz preobilnog arhiva slucajeva krsenja ljudskih prava u ovoj zemlje.

Ajsel Zejbek je imala sedam godina jednog dana 1984. godine, kada je njena majka dosla kuci neutesno placuci. Posle upornog zapitkivanja, objasnila je svojim cerkicama - imala ih je cetiri - da je policiji predala sva njihova dokumenta posto je celoj porodici oduzeto drzavljanstvo. Zlocin, kako je Ajsel razumela, bio je u tome sto su nekoliko sedmica pre toga posetili svoju baku i dedu u Istambulu. Tamo je njen otac izgubio pasos. Kao svaki gradjanin, on se obratio konzulatu svoje zemlje da trazi zamenu. To je bio tek pocetak iskusenja porodice Zejbek.

Drugim grckim drzavljanima, grcki konzulat u Istambulu odmah bi zamenio pasos na osnovu licne karte. Ali, Zejbekovi vec tada nisu bili obicni grcki drzavljani; oni nisu imali obicne licne karte kao njihovi sugradjani, vec specijalne bele kartonske knjizice u kojima stoji da ne mogu da se udaljuju vise of 30 km od mesta svog boravista bez prethodnog odobrenja policijskih vlasti. Podnosenje tog dokumenta konzulatu znacilo je da ce i zamena pasosa morati da ceka na slicno odobrenje. Posto su ga nekoliko puta vratili konzul koji u pocetku nije jos bio dobio odgovor, konacno je obavestio Huseina Zejbeka da mu pasos nece biti izdat posto je zapocet postupak da mu se oduzme drzavljanstvo.

"Zasro? Sta sam ucinio", ponavljao je pitanje u nemogucnosti da sakrije suze. "Ne znam", bio je odgovor uobicajeno oholog sluzbenika grckog konzulata, "Odlazi i ne vracaj se vise!" diplomata je naredio. Husein nije imao izbora. Napuustio je konzulat i pobrinuo se da se njegova supruga sa cetiti cerke koje su jos posedovale vazece pasose, smesta vrate kuci. A zatim, nekoliko nedelja kasnije, platio je prilicnu sumu novca jednom od profesionalnih svercera ocajnih Turaka ili ostalih begunaca sa bliskog Istoka koji traze politicki azil ili samo polupristojan posao u zemlji koju smatraju rajem na zemlji - u Grckoj. Oni im pomazu da predju grcko-tursku granicu, sto su ucinili i za Huseina koji se tako pridruzio svojoj porodici u otvorenom zatvoru u Rodopima koji ce tokom sledecih cetrnaest godina postati pakao za zive.

Porodica nije znala sta da radi. Uskoro je od njih zahtevano i da predaju dozvolu za malu porodicnu bakalnicu u rodnom mestu Ehinos. "Sta ako dodje policajac ili neko drugi inspektor i zatrazi ni dozvolu", pitao je otac. "Reci im da je u policijskoj stanici i nece biti problema", odgovorio je sef policijske stanice. To je jedno vreme tako funcionisalo; a onda je dozvola istekla, pa su dvanaest godina policija i inspektori sadisticki uzivali muceci ovog tihog porodicnog coveka tako sto su ga tuzakali sudu sto vodi radnju bez dozvole. Milioni drahmi (1 dollar=270 drs.) su placani za kazne kao rezultat vise sudskih presuda.

Ajsel, kao i njene sestre, pocela je da se susrece s problemima u skoli. Da bi se neko upisao u skolu potreban je neki dokument za identifikaciju. Ali, posto je porodici oduzeto drzavljanstvo, ona nije imala isprave. Samo zahvaljujuci stricu, bivsem policajcu, skola ju je upisala; stric je umro 1991. godine, i zajedno s njim Ajseline nade da ce nastaviti skolovanje posle osmog razreda. Morali su da trpe brojne druge oblike zlostavljanja, posto je cilj grcke drzave bio jasan: zeleli su da primoraju Zejbekove da za uvek napuste Grcku.

