DA LI JE JUGOSLAVIJA IZGUBILA NEZAVISNOST

Posledice odbijanja jugoslovenskog rezima da prihvati svetska "pravila igre"

Iako se, prilikom inaguracije za predsednika Jugoslavije, obavezao da ce mu prva briga biti cuvanje nezavisnosti zemlje, Slobodan Milosevic se nasao u izolacionistickoj poziciji, koja mu onemogucava da resi bilo koje sporno pitanje bez mesanja medjunarodne zajednice. Da li je time Jugoslavija izgubila nezavisnost? Cinjenice govore da jeste

AIM, BEOGRAD, 17. 12. 1997.

Kada je, prilikom nedavne posete, italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini, pokazao Slobodanu Milosevicu poduzu listu spornih pitanja, koje Jugoslavija ima s Evropskom unijom, u cije ime je boravio u Beogradu, jugoslovenski lider je konacno morao da shvati da drzava, na cijem celu se nalazi, ne moze da resi gotovo nijedno krupnije pitanje bez medjunarodne zajednice. Iako je gost iz Italije, koji u Beogradu uziva status prijatelja, bio vise nego ubedljiv u tvrdnji da Jugoslavija nema prava da sporna pitanja smatra svojim domacim problemima, istog dana sef americke misije u Beogradu Ricard Majls je energicno opomenuo Milosevica da ce medjunarodna zajednica naci nacina da ga podseti i primora da ispuni svoje obaveze prema njoj.

Ne zna se koliko su dve opomene u jednom danu uspele da Milosevica nateraju da napusti dosadasnju politiku izolacije od medjunarodne zajednice, ali domaca javnost je shvatila da je drzava u kojoj zive izgubila svoju nezavisnost. Kljucno obecanje koje je Milosevic dao svom narodu (podanicima) prilikom inaguracije za sefa savezne drzave bilo je ocuvanje nezavisnosti. Ni Milosevic kod davanja obecanja, ni jugoslovenski gradjani kod njegovog primanja, nisu shvatali, niti uzimali za ozbiljno okolnost da je Jugoslavija svoju nezavisnost izgubila cinjenicom da nijedno sporno pitanje na domacem planu ne moze da resava i prevazilazi bez mesanja medjunarodne zajednice.

Kada Milosevic ne bi raspolagao sa ogromnom i dobro uvezbanom propagadnom masinerijom, vecina javnog mnjenja lakse bi bila pripremljena da prihvati ponude medjunarodne zajednice, jer u njima vidi mogucnost izlaska iz izolacije, dobijanja financijske podrske za privredni razvoj i ukljucivanje u medjusobno zavisnu medjunarodnu zajednicu. Mnogo vise razloga da odbije usluge medjunarodne zajednice ima srpski rezim, izrazen u liku njegovog lidera Milosevica, jer svako prihvatanje medjunarodnih normi predstavlja potkopavanje temelja na kojima je on sagradio svoju poziciju.

Zbog toga se Milosevic domacoj javnosti predstavlja kao nepokolebljivi borac za nezavisnost svoje zemlje, a cenu za takvu politiku placaju gradjani sve vecim siromastvom i beznadeznocsu da ce se izvuci iz bede u koju ga je rezim svesno gurnuo, jer zna da se sa siromasnima lakse upravlja. Jasna izjava sefa americke misije da priznavanje ljudskih prava Albanaca na Kosovu predstavlja interesnu sferu medjunarodne zajednice i da to ne moze da bude unutrasnje pitanje Jugoslavije, koja je potpisala Helsinski sporazum, po kojem je ostvarivanje ljudskih prava inernacionalizovano, pomogla je valjda, da i najsira jugoslovenska javnost shvati da svet ne dozvoljava da, takoreci usred Evrope, postoji "ostrvo" na kojem takva pravila ne vaze.

