DA LI OVK UISTINU POSTOJI?
Uskoro ce se navrsiti dve godine od kako su kosovski Albanci zapoceli medjusobnu zustru polemiku oko toga da li postoji ili ne Oslobodilacka vojska Kosova (OVK). To je samo jedan od bezbroj kosovskih paradoksa i apsurda. Albanci koji u odnosu na Srbe imaju daleko vise motiva za stvaranje jedne takve organizacije, u velikoj meri nisu verovali ili su duboko sumnjali u njeno postojanje. Kod njih jos nije potpuno iskorenjeno misljenje da li je OVK srpska kreatura sastavljena od potplacenih albanskih grupa ili se kao pripadnici OVK predstavljaju posebne grupe specijalnih jedinica srpske vojske i policije.
Od kada se OVK prvi put javno oglasila sredinom februara 1996. godine, na srpskoj strani nikada nisu izrazene sumnje u njeno postojanje. Medjutim, zvanicni podaci ili bolje reci opisi onoga sto su nazivali OVK bili su cesto veoma neuverljivi. Stice se utisak da srpske vlasti jos nemaju jasnu pretpostavku o tome da li je OVK organizam sa centralizovanom komandom ili se pod njenim imenom oglasavaju vise medjusobno nepovezanih albanskih naoruzanih grupa.
Velike sumnje izazivaju i opsirni ili kraci prilozi, cak i veoma opsirne reportaze sa veoma egzoticnim opisima u beogradskoj nezavisnoj ili drugoj stampi. Verovatno u trci za tirazom i sopstvenom afirmacijom, neki novinari ili redakcije raspredaju krajnje nestvarne price o organizaciji i mocima OVK i stanju u regionu Drenice, posle nedavnog sukoba u selima u opstini Srbica. Slicnih napisa bilo je i u zapadnoj stampi. Upravo se kroz ove napise, ne ulazeci u profesionalnu savest, iskristalisala cinjenica o nedovoljnom poznavanju stvarne situacije na Kosovu. Biti u blizini nije isto kao kuvati se u kosovskom kazanu. Tu ne pomaze mnogo ni visednevno, visenedeljno, pa ni vesemesecno prisustvo i posmatranje. Ekskluzivistickim pisanjem, sa podacima rekla -kazala, najmanje se doprinelo razjasnjavanju stvari odnosno problema, vec su reklo bi se pre nenamerno podgrejavane kosovske nejasnoce i konfuzije.
Preovladjujuci stav albanske javnosti o OVK kao stranoj agenturi bio je u stvari izveden iz onoga sto bi se moglo nazvati zvanicnim stavom albanske politike u Pristini. Naime, vec skoro dve godine se uporno tvrdi da nema uverljivih dokaza o postojanju takve albanske organizacije, faks poruke kojim se preuzima odgovornost za navodno ucinjene napade moze poslati bilo ko, napadi se vrse u nekim periodima koji su najnepovoljniji za Albance i njihovu politiku, sudski procesi se montiraju u cilju kompromitovanja albanske politike nenasilnog otpora ili da bi se albanskom pokretu pripisao terorizam... Sastavni deo ove argumentacije je manje - vise otvorena tvrdnja da je OVK proizvod srpskih tajnih sluzbi.
Manji deo albanske javnosti i politicara svoje sumnje su izrazavali na drugaciji nacin. Polazeci od toga da Albanci imaju daleko jace motive za organizovanje jedne takve militantne organizacije, oni nisu iskljucivali mogucnost postojanja OVK. Zbog opstih okolnosti u kojima se nalaze Albanci, i u jednom i u drugom stavu, jako su bile prisutne sumnje u mogucnost organizovanja Albanaca za takav nacin pruzanja otpora. Iskazivani su takodje razni predosecaji i predocavani razni elementi slozene kosovske situacije, posebno gorka iskustva sa raznim srpskim montazama u blizoj i daljoj proslosti. Ali, opste uzevsi, i jedan i drugi albanski stav zasnivao se na pretpostavkama, a ne na dovoljnim cinjenicnim saznanjima.
Medjutim, za siru i takozvanu politicku javnost i sada ima malo uverljivih cinjenica. Ono sto se vec duze zna su 40 saopstenja kojim je OVK preuzimala odgovornost za ubistva i druge oruzane akcije protiv policije i srpskih policijskih objekata. Cinjenice su i ubijeni ljudi sa imenom i prezimenom kao i materijalne stete. Podaci o ubijenima i ranjenima, posebno policajaca i ljudi odanih vlastima, odnosno takozvanih postenih Albanaca dosta su magloviti i nespecificirani. Prema takvim podacima, u poslednje dve godine na Kosovu je ubijeno 30-tak, a ranjeno preko 20 Srba, uglavnom policajaca. Takodje se moze cuti podatak da je samo tokom ove godine OVK ubila 9 ili 10 takozvanih postenih Albanaca. Medjutim, iz saopstenja OVK moze se izracunati da je OVK u toku gotovo dve protekle godine preuzela odgovornost za ubistvo 17 ljudi, policajaca, civila i onih Albanaca za koje se tvrdilo da su bili bliski srpskom rezimu. S druge strane, prema nekim prostim sabiranjima, OVK je ove godine izgubila petoricu ili sedmoricu svojih pripadnika, zavisno od toga da li se dvojica mogu uopste smatrati njenim clanovima. Ali, samo jedan je, po tvrdnjama srpskih vlasti ubijen u akciji. Trojica su izgubili zivote u istraznom zatvoru a trojica u zasedi, koju im je postavila policija na putu Vucitrn -Pristina, kada se tvrdilo da imaju i lazna dokumenta, koja nikada nisu data javnosti na uvid.
