BORA CORBA HOCE U LJUBLJANU

Vise od rock and roll-a

Bora Djordjevic je proteklih godina ponavljao a tokom ovog leta potrdjivao, da on nece ici u Sloveniju i da nema "tih para zbog koji bi on pevao u Sloveniji". To je bila sasvim jasna posledica njegovih opredeljenja i njegovog ratnog angazmana. Izgleda da se predomislio.

AIM, BEOGRAD, 14. 12. 1997.

Slovenacka viza u jedinom pasosu koji poseduje frontmen "Riblje corbe" Bora Djordjevic, jos je samo znak njegovog nastojanja da odrzi najavljeni koncert u Ljubljani, bas na dan bivse JNA, ali ne i cvsta potvrda da ce ova grupa zaista izaci pred publiku u hali "Tivoli" 22. decembra. Tu zelju Bore Djordjevica koji, i uoci ovog nesudjenog puta u Sloveniju, ponavlja da je on "pre svega Srbin, a onda roker" docekala je burna reakcija slovenackih medija. Neki od njih otvoreno su pozvali na bojkot koncerta, a zatrazena je cak i smena ministra spoljnih poslova jer je ovo Ministarstvo, nakon sto je konzulat u Budimpesti vec to jednom odbio, odobrilo vizu Bori Djordjevicu. Treba li uopste podsecati da je ovakva odbojnost i otpor prema ovom pevacu, nakon brojnih gostovanja drugih muzicara iz Srbije, izazvana cestim "patriotskim" izlivima osecanja ovog rokera, koji je svojim recima i postupcima tokom rata zgrazavao svoju nekadasnju publiku koja je ostala s one strane novih granica?

Bora Djordjevic kaze da trenutno ne zna sta se desava sa najavljenim koncertom. "Nama se organizator ne javlja vec nekoliko dana. Cuo sam nezvanicno da su i njemu pretili. Mi se nismo uplasili. Spremni smo da sviramo najnormalnije jedan rock and roll koncert sto se od nas i ocekuje".

Tri licne karte i tri "drzavljanstva" Bore Djordjevica u kombinaciji sa nosenjem jakne na kojoj je pisalo "Ravna gora", sajkace na glavi i maskirne uniforme, samo su blaga ilustracija imidza Bore Djordjevica, koji je gradio u ratnim godinama. Zbog toga ovaj koncert verovatno ne moze biti samo jedan u nizu nastupa srpskih rock bendova u Sloveniji. No, ta transformacija Bore Djordjevica pocela je mnogo ranije.

Pevac koji je buntovnicki uzdrmao postitoisticku Jugoslaviju cuvenim stihom "za ideale ginu budale", iznenada je poceo krajem osamdesetih da se pojavljuje u prvim redovima na mitinzima Slobodana Milosevica. Bio je jedan od retkih ljudi iz rock miljea koji su tokom prelomnih godina Milosevica otvoreno podrzavali. Nekadasnja zvezda domaceg rock and roll-a pretvorila se potom u jasno opredeljenog muzicara koji peva i recituje svoje stihove u ratnim i razrusenim gradovima Hrvatske i Bosne. Sada je Djordjevic potisten i razocaran. On govori o sebe kao rokeru koji je prerastao u "cinicnu matoru drtinu". Jedino nije jasno, da li je to sto zeli da odrzi koncert u Ljubljani posledica njegovog cinizma ili ovog drugog sto Djordjevic sebi pripisuje.

Bilo kako bilo, roker Bora Djordjevic je pored beogradske, zaradio i zasluzio jos dve licne isprave jedna je izdata u Kninu, "srpskoj zemlji koja je to oduvek bila i koja ce to i ostati", kako je govorio Djordjevic nakon sto je proglasen za pocasnog gradjanina ovog grada. Pored ostalih "zasluga za napaceni srpski narod", tada su posebno isticane njegove vizionarske reci s kraja osamdesetih, "rani sina, pa salji do Knina". Poznate su njegove izjave iz tog ratnog vremena, da je pregovore sa Hrvatima trebalo voditi u "srpskom Zagrebu".

