U TIRANI SE VISE NE PLASE RUSKOG MEDVEDA

AIM JUNIOR Tirana

1. jula 1990 godine, tadasnji ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza Eduard Sevarnadze izvinuo se posredstvom jednog saopstenja za deo krivice koji pripada njegovoj zemlji, zbog raskida odnosa sa Albanijom pre 30 godina. Prema sefu diplomatije, sovjetska strana je trebala da prihvati svoj deo odgovornosti zbog nacina kako je tretirala teske odnose krajem 60-tih sa rezimom Envera Hodze. Na taj nacin, uz zvanicno izvinjenje od strane Moskve, zapocelo je prolece albansko - ruskih odnosa, dve zemlje nekada povezane u veoma uskom politickom, ideoloskom, vojnom i ekonomskom saveznistvu. Pad komunizma odstranio je i poslednje postojece prepreke za normalizaciju prekinutih veza tokom 30 godina zaredom. 27. maja
   1. godine, otvorena je sovjetska ambasada u Albaniji, a 23. novembra 1992. otvorena je albanska ambasada u Moskvi. 4. januara 1992. godine, Albanija je priznala bivse sovjetske republike kao nezavisne drzave, dok ce albanska ambasada u Moskvi posluziti kao diplomatsko predstavnistvo u Ruskoj Federaciji.

Od decembra 1961. kada je albanska strana saopstila da ne zeli da ima nikakvu vrstu veza sa "revizionistickim" Sovjetskim Savezom, obe zemlje su prekinule svaku vrstu komuniciranja prema apsurdnuj ideoloskoj formuli Envera Hodze. Ako je za 16 godina intenzivnih odnosa "1945 - 1961" izmedju dve zemlje potpisano 112 ekonomskih, vojnih, trgovinskih i kulturno

• obrazovnih sporazuma, ako se tokom ovog vremena Sovjetski Savez smatrao kao veliki zastitnik svetskog komunizma, kao posledica i Albanije, ako je zemlja sovjeta bila pretvorena u idilican model za vodje albanske drzave - sve se ugasilo krajem 50 - tih godina, smrcu Staljina i promenom politickog kursa od strane Hruscova.

Sledbenik sovjetskog diktatora i lukavi vodja Enver Hodza je tada osetio da talas promena figura u socijalistickom kampu ugrozava i njegove pozicije na celu albanske drzave. Pronalazenje ideoloskog povoda da se otcepi, postao je tako sredstvo kojim je albanski diktator prekinuo veze sa Istokom i obezbedio tako kontinuitet ostanka na celu Albanije.

Sedam godina nakon normalizacije albansko - ruskih odnosa, moze se reci da nivo veza izmedju dve zemlje ide ka opreznom rastu. Promena sistema je donela i promenu prirode veza, nekada uspostavljenih u potpunosti na ideoloskim osnovama. Moskva i Tirana sada komuniciraju jednim sasvim drugim jezikom, dok su stare veze ostale kao pozadina koja vise nego ista budi nostalgiju proslih vremena. Odredjujuca karakteristika ovih odnosa je u stvari nesklad koji postoji izmedju razmene na politickom planu s jedne strane i na onom ekonomskom, vojnom, kulturnom i naucnom s druge strane. Tokom sedam godina Rusiju su posetili po dva puta premijer Meksi, predsednik Parlamenta Arbnori, a zvanicne posete je ostvarilo i nekoliko ministara i vise drugih visokih zvanicnika. Prilikom proslave 8 - 9. maja

1. godine, Berisa je proveo dva dana u Moskvi na poziv Jeljcina. I nivo predstavljanja ruske strane bio je na visokom nivou. Tokom godina 1992 - 1996. goduina, Tiranu su posetili predsednik Vrhovnog Sovjeta Hazbulatov, posrednik za mir u Bosni Curkin i grupe parlamentaraca. Ako se pogleda protokol ovih razmena, dolazi se do zakljucka da su odnosi izmedju dve zemlje veoma dobri. Medjutim, to je samo delimicno istina. Iako je prilikom njegovih poseta u Moskvi premijer Aleksandar Meksi potpisao ne mali broj ekonomskih, kulturnih i obrazovnih sporazuma, ni jedan do njih se gotovo nije primenio u praksi. Razloge tome uglavnom treba traziti u veoma teskoj ekonomskoj tranziciji kroz koju prolaze obe zemlje, kao i u cesto naivnoj oksidentalizaciji Tirane.

Ovaj jaz u odnosima na politickom planu i bilateralnih ekonomskih veza ucinio je da mnogo sta u odnosima izmedju dve zemlje ne prevazidje okvir zvanicnoih poseta i protokolarnih razmena. S druge strane i na politickom planu Rusija Albaniju nije videla toliko kao partnera u regionu Balkana, vec kao jednog cinioca koji indirektno moze uticati na ocuvanje statusa quo u ovom delu Evrope.

Ovaj nivo odnosa je zatekla i poslednja poseta ministra inostranih poslova Paskalja Milja Moskvi. Prva i trodnevna poseta jednog sefa diplomatije Tirane za 40 godina (poslednja poseta jednog albanskog homologa Sovjetskom Savezu je ostvarena 1958. godine), Miljoa ruskom glavnom gradu bila je prilika da se da novi podsticaj odnosima koji su nekako ostali da lebde jos od 1995. godine, kada se u Albaniji pocela osecati politicka kriza. U njegovim susretima sa njegovim ruskim kolegom Primakovim i drugim visokim zvanicnicima, albanski ministar je uspeo da potpise tri sporazuma o saradnji, kao i da razjasni mnoge nejasnoce koje je Tirana imala u vezi sa ruskim stavovima, a posebno u vezi sa stanjem na Balkanu.

Izjasnjavajuci se otvoreno protiv tendencija odvajanja Albanaca sa Kosova, Primakov je jasno dao do znanja njegovom kolegi da Rusija sa simpatijama gleda na poteze albanske vlade koja je za moderirane zahteve za jednu prosirenu autonomiju u okviru Srbije. Prema Primakovu, to je najrealisticnija formula koja izbegava pojavu jedne druge Bosne, na sta Rusija gleda sa velikom zabrinutoscu. Ipak, prema vestima koje kruze oko ovih susreta, Primakov nije uspeo da dobije saglasnost Miljoa oko rusko - grcke inicijative lansirane pre godinu dana u Solunu u Grckoj. Albanski patoloski strah oko stvaranja pravoslavnih osovina na Balkanu ucinio je da Tirana, kao i Bukurest, Skoplje i Ankara, kazu NE jednoj inicijativi koju bi Rusi zeleli da ostvare, kako bi dali vise na tezini njihovom prisustvu u delikatnom trenutku kada NATO zeli da obuhvati sve zemlje bivseg komunistickog Istoka. Ovo je mozda i jedina tacka oko koje se dva zvanicnika nisu saglasila. Zvanicni stav Albanije, koji smatra uclanjenje u NATO kao najkraci put intergaciji sa Zapadom, u sukobu je sa ruskom linijom, prema kojoj kvarenje vojne ravnoteze u Evropi moze dovesti do ponovne pojave hladnog rata. I u toj tacki, Rusija sa oslabljenom ekonomijom, ali sa jos uvek zastrasujucim arsenalom oruzja, cini se da zastupa tvrdji stav nego ikada. Samo pre izvesnog vremena, Moskva je upozorila zemlje Zajednice da ce u slucaju njihovog uclanjenja u Atlansku Alijansu u potpunosti ponovo razmotriti odnose sa njima. A u takvom slucaju, ovo upozorenje znaci manje nafte i ruskog gasa, manje sirovina koje odrzavaju u zivotu ekonomiju ovih zemalja koje se granice sa Rusijom.

Poseta Miljoa Moskvi, ocekuje se da ce ipak jos jednom posluziti ozivljavanju kanala bilateralne komunikacije, blokiranih u mehanizmu birokratskih administracija, politickih predrasuda i raznih alijansi i veza na kontinentu. Potpisujuci nekoliko sporazuma o saradnji sa ruskom stranom, albanski ministar je uspeo da ponovo ozivi rad zajednicke ekonomske komisije koja se nije vec dve godine sastajala. Restrukturisanje stare sovjetske tehnologije, infrastruktura, rudnici, jedan meki kredit, gasovod i turizam - to su bile oblasti gde bi Albanija zelela saradnju sa nekadasnjim sovjetskim bratom. Sada kada u Tirani vise nije na vlasti desna vlada Berise, moze se ocekivati da se stvari promene i u rusko - albanskim odnosima. Socijalisticki kabinet Nanoa, cini se da ima dovoljnu dozu pragmatizma da bi shvatila da Rusija nije vise samo kolevka sovjeta i komunizma, vec jedna svetska sila koja moze nemalo uticati na ponovno podizanje razrusene albanske privrede, ali i u smirivanju jedne regionalne krize koja bi skupo mogla da kosta albansku stranu. U Tirani se vise ne plase "ruskog medveda".

AIM Tirana Skender MINXHOZI