Odbijajuci da postane apatrid, Husein je poceo da se upoznaje s grckim zakonima. Prvo je cuo za Clan 19 Zakona o drzavljanstvu koji omogucuje drzavi da oduzme drzavljanstvo ne-Grcima (ocigledna rasisticka diskriminacija), ako stalno borave u inostranstvu i nemaju nameru da se vrate u Grcku. "Ali, ja nisam nikada odlazio, osim u kratke posete", vikao je svom advokatu. "Pa, arkadas, zakon ne kaze da to mora da se dokaze. Drzavna bezbednost odlucuje ko ce ovde ziveti a ko nece. Da li znate koliko je ljudi poput vas otputovalo na kratka putovanja ili na kratke boravke, cak i kao studenti, i osvanuli kao apatridi?", rekao je advokat. "A da i ne pominjem one kojima je oduzeto drzavljanstvo dok su jos ziveli i sluzili vojsku ili cak glasali u ovoj zemlji. Stavise, saznali bi to tek kada bi zatrazili pasos!" Takodje mu je receno da je u ovom slucaju primenjivana kolektivna krivica: citava porodica ostaje bez drzavljanstva ako ga otac izgubi.

"Sta mozemo da ucinimo?" pitao je ocajni otac. "Zalicemo se Vrhovnom upravnom sudu, a zatim, ako bude potrebno, ponovo podneti molbu za drzavljanstvo", predlozio je advokat. "Ako se budes dobro vladao, mozda ce ti ga vratiti, kao sto je bilo sa Kurtom". Kurtu Jakupu je oduzeto drzavljanstvo osamdesetih godina kada je bio student u Turskoj, jer je bio pametan i vlasti su pokusale da ga pridobiju, ali nisu uspele kako je pisalo u strogo poverljivom poruci Ministarstva inostranih poslova Odboru za drzavljanstvo: pridobiti ga znacilo je ponudu da postane potkazivac, sto je Kurt odbio. Mozda zato sto ga je, kao levicara, policija u Turskoj pretukla, grcka vlada mu je dozvolila da se vrati. U slucaju Zejbeka, Odbor za drzavljanstvo je odugovlacio sa ispitivanjem njegovog slucajeva, uprkos preporuci Ministarstva javnog reda, posto je sud odbio njegovu zalbu kao zastarelu.

Posto se Zejbek "dobro vladao", mnogi su pokusali da mu pomognu. Huseinu ili njegovoj cerki Ajsel omoguceno je da iznesu svoj slucaj pred bivsim premijerom, vrsiocem duznosti ministra inostranih poslova i liderom vladajuce partije. Oni su saosecajuci saslusali njegov slucaj i obecali da ce pomoci, uzalud naravno. U medjuvremenu, otac je i dalje imao profesionalnih problema dok je njena sestra jedva uspevala da pohadja skolu, neupisana naravno i u nemogucnosti da dobije svedocanstvo, kao i Ajsel.

Niko nije nikada rekao porodici Zejbek da cak i apatridi imaju svoja prava, barem u zemljama koje zele da budu civilizovane pa su potpisale 1954. godine Konvenciju Ujedinjenih nacija u vezi sa statusom apatrida. Ovi apatridi pripadaju manjini koja se zvanicno naziva muslimanskom (oni vise vole sebe da nazivaju Turcima), a drzavljanstvo im je oduzeto na osnovu ocigledno nepropisne prijave po nehumanom Clanu 19 koji je suprotan svim evopskim dokumentima o ljudskim pravima. Po Konvenciji UN, apatridi mogu da dobiju specijalna dokumenta, pa cak i putne isprave. Stavise, uzivaju prava legalnih stranaca u zemlji, osim po pitanju zdravstva po cemu su izjednaceni sa drzavljanima. Grcka je ratifikovala Konvenciju svojinm Zakonom 139 od 25/25-8-1975, ali ga gotovo nikad nije primenjivala.

Sto je jos gore, ne samo apatridi, vec ni advokati ni svi politicari nisu ni znali da ovaj zakon postoji, sto je bilo vrlo zgodno. Naime, vecina ljudi, ukljucujuci i UNHCR, organizaciju koja je zaduzena da vodi racuna i o apatridima, nisu znali da u granicama Grcke postoji, kako se procenjuje, 1.200 ljudi bez drzavljanstva. "Ja sam deset godina predavao u Trake /gde ovi ljudi zive/ ali nisam nikada za njih cuo", kaze generalni sekretar grckog Ministarstva spoljnih poslova (i profesor medjunarodnog prava!). "Tek kada ste obavestili Ministarstvo javnog reda pre nekoliko dana postali smo svesni problema" i njihovog postojanja i cinjenice da su liseni svih prava koje imaju po Konvenciji UN, dodao je zamenik ministra inostranih poslova, obecavsi brzo resenje ovog problema.