Neresen status Kosova je verovatno najpreca preokupacija medjunarodne zajednice, ali kada je u pitanju Jugoslavija i njen rezim, nije i poslednja. Postoji prilicno siroka lepeza pitanja koja Jugoslavija ne moze da resi bez ucestvovanja medjunarodne zajednice. To je svakako ekonomski razvoj, koji je zapao u corsokak, jer je, zbog izostanka strane finansijske podrske ovogodisnja privredna delatnost podbacila u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Posledice se vec manifestuju preko ubrzanog povecanja cena, svakodnevnog pada vrednosti dinara na crnom deviznom trzistu, a smanjene su i isporuke nafte iz Kine, jer Jugoslavija nema proizvodnju da sa robom pokrije taj uvoz, a ni dovoljno deviza da to plati sa gotovinom.

Milosevicev put u Kinu nije ispunio njegova ocekivanja da ce pitanje isporuka nafte resiti medjudrzavnim sporazumom, jer su ga domacini uputili na trgovce s naftom, a ovi nemaju nameru da je isporucuju dok im prethodne kolicine ne budu placene. Jugoslovenska privreda je veoma zavisna od trgovine sa svetom, a ekonomisti su izracunali da bi Jugoslavija morala da 67 odsto svog drustvenog proizvoda plasira na strano trziste ukoliko namerava da stvori uslove za ozivljavanje privrednog razvoja. Da bi se pokrenuo tocak zamajac neophodni su strani devizni zajmovi od najmanje 2 milijarde dolara godisnje u narednih 10 godina.

Pokazalo se da Jugoslavija ne moze da resi ni pitanje dvojnog drzvljanstva Srba koji zive u BIH, jer je sporazum, kojeg su potpisali Momcilo Krajisnik i Milan Milutinovic pravno osporen od strane medjunarodne zajednice, koja je preuzela sve kljucne poluge vlasti u BIH. U krug stvari koje ne moze samostalno da resi ubraja se i izbor predsednika Srbije, jer su predstavnici OEBS-a, prilikom kontrole poslednjih izbora konstatovali da nisu postovani nalazi Gonzalesove komisije, koja je trazila da se pre izbora odrzi "okrugli sto" vlasti i opozicije na kojem bi se utvrdila izborna pravila. Umesto toga rezimska vecina progurala je kroz parlament svoju varijantu, tako da nije sigurno da li ce medjunarodna zajednica da prizna izbore koji su odrzani pod takvim uslovima. Jednog dana i to moze da bude razlog sto se Srbiji, odnosno Jugoslaviji nece dozvoliti prijem u medjunarodnu zajednicu.

Pitanje optuzenih za ratne zlocine predstavlja posebno poglavlje u odnosima Jugoslavije sa svetom, koji ne daje pravo jugoslovenskim sudovima da sude licima osumnjicenim da su pocinila ratne zlocine. Na drugoj strani jugoslovenski rezim odbija da optuzene isporuci Haskom sudu s objasnjenjem da je to protivnom domacem Ustavu, iako je poznato da su medjunarodni sporazumi, u pravnom pogledu, iznad unutrasnjih propisa neke drzave.

Ni pitanje nasledjivanja bivse SFRJ Jugoslavija ne moze da resi sa nekadasnjim republikama bez posredovanja medjunarodnih institucija. Pregovori oko toga nalaze se punih sest godina na mrtvoj tacki. Jos dok su bile u zajednickoj drzavi republike nisu uspevale da postignu saglasnost ni oko jednog krupnog pitanja, pa je Josip Broz to resavao svojim autoritetom. Posle njegove smrti federalna drzava je funkcionisala uz primenu tzv. privremenih mera, koje su primenjivane kada medju republikama nije postignuta saglasnost. Svake godine privremene mere su se umnozavale sve do raspada drzave oko cega njene clanice takodje nisu mogle da se dogovore. Nekadasnju ulogu Broza sada je preuzela medjunarodna zajednica, koja treba da presudi kako ce medju nekadasnjim "bratskim" republikama da bude podeljena imovina njihove bivse zajednicke drzave.

Navedena lista spornih pitanja, iako ne konacna, vitalna je za Jugoslaviju, a njena nemoc i spremnost da ih sama resi, na nacin kako je to predvidjeno u medjunarodnim politickim odnosima doveo ju je u poziciju izgubljene nezavisnosti u koju ju je, pre svega, gurnuo njen rezim.

Ratomir Petkovic (AIM)