TENKOVSKA POLITIKA

Uloga jugoslovenske vojske u kosovskoj krizi

AIM, BEOGRAD, 18. 12. 1997.

"Bez tenkova se ne gasi kriza na Kosovu!" - bila je pocetkom devedesetih jedna od aktuelnijih parola koja se mogla cuti uzduz i popreko mastodontskog organizma zvanog Savezni sekretarijat za narodnu odbranu bivse savezne drzave. U tom smislu je formiran i kljucni zakljucak na kolegijumu tadasnjeg ministra za odbranu. U predvecerje, aprila 1981. tenkovske gusenice JNA zaparale su asfaltom pristinskih ulica. Prvi put s ciljem da se "zaustavi kontrarevolucija na Kosovu"!

Od tada pa sve do dana danasnjega tenkovi i druga borbena vozila bivse i sadasnje jugoslovenske vojske prisutni su i na Kosovu i oko Kosova, ali zarista krize ne samo da nisu ugasena nego se kriza upravo ovih dana rasplamsava do samog ruba gradjanskog rata. Tenkovi su najrizicniji, ali ne i jedini oblik involviranosti domace vojne sile u kosovskoj rasomonijadi. Ovde ukazujemo tek na neke tacke "doprinosa" vojske resavanju pomenute krize.

Demonstracije kosovskih Albanaca(studenata i srednjoskolaca) 1981. godine krstene su u generalitetu i u vrhu Saveza komunista Jugoslavije "kontrarevolucijom", a kumstvo je pripisano vrlo uticajnom generalu Milanu Daljevicu, jednom od cetvorice izvrsnih sekretara u Predsednistvu CK SKJ, zaduzenom za narodnu odbranu i drustvenu samozastitu. Nije poznato koliko je tom "otkricu" doprineo ondasnji kapetan prve klase, a Daljevicev asistent, Vuk Obradovic, jedan od sedam pretendenata na predsednicki tron u Srbiji. Cinjenica je, medjutim, da je Obradovic upravo sa te, Daljeviceve platforme lansiran u generalsku orbitu s oreolom najmladjeg i najperspektivnijeg oficira koji se "proslavio" doktorskom tezom o "nacionalizmu u vojsci". "Albanski nacionalisti i separatizam" zauzeli su u njegovom doktoratujedno od prvih mesta na lestvici opasnosti po bivsu Jugoslaviju i "vrednosti" na kojima je pocivala. U svakom slucaju, Obradoviceva uloga (iako uglavnom posredna) u "gasenju pozara" na Kosovu niposto nije zanemarljiva.

I do tada su oficiri u svojim jedinicama mrzovoljno prihvatali vojnike albanske nacionalnosti; koliko zbog jezicke barijere koja je predstavljala obostranu teskocu narocito u procesu edukacije, toliko i zbog cinjenice da je postojala precutna saglasnost o tome da se Albancima ne poveravaju delikatiniji zadaci u tzv. unutrasnjoj sluzbi u vojsci. Pa ipak, tragedija koja se odigrala u paracinskoj kasarni "Branko Krsmanovic", treceg septembra 1987. godine, u neku bi se ruku mogla oznaciti i kao medjas u tretmanu mladih Albanaca koji su jos samo tri godine nakon toga pristajali da oblace uniformu jugoslovenske vojske.

Zlocin koji je tada pocinio Azis Keljemendi, Albanac na odsluzenju vojnog roka (usmrtivsi cetvoricu, a ranivsi petoricu vojnika), dao je neverovatno ubrzanje docnijim dogadjajima na politickom poligonu bivse Jugoslavije. Vojna vlast i njeno pravosudje nisu se upustali u precizno rasvetljavanje zlocina, vec su se drzali, bas kao po narudzbi, opste fraze - kako je "Keljemendi pucao na armiju kao metaforu Jugoslavije!" Ondasnji savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral Branko Mamula, bezmalo je u svakom svom potonjem javnom nastupu, ponavljao jedno te isto pateticno pitanje: "Koliko jos Keljemendija ima u nasim jedinicama?" Admiralovo pitanje, pretoceno u komentar, stavljeno je odmah na zamajac vojne i druge, beogradskom rezimu poslusne propagandne aparature. Povoljni vetar za svoju buducu politiku, pred samo odrzavanje cuvene Osme sednice srbijanskih komunista , 1987.godine, Slobodan Milosevic jedva da je mogao i pozeleti.