Obojica visokih zvanicnika ovo su izjavili zajednickoj delegaciji Helsinskog komiteta i organizacije za pracenje ljudskih prava (Human Rights Watch) i Grckog helsinskog komiteta koji su se upoznali s ovim eklatantnim krsenjem osnovnih ljudskih prava kada su naisli na Ajsel i Huseina Zejbeka u kancelariji njihovog advokata u okviru misije za utvrdjivanje cinjenicnog stanja u Traki pocetkom septembra

1. Kada su odveli ovo dvoje u policijsku stanicu u Ksanti da traze isprave na koje imaju prava po zakonu, sef lokalne policije je, ocigledno iskreno, rekao da nije upoznat s ovim problemom, aktivisti za ljudska prava pozvali su savetnika Ministra za javni red u Atini, koji je takodje bio zbunjen ali je obecao da ce problem biti resen u roku od dve sedmice.

Tri meseca kasnije, apatridi su jos uvek bili obespravljeni posto birokratija ministarstva spoljnih poslova tvrdoglavo nije dozvoljavala da se njihov problem resi. Stoga je na medjunarodni dan ljudskih prava (10. decembar) jedanaest grckih nevladinih organizacija (uz zapazeno odsustvo grckih sekcija Helsinske skupstine gradjana - HCA i Medjunarodne federacije za ljudska prava - FIDH, koje tek treba da otkriju grcke nacionalne manjine), sva tri poslanika turske manjine i tri manje politicke stranke, uputili su zajednicki javni apel. U njemu traze da vlada da sva prava apatridima i da ukine Clan 19, kao i zloglasnu bezbednosnu zonu, otvoreni zatvor u rodopskim planinama gde je turska manjina bila osudjena da zivi sa pomenutim internim pasosima do pre dve godine i u koju, i dan danas, nijedan stranac ne moze da udje bez dozvole policije koja se retko dobija.

Ajsel je 10. decembra bila u Advokatskoj komori u Atini gde je apel obnarodovan i gde je odrzana prva debata o manjinama u kojoj su uzeli ucesca gotovo svi lideri nacionalnih manjina. Medjutim, gotovo nije bilo predstavnika grckih medija i samo dve novine su pisale o ovom dogadjaju i tragicnoj sudbini apatrida (Avgi i Elefterotipija, i to na prvim stranama). Sto je najvaznije, pet nadleznih ministarstava koji su pozvani da iznesu svoje stavove, ignorisali su sastanak (iako su neki od njih bili u velikoj meri zastupljeni toga dana na drugim proslavama posvecenim problemima ljudskih prava u Africi ili drugim mestima u Evropi). Stoga su potpisnici apela najavili da ce sledeceg dana posetiti Ministarstvo javnog reda da traze izdavanje isprava.

Sledeceg dana, pojavili su se samo poslanik iz Ksantija, Birol Akifoglu i samo dve nevladine organizacije, Grcki helsinski komitet i Grupa za manjinska prava Grcke, ali su izjavili da nece otici iz Ministarstva dok se problem ne resi. Na zalost, Ministar je bio zauzet zbog posledica teroristickog napada, ali je obecao da ce imati resenje sledece nedelje. Zaista, 18. decembra 1997. godine, vratio se osmeh na Ajselinom licu. Grcka vlada je odlucila da konacno ispostuje svoju obavezu po Konvenciji UN: rukovodstvo Ministarstva javnog reda nametnulo je svoju odluku drugim nevoljnim ministarstvima da izdaju licne i putne isprave svim apatridima u Grckoj. Duhovima je konacno udahnut zivot! Postoji nada da ce od sada svi apatridi u Grckoj moci da disu, zive, studiraju i rade bez straha; sada ce morati da se izbore da im se vrati drzavljanstvo koje im je ukradeno na tako brutalan nacin. Prvo ce, medjutim, Ajsel, njena porodica i svi apatridi mirno proslaviti Ramadan i iz dubine svojih srca uzviknuti "Alah akber" /Bog je jedan/.

Panajote Dimitris