GUBITNIK ZA SVA VREMENA

Politicki poraz Vuka Draskovica

AIM, BEOGRAD, 13. 12. 1997.

Posle predsednickih izbora u Srbiji, 1990. godine, kad je Vuