OPET NA POCETKU?

Slovenacko-hrvatski odnosi - slovenacka manjina izbrisana iz hrvatskog ustava

Ove godine su Slovenija i Hrvatska podpisale osam sporazuma, a to bi u kilavom bilansu dosadasjih medjudrzavnih odnosa trebalo znaciti nagovestaj nekog novog doba iskrenosti te uzajamnog poverenja i postovanja. U takvoj bi atmosferi diplomati obe drzave iduce godine mozda mogli da pocnu i sa resavanjem bitnijih pitanja, kao sto je granica u Piranskom zalivu, dug Ljubljanske banke hrvatskim stedisama i vlasnistvo nuklearke u Krskom. Ali tipicno za slovenacko-hrvatske odnose, takav period optimizma nikako da potraje. Ni ovog puta nije trebalo dugo cekati.

Skoro istovremeno sa sluzbenom posetom slovenacke vladine delegacije u Zagrebu, u toku koje je premier Janez Drnovsek sa kolegom Matom Granicem podpisao (vazan) sporazum o slobodnoj trgovini medju dve zemlje i nakon toga izrazio slovenacku podrsku u ukljucivanju Hrvatske u Ceftu, hrvatski je sabor odlucio iz preambule hrvatskog ustava brisati slovenacku (i muslimansku) manjinu, a kao nove dve opredelio austrijansku i nemacku. V slovenackoj tako strucnoj kao i laicnoj javnosti je naravno taj potez sabora dignuo daleko vise prasine i uzrokovao daleko vise negodovanja, nego sto je odjekivala pozitivna vest o podpisu sporazuma o slobodnoj trgovini, koji ce stupiti na snagu v pocetku nove godine. U Ljubljani je tako prevladao osecaj nekakve prevarenosti, zato sto je nakon sto je pokazala nesto "dobre volje" za resavanje otvorenih pitanja, od suprotne strane dobila samar.

Zadnji incident je slikovito odrazio komplikovanost odnosa na relaciji Ljubljana-Zagreb, ali se ujedno pokazao i kao dobra prilika za proveru slovenacke nacionalne svesti i osvrt na delanje slovenacke politike. Slovenacka vlast je ubedjena, da je sadrzajno opredelila i (skoro potpuno) ispunila svoje duznosti do Slovenaca, koji zive na teritoriji bivse Jugoslavije i drugde po svetu. Na drugoj strani voli da se pohvali, da je pitanja manjina "u svojoj kuci" vec tako dobro sredila, da joj o njima uopste vise ne treba raspravljati a jos je manje spremna potraziti neka bolja resenja za obe strane. Ali ovakav tok dogadjaja neispodbitno tera slovenacku stranu, da ponovo razmisli i proceni svoju u poslednje vreme toliko aktualnu manjinsku problematiku. Ocito je, da bi joj se morali vise posvetiti i pronaci nacin, kako se ponasati u slucajevima neavtohto- nih i drugi manjina. Za drzavu, koja je puna hvale o svojoj brizi za Slovence po svetu, je verovatno pravo vreme, da razmisli o tome, kako se ponasati sa manjina- ma u okviru vlastitih granica. Briga i zastita za eticke, kulturne, seksualne i druge manjine v nekom drustvu svedoce o njenom stepenu civiliziranosti i mozemo ga tumaciti kao indikator njegove otvorenosti i tolerancije do drugacijih. Nesto, cime se narod moze ponosti u medjunarodnom drustvu.

Druga, i jos vaznija pouka, koju bi Ljubljana mogla da izvuce iz medjunacionalnog zapleta je da je bila njena dosadasnja taktika ocigledno neuspesna i vapi po promeni nacina za trazenje resenja za sva pitanja, koja su medju drzavama pocela pojavljivati posle osamostaljenja. Ali ni davnija zajednicka proslost obeju naroda nije bila tako idealna, kao sto se cesto prikazuje. Moglo bi se cak reci, da se istorija pri formiranju modernih hrvatskih i slovenackih nacionalnih programa ponavlja - 1848 je u doba revolucije hrvatski sabor, slicno kao 1861, zahtevao veci deo slovena·kog nacionalnog prostora, jer su bili u Zagrebu uvere- ni da im taj deo pripada i da je suseda pri tom spremna na popustanje.