Pristinski Odbor za zastitu ljudska prava objavio je nedavno podatak o 34 Albanaca koji su bili ubijeni do kraja novembra 1997.godine, uglavnom vatrenim oruzjem od strane srpske policije i vojske. Do sada najznacajnija cinjenica o postojanju OVK je pojava njena tri pripadnika pred oko 20 hiljada Albanaca 28 oktobra, na pogrebnoj ceremoniji nastavnika Halita Gecija, koji je bio nevina zrtva sukoba u selu Lause kod Srbice. Kratak govor jednog od njih o ulozi i ciljevima OVK, uzbudjena masa je docekala dugim klicanjem njena prva tri slova-UCK (Ushtria Clirimtare e Kosoves).
Prema informacijama koje su dostupne na Kosovu, stice se utisak da uprkos javno izrazenih sumnji od strane albanskih politickih rukovodilaca koji deluju u inostranstvu, u albanskoj diajaspori, nema ili gotovo nema dilema oko postojanja OVK. Naime, do pre proleca ove godine, i politicki rukovodioci istupali su javno sa tvrdnjom da nemaju cinjenice ili uverljivih informacija o postojanju OVK. Negde u to vreme poceli su javno da govore da OVK postoji, a poslednjih nedelja ili meseci nisu iskljucivali mogucnost upotrebe sile od strane albanskih grupa ili pojedinaca koji smatraju da srpski teror na Kosovu ne treba da ostane bez odgovora.
Oko ovog pitanja nije bilo saglasnosti ni medju najpoznatijim ilegalnim albanskim organizacijama. Rec je o Narodnom pokretu Kosova (NPK) i Nacionalnom pokretu za oslobodjenje Kosova (NPOK). Posle prvih napada izvrsenih na kampove srpskih izbeglica u vise opstinskih centara na Kosovu sredinom februara 1996. godine i sumnji usmerenih na NPOK, ova organizacija je izdala kratko saopstenje u kome je odbacila odgovornost i sve sumnje u tom smislu. Uskoro se u kosovskoj stampi oglasio njen predstavnik koji je u opsirnom intervjuu objasnio da se organizacija u cije ime govori zalaze za oruzani narodni ustanak, ali se protivi oruzanim akcijama koje mogu liciti na terorizam. Ni u prvom ni u drugom javnom oglasavanju NPOK, nije dao ni posrednih elemenata za bilo kakvu procenu njegovih odnosa sa OVK, koja cak nije ni bila spomenuta. Izgleda da su odnosi u tom smislu, prema informacijama koje pristizu u Pristini, poceli da evoluiraju, od prilike tokom proleca 1997. godine. U svojim javnim istupanjima predstavnik NPOK poceo je sa postovanjem da govori o OVK i njenim akcijama, kao i da se zalaze za ujedinjavanje i koordiniranje svih snaga u cilju jacanja zajednickog oruzanog otpora. U jednom od poslednjih javnih istupanja predstavnik NPOK govorio je sa odusevljenjem o akcijama OVK na Kosovu.
Takodje prema nekim saznanjima, uz OVK je od pocetka bez rezerve stao NPK, odnosno njen ogranak koji deluje u inostranstvu. Iz povremenih retkih javnih istupanja rukovodilaca ovog ogranka, vidi se da NPK, ne samo sto podrzava oruzane akcije OVK na Kosovu, nego izrazava spremnost za pruzanje politicke, materijalne i svake druge pomoci. Stice se utisak da su njeni ogranci osnovni nosioci akcija za popularisanje i prikupljanje pomoci za potrebe OVK. Zbog toga neki pretpostavljaju da je OVK oruzano krilo NPK. Predsednik ovog ogranka dao je nedavno opsiran intervju albanskom dnevniku "Koha Ditore" u kojem je ponovio vec poznate stavove i, kao i u ranijim prilikama, izbegao direktan odgovor po pitanju odnosa sa OVK.
Iako srpska javnost i zvanicni krugovi ne dovode u pitanje postojanje OVK, upravo je ona ta koja stvara najvise mistifikacija oko ovog pitanja. Vec vise godina ona optuzuje Albance za terorizam, hapsi i sudi odredjenim grupame, ali nikada nije uspela da predoci uverljive sudske materijalne dokaze. Osim samooptuzujucih izjava iznudjenih tokom istrage, srpski sudovi nikada nisu mogli da obezbede svedoke dogadjaja, nekog neposrednog ucesnika uhvacenog u akciji, ili da predoce oruzje upotrebljeno u akcijama, zbog kojih se terete optuzeni.
