STA MLADI SRBI MISLE O ALBANCIMA

AIM JUNIOR Pristina

Sta misli mladi urbani koosvski Srbin, odnosno Crnogorac o Albancima, o politickoj i bezbedonosnoj situaciji na Kosovu, o vlasima, kakve su njihove reakcije na hipoteticke politicke situacije i prejudicirana resenja, samo su neka od pitanja male ankete, ili produbljenog intervjua, sprovedene od strane autora ovih redova, medju 50 gradjana Pristine, srpske i crnogorske nacionalnosti muskog pola, vojnih obveznika, starih izmedju 20 i 30 godina. Ova anketa je za cilj imala da ispita stavove ove populacije prema nekim, krucijalnim pitanjima vezanih za resavanje kosovskog problema, kao i njihov odnos prema njihovim sugradjanima Albancima. Zbog cega izbor bas ove populacije? Zbog toga sto ona u svojstvu "vrele momacke krvi" predstavlja najaktivniji agens kako sovinistickih tako i demokratskih uticaja i nacina misljenja u okviru srpske populacije na Kosovu. To znaci da su oni, obzirom na njihovu, frojdovski receno, vecu energiju libida agilniji kao simpatizeri, promoteri ili sledbenici pomenutih nacina misljenja u politici, nego sto su to starije osobe, deca ili zene.

Za ovaj prikaz doslo se do nekoliko indikativnih statistickih rezultata na osnovu kojih bi i neko sasvim neupucen ipak mogao da donese relevantne zakljucke o stavovima ispitanika. Po ovom ispitivanju inace proizilazi da stavovi ovih ispitanika drasticno ne odudaraju od stavova vecine pripadnika odrasle srpske i crnogorske populacije na Kosovu.

Sto se tice politicko-bezbedonosnog stanja na Kosovu, ispitanici su davali izjave koje pokazuju njihovu veliku zabrinutost i frustrirajucu neizvesnost. Tako npr., polovina anketiranih je pokazala jasnu nameru da napusti Kosovo, a kao razloge ovakvog stava u najvecem procentu navode kao razloge one koji se ticu politicko bezbedonosne situacije (ukljucujuci i sumnju u aktuelni srpski rezim - da ce ih izdati kao i Srbe u Krajini), zatim razloge ekonomsko-socijalne prirode, dok je, recimo, svaki peti izjavio kako namerava da napusti Kosovo zbog nemogucnosti da zadovolje svoje kulturne potrebe (odgovori: "Ovde se nista ne desava, "Nema koncerata i zabave", "Sve je trulo i dosadno" itd.). Siptomaticno je da je tek 18 odsto ispitanika stava da ne nemerava da ode sa Kosova: "Sudbonosna predodredjenost", "Tu sam rodjen", "Iz inata necu da odem", "Nemam gde da idem", glasili su odgovori anketiranih. 32 odsto iskazuje neopredeljenost po ovom pitanju.

Na pitanje koje se tice o potrebi nekakvih promena postojece situacije na Kosovu, 86 odsto ispitanika se opredelilo za to da nesto mora da se menja i to sledece: 32 odsto-proterati nelojalne Albance i imigrante; 32 odsto -iznaci neko zadovoljavajuce resenje za sve; 8 odsto smatra da srpska drzava na Kosovu treba bolje da funkcionise; 6 odsto je voljno da Albancima treba dati autonomiju; 4 odsto se zalaze za podelu Kosova, a ostali nisu zeleli da se izjasne.