Ali kao da se iz istorije nisu bas mnogo naucili, slovenacko ministrarstvo
vanjskih poslova i sam premier Drnovsek su se na taj hrvatski potez odazvali veoma burno i skoro uvredjeno u smislu da li jos uopste podrzavati Hrvatsku u njenom ukljucivanju u medjunarodne integracije, a prica se i o nekim mogucim povratnim merama. Iako je jasno da pogorsanje odnosa medju drzavama ne koristi nikome, moglo bi se pokazati kao kamen mudrosti. Slovenackoj je drzavi naime stalo da imaju Slovenci u Hrvatskoj dovoljnu zastitu i brigu drzave u kojoj zive. Odluka o brisanju slovenacke manjine iz preambule hrvatskog ustava verovatno nece pogorsati uslove slovenacke manjine a ne treba zaboraviti, da je ona zasticena i u okviru konvencije Saveta Evrope te brigom maticne drzave.

Slovenacka vlast kao da nije vec dobila lekciju od italijanskih ezula ni od koruskih krajnjih desnicara. Dimenzije koje je dobilo marginalno pitanje Staroaustrijanaca u Sloveniji bi mogao biti dovoljno poucan primer, da takva osetljiva pitanja mogu preko noci da prerastu u glavnu temu medjudrzavnih odnosa. Neki komentatori su pozurili sa tumacenjem manjinskog zapleta time da je promeni kumovao polozaj Hrvata u Sloveniji, koji nemaju status manjine. Ali postojeci istorijski materiali svedoc· da se je velika vecina od priblizno 55.000 Hrvata, koji zive u Sloveniji doselilo pre svega posle drugog svetskog rata, a da Slovenci zive na hrvatskom tlu vec vekovima i da su pre svega u okolini Rijeke starosedeoci. Iz izjava predstavnika Hrvata, koji zive u Sloveniji jasno proistice da je njihov cilj, da im slovenacka drzava dodeli status manjine. Posto do toga nije doslo, je sabor slovenackoj manjini oduzeo vec dobijeni status. Istina je, da nesto vise od 22.000 Slovenca u Hrvatskoj verovatno nece odsada ziveti nista slabije od velike vecine svojih hrvatskih sudrzavljana, ali u pomenutom zapletu su ulozi mnogo visi. I sto je najzalosnije u potpunosti odrazavanju realnu sliku polozaja medju dve susede. Na njih bar u Sloveniji jos nisu prestali gledati kroz prizmu Tudjmanove izjave o "nekakvom operetnom ratu u Sloveniji", a kao sto znamo se od te 1991 godine u slovenacko-hrvatskom odnosu sve islo vise manje nizbrdo.

Slovenija ne moze od drugih drzava traziti da njenu manjinu "ubaci" u ustavu, mada je cinjnenica da je vrlo sporno olako menjati preambule u svom temeljnom drzavnom zakonu. Slovenci u Hrvatskoj sigurno nisu ucinili nista, zbog cega bi morali izgubiti svoja ustavom dobijena prava, a pitanje je cime su Nemci i Austrijanci "zasluzili" da od 1997 u Hrvatskoj postanu ustavna manjina?

Uticaj najnovijih zapleta je na najosetljivija otvorena pitanja medju drzavama sigurno izniman. Politika sitnih koraka napred u smislu relativno mirne godine, koju je obelezila i saka dvostranih sporazuma, ocito ne moze promeniti politicku atmosferu u tolikoj meri, da bi bili susedi sposobni razumeti i pravilno oceniti vrednost kompromisnog resenja.

Na obe strane se sve vise cuje i o mogocem arbitraznom resenju problema, a prenos spora na treceg aktera postaje sve aktualniji i u vezi sa drugim otvore- nim pitanjima, kao sto je dug LB hrvatskim stedisama. Medjunarodna arbitraza je bez sumnje skup i dugotrajan proces, a obe strane obaveze su da postuju bilo kakvu presudu arbitar donese. To svakako nije najelegantniji nacin za resavanje bilateralnih problema izmedju dve susednje zemlje.

Matilda Kojic, AIM