Velike dileme izazivaju zvanicne ili poluzvanicne informacije o nekim napadima koji su najblaze receno veoma sumnjive prirode. Pre nekoliko meseci zvanicni propagandni centri su registrovali sinhronizovane napade OVK protiv desetak lokalnih policijskih stanica u raznim delovima Kosova, medju kojima se spominjalo i Kijevo koje se nalazi na sredini magistralnog puta izmedju Pristine i Peci, gde se nije nista dogodilo. Promasaj je ispravljen i posle dva dana, "napad je ipak izvrsen". Najnoviji slucaj je navodni napad izmedju 26. i 27. novembra na policijsku stanicu u seli Rznic kod Decana kada je ubijen jedan a ranjena dva policajca. U tom napadu poginuo je navodno i jedan napadac. Medjutim, albanski izvori daju na uvid dokaze koji pokazuju da je navodno ubijeni napadac bio uhapsen dan - dva pre napada na policijsku stanicu i da nikako nije mogao ucestvovati u tom napadu.
Veoma su neuverljivi i opisi koje srpske vlasti daju o nekim ucesnicima navodnih teroristickih akcija. Gotovo svi se predstavljaju kao tipicni komandosi koji nose automatsko oruzje, pusku, nekoliko bombi, noz, redenike municije ili vise sarzera, pa cak i minobacac, kao na filmskom ekranu. Nije verovatno da iko pametan moze poslati u tako rizicne akcije ljude natovarene sa 10-tak ili 15-tak kilograma gvozdja.
Posle javnog istupanja tri njena pripadnika na pomenutoj sahrani, na albanskoj politickoj sceni prilicno se proredila magla oko postojanja OVK. Rukovodioci gotovo svih albanskih partija ne dvoume se vise oko toga, ali je kod svih vidljiv nedostatak informacija o razmerama prisustva OVK na kosovskoj sceni i naravno oko osnovnog pitanja-ko iza nje stoji. I pored toga samu pojavu OVK oni ocenjuju kao cinjenicu od velikog politickog znacaja u smislu da se hitno mora resavati pitanje Kosova. U svom poslednjem, 40-tom saopstenju, OVK je pored ostalog izjavila da nece prihvatiti nikakav dogovor o Kosovu bez ucesca njenih predstavnika.
Adem Demaci predsednik i Bajram Kosumi potpredsednik Parlamentarne partije Kosova pojavu OVK ocenjuju kao poraz dosadasnje politike albanskog mirovnog pokreta i pobedu srpskog militarizma koji je uvek racunao, u krajnjem slucaju na konacni vojni obracun sa kosovskim Albancima. Predsednik Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova ponovio je dosadasnji stav da nema informacija o postojanju OVK. Ipak, pominjuci u tom kontekstu mogucnost postojanja frustriranih ljudi, indirektno nije iskljucio delovanje albanskih oruzanih grupa, kao i da se ne iskljucuje da iza ovih grupa stoji srpska tajna policija. Potpredsednik Demokratskog saveza Kosova Fehmi Agani ocenjuje da je posle javnog istupanja njenih clanova, OVK je postala cinjenica koja se ne moze dalje ignorisati. Medjutim, to nije dovoljno za konacna saznanja o njenom postojanju u obliku revoltiranih grupa ili sirih formacija i za procene o njenim pravim dimenzijama i potencijalima.
Albanski politicari konstatuju identicnost krajnjih politickih ciljeva sa OVK, ali i potpuno suprotstavljene stavove o putevima njihove realizacije. Istovremeno, ukazuju na velike opasnosti od naglog upadanja Kosova u vrtlog opsteg nasilja. Takodje, oni odbacuju makar i aluzije da neka partija ima ili pretenduje na pokroviteljstvo nad OVK. O tome Demaci daje slikovit odgovor: Srbija nije Engleska, mi nismo Sin Fein, a OVK nije Ira.
Prihvatajuci pojavu OVK kao neizbezan rezultat visegodisnje kosovske blokade, Adem Demaci je uputio otvoreno pismo Glavnom stabu OVK sa molbom da za tri meseca, od 15. decembra ove do 15. marta naredne godine prekine sve oruzane akcije. Tromesecnim prekidom dalo bi se vreme medjunarodnim posrednicima da pripreme pocetak ozbiljnih pregovora o Kosovu, a rezimu u Beogradu da razmisli o tome da ne moze vecno da drzi u ropstvo polovinu albanske nacije. Izrazavajuci razumevanje sa nemirenjem Albanaca da i dalje trpe kolonijalisticku dominaciju, Demaci kaze kako u ovim opstim okolnostima ne misli da je "nasilni put jedini i najbolji za izvojevanje slobode"...
AIM Pristina Fehim REXHEPI