U vezi sa situacijom na Kosovu (a i sire), kod 88 odsto ispitanika aktuelna vlast u Srbiji ne uziva nikakvo poverenje; cak 34 odsto, barem deklarativno, ne priznaje Saveznu Republiku Jugoslaviju (trvde da je to Srbija i Crna Gora i da tu nema mesta nikakvoj "Jugoslaviji"); za 38 odsto ispitanika Srbija ce najkasnije do pocetka 21. veka izgubiti Kosovo; za njih 70 odsto u Srbiji nema demokratije; 44 odsto smatra da je Srbija na vreme (misli se na 1912, 1918, 1945, 1989.,) trebalo da protera Albance sa Kosova (cak 60 odsto njih izjavilo je da im nije draga cinjenica sto Albanaca uopste ima na Kosovu- smatraju da im je bolje bez njih). Inace, za sve lose sto se desilo srpskom narodu u poslednjih sedam godina, za najveci broj anketirane kriva je socijalisticka vlast u Srbiji i predsednik Slobodan Milosevic. Tako misli cak 92 odsto ispitanika.

Stavljajuci ispitanike u okvir neke hipoteticke politicke (i ratne) opcije na Kosovu, cak 36 odsto je izjavilo da bi u slucaju eventualnog rata pobeglo; 24 odsto bi ostalo da se bori, a 40 odsto nije sasvim sigurno kako bi postupilo. Po ovoj anketi moze se izvesti zakljucak da Vojska Jugoslavije ne uziva bas veliko poverenje u odnosu na pretpostavljene dogadjaje, jer u slucaju rata (ukoliko bi ostali da se bore), tek 30 odsto ispitanih izjavljuje da bi se prikljucilo jugoslovenskoj vojsci.; 20 odsto bi sebe radije videlo u nekoj dobrovoljackoj paravojnoj formaciji; 18 odsto nije moglo da se odluci kako bi postupili, dok kod 32 odsto nema dileme u slucaju eventualnog rata - potrudili bi se da sto pre odu. U slucaju da Albanci dobiju autonomiju na Koosvu, u bilo kom obliku, cak 34 odsto bi trazilo mogucnost da sto pre napusti Kosovo (navodeci pre svega bezbedonosne razloge, njih 20 odsto izjavljuje kako bi ostalo, dok najvise njih, 46 odsto nije sigurno sta bi u tom slucaju uradili. Zanimljivo je da svaki treci ispitanik, koji se izjasnio za ostanak na Kosovo kao razlog navodi da bi to ucinio kako bi ratovao, izrazavajuci tako svoje krajnje neslaganje sa bilo kakvim popustanjem prema Albancima. Evidentno je da vecina ispitanika smatra bilo koji oblik autonomije za Kosovo katastrofom, ali da bi veca katastrofa bilo nezavisno Kosovo, cak i da vlast kosovskih Albanaca Srbima garantuje bezbednost i ravnopravnost (u sta ovi sumnjaju da bi bilo sprovedeno u praksi). U tom slucaju, tek bi 6 odsto anketiranih postalo gradjanima Kosova (68 odsto bi odmah otislo, dok 24 odsto ne moze da oceni kako bi se u tom slucaju ponasali). Medjutim, indikativno deluje sledeci podatak: na pitanje da u tom slucaju albanska vlast na Kosovu njima ponudi resenje stambenog pitanja i zaposlenje, cak 32 odsto ne bi pristalo ni na tu opciju. Ako se analizira "nacionalna korektnost" ispitanika, na pitanje u upitniku: "U slucaju da albanska vlast na Kosovu vama licno ponudi dobar posao, stan, veliku platu, pod uslovom da postanete njihov "posteni" Srbin koji ce javno pricati pohvalno o Albancima, predstavljajuci Srbe kao okupatore i zlocince, sta bi ste ucinili?", doslo se do rezultata da na ovu ponudu vecina ne bi pristala, njih 82 odsto, 4 odsto nije sigurno, dok 14 odsto bi pristalo na ovu varijantu. Interesantno je da se upravo kod ovih 14 odsto anketiranih, ako se uzmu u obzir njihovi odgovori na druga pitanja, doslo do zakljucka da su iskazivali sovinisticke i izrazito antialbanske stavove. Takva katergorija ljudi, koja se moze nazvati i "nacionalnim sizoidima", predstavljaju u stvari pikantnu ilustraciju balkanske mimikrije (zamislite Seselja kao saradnika Andri Bernera Levija ili Paragu kao Arkanovog "tigra", koji se tu obreo zbog novca iako mu to nije drago).