Svoje srbovanje uoblicio je u pesmicu koju je pevao sa kninskom grupom "Min­usari", nekoj vrsti odgovora na stihove Jure Stublica "E, moj druze, beogradski". Djordjevic preti kako ce "staviti tacku" na "svu bracu zagrebacku", i peva o "dobrim mackama zagrebackim" koje su "nam bile k'o igracke". Kada Boru Djordjevica sada pitaju o tome, on kaze da je ta pesma "bila zajebancija". Ne kaze da li je "bila zajebancija" to sto je govorio da ide da puca i podize moral borcima tokom sukoba u Zapadnoj Slavoniji, jer "nije vreme za pevanje". Ne kaze ni da li se salio kada je postao clan Srpske dobrovoljacke garde. Bora Djordjevic i sada kada razgovaramo o najavljenom koncertu u Ljubljani kaze, da oni i ne znaju ko je Arkan i da se on ne odrice svog nekadasnjeg komandata i prijatelja.

Njegova treca licna karta, pored beogradske i kninske, izdata je u Bjeljini gde je u produkciji Radio Bijeljine, snimiljena ploca Riblje corbe" "Njihovi dani".

Nakon svega toga, podsecanje na stihove Bore Djordjevica o Slovencima kao beckim konjusarima i beckim kocijasima, koje je jedne veceri 1989. recitovao na Trgu Republike u Beogradu, podrzan ushicenom gomilom koja je dugo nakon reci klicala nemogavsi da se smiri, zvuce naivno, kao reci nekog coveka koji bas ne zna sta radi.

Dok uoci predstojeceg koncerta razmislja o nastanku tih stihova Bora Djordjevic nam kaze: "Ta pesma je nastala jer sam bio prilicno revoltiran. Bio sam prethodno u Sloveniji i osetio opstu atmosferu. Naravno da u toj pesmi nisam mislio na ceo slovenacki narod. Tako sada govori Bora Djordjevic. "Mi nismo ni navikli da se bijemo sa Slovencima. Sa Hrvatima i Muslimanima smo navikli da se bijemo; sa njima se bijemo kroz istoriju. Ne mogu po jednoj gluposti, kao sto je taj kratki rat da sudim o celom narodu."

On atmosferu koja vlada u Sloveniji uoci njegovog dolaska naziva hajkom. "Njima smeta i sama cinjenica sto je neko ponosan na to da je Srbin. Meni ne smeta sto je neko ponosan na to sto je Slovenac. Biti Srbin je za njih nesto strasno. Odmah zamislis bradate ljude sa nozem u zubima."

Bora Djordjevic je proteklih godina ponavljao a tokom ovog leta potrdjivao, da on nece ici u Sloveniju i da nema "tih para zbog koji bi on pevao u Sloveniji". To je bila sasvim jasna posledica njegovih opredeljenja i njegovog ratnog angazmana. Izgleda da se predomislio.Uostalom, verovatno nije jednostavno ni Bori Corbi da nekome da se pogleda oci u oci sa publikom, o kojoj je spevana najpogrdnija pesma beogradskog rock and roll-a.

Ali zasto bi neko odrzavo koncert tamo gde ocekuje provokacije? Koji su motivi ove grupe da idu tamo, kada je Djordjevic cak postavljao uslove da mu prvo neko iz te drzave kaze, "da li biste bili ljubazni da dodjete u Sloveniju" i da mu nakon toga donesu u kafanu sve potrebne papire. On je cesto ponavljao proteklih godina da ce odrzati koncert tek nakon minuta cutanja za "cetrdeset cetiri poginula decaka u Sloveniji ".

Dok razgovaramo sa Borom Djordjevicem u njegovoj omiljenoj kafani on kaze: "Trazio sam da mi viza dodje ovde u kafanu, i ona je i dosla. Samo sam dao pasos na viziranje. Od minuta cutanja sam odustao, zato sto je to rock and roll kocert. Govorio sam decidirano da necu svirati u Sloveniji i od toga sam odustao."

Bori Djordjevicu bi verovatno odgovaralo da i drugi na taj nacin menjaju stavove i da postuju nacela njegove, uctivo receno, neobicne misaone akrobatike. To bi, medjutim, zahtevalo jednu kolektivnu amneziju za sve zitelje sa prostora bivse Jugoslavije, a ta vrsta zaborava vec se nedvosmisleno zagovara u Srbiji. Samo, zasto bi na takvu amneziju pristali i drugi?

Slobodan Kostic (AIM)