Masovna pogibija kosovske mladezi (22 poginulih) u zestokoj oruzanoj akciji SUP-a, s proleca 1989, pozdravljena je i u vojnim strukturama kao "najzad pronadjen efikasan odgovor kosovskim separatistima", a svaka suvisla primedba na to sladostrasce odbacivana je u Politickoj upravi s indignacijom i opasnom aluzijom na izdaju.

Kako se zaostravala sveopsta kriza u bivsoj Jugoslaviji koncem osamdesetih, dezorijentisano pucanstvo najveceg dela ondasnje savezne drzave sve je vise trazilo oslonac u armiji, sve je vise verovalo njegovim celnicima i portparolima. A njena propaganda, medjutim, narocito u to vreme razudjena vojna stampa i publicistika sa respektivnim tirazima, gotovo da je vodila glavnu rec u podgrejavanju mrznje prema svima koji su markirani kao "napadaci na JNA i Jugoslaviju".

U tom kontekstu, narocito u neformalnoj vojnoj komunikaciji, Albanci su slovili "kao Arnauti", u boljoj varijanti "kao Siptari", ali sa cinicno omalovazavjaucim znacenjem.

Posto im je ukinuta autonomija, kosovski Albanci su se apsolutno iskljucili iz politickog zivota Srbije i Jugoslavije, pa su tako prestali da sluze inace, obavezni vojni rok, da se odazivaju na vojne pozive za mobilizacijske i druge vezbe. Druga strana time se nije osecala ni pogodjenom ni ostecenom. Naprotiv. Javna je tajna da oficiri smatraju srecnom okolnoscu to sto ne moraju da se "uzaludno bakcu siptarskom masom". "A zasto i da naucim Siptara da rukuje oruzjem", pita se jedan trupni oficir, "kad bi taj to oruzje vec sutra na mene uperio!?"

Pretpostavka nije bez realne utemeljenosti. Nakon sto su se pripadnici kako sami sebe nazivaju Oslobodilacke armije Kosova prvi put pokazali javno u kosovskom selu Lausi 28. novembra ove godine na sahrani seoskog ucitelja Haljita Gecaja, inace usmrcenom policijskim kursumom, medju prvacima alternativne kosovske politicke scene, jos jedino lider Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova porice postojanje tzv. Oslobodilacke armije Kosova. Od 2,2 miliona albanskih Kosovara 60 odsto njih mladje je od 30 godina. Sabijeni na relativno malom prostoru, cesto bez elementarnih egzistencijalnih uslova i bez buducnosti, a pritisnuti silom - oni su gotovo idealan "materijal" za pobunjenicku vojsku. Pa, umesto da budu regrutovani u Vojsku Jugoslavije kao njeni punopravni gradjani, velika je verovatnoca da ce sve masovnije popunjavati redove Oslobodilacke armije Kosova. Pogotovu ako se ptanje Kosova bude i dalje sporedna tacka dnevnog reda za rezim u Beogradu.

I najnovije izjave boegradskih zvanicnika pokazuju da malo koga zbog toga boli glava. U generalstabnim ekspertizama Vojske Jugoslavije, pak, sve je bezmalo isto kao i pre dvadesetak godina: kosovski Albanci su nepomirljivi separatisti, a njihovo "vojno krilo nacionalnog pokreta" nije nista drugo nego "opasna teroristicka grupa". Prema tome, strategija borbe protiv terorizma je poznata, treba samo ponesto menjati u taktici i povecavati dozu sile. Zato smo u odnosu na kosovsku krizu tu gde jesmo, na zalost, sa velikim izgledima da zlo eskalira u gore.

Stipe Sikavica (AIM)