Sto se tice ostalih pokazatelja stavova ispitanika (a donekle i njihovog okruzenja) prema Albancima, zanimljivi su i odgovori na niz sledecih pitanja. Cak 32 odsto izjavljuje kako se seca da im je neki od nastavnika ili profesora u osnovnoj ili srednjoj skoli govorio nesto protiv Albanaca (npr., poziv za odbranu; optuzbe na albansku zlonamernost, te da oni mrze Srbe i Jugoslaviju itd. ). Ako se uzme u obzir dublja licna istorija ispitanika, samo njih 14 odsto je izjavilo da su im roditelji kao deci branili da se druze sa Albancima, dok za roditelje 80 odsto ispitanika to nije bilo vazno (ostalih 6 odsto ne moze da se seti). Kao ilustraciju zahladjenja medjunacionalnih odnosa i kontakata moze da posluzi sledeci primer:

Na pitanje - "Da li ste se u detinjstvu druzili sa albanskom decom"? - dobijeni su sledeci odgovori:

a) intenzivno.........32 odsto b)cesto...............28 odsto c)ponekad.............30 odsto d)veoma retko.........2 odsto e)ne..................6 odsto f)bez odgovora........2 odsto

Na naredno pitanje: "Da li se sada druzite sa Albancima"? - odgovori su glasili:

a) intenzivno........0 odsto b)cesto..............26 odsto c)ponekad............40 odsto d)veoma retko........18 odsto e)ne.................16 odsto

Na kraju ove ankete, od ovih ispitanika je zatrazeno da sastave listu i nekih osobenosti, karakteristika ili posebnosti albanskog naroda, svrstavajuci ih u red pozitivnosti ili negativnosti. Kao negativno, kod Albanaca, ispitanici su navodili sledece: sirovost, nekulturu, zaostalost, prljavstina, smrad, odvratnost, visok natalitet, agresivnost, iskompleksiranost, rugobnost, nacionalizam, kriminalnost, ogranicenost, podmuklost, neprosvecenost itd; Ono sto je kod ispitanika najcesce navodjeno kao pozitivno jeste: marljivost, solidarnost, preduzmimljivost, familijarnost, poslovnost, organizovanost, moralnost, upornost, cast, tradicionalnost, borbenost, partijarhalnost (neko je cak kao pozitivno naveo i "ima ih i kultivisanih").

Umesto zakljucka, naravoucenija, objasnjenja, tumacenja, dovoljno je samo reci da je stvarnost (bilo drustvena bilo porirodna, tj. fizicka) mnogo kompleksnija pojava od onoga sto se najcesce smatra svarnoscu. Zato povrsan pristup njoj, sto je svojstveno razlim politicarima, pa i novinarima (proizvodjacima javnog mnjenja i pokazalo se glavnih generatora raznih "kriza", "situacija", "konflikata" itd.,) najcesce vodi upravo ovim zbivanjima. Postojanje neke diskrepancije, disfunkcije ili negativnog naboja u nekom drustvu, zajednicu ne mora nuzno da vodi u siru destruktivnost, kako to novinari obicno zabrinuto sugerisu (cak i kada odricu mogucnost nekog sukoba), a politicari je trijumfalno eksploatisu. Problemi svakako postoje, ali oni nemaju realnu velicinu, svakako imaju manju od novinarskih napisa, a vecu od minimizirajucih i ignorantskih izjava politicara ili su pak veci od neznanja pripadnika "sedme sile", a manji od zlonamernosti politickih "ajkula" totalitarizma i zlatnih ribica demokratije.

Zato je za sve krize, pa i onu koja je prisutna na Kosovu veoma vazno da se problem pre svega sagleda, detektuje i odredi naucni nacin (socioloski, ekonomski, demografski, pravni, istorijski, antropoloski, etnoiloski itd.,), pa da se tek onda pristupi politickom resavanju i to po sistemu, korak po korak, austrijskog i britanskog flizofora Karla Popera.

AIM Pristina Dorijan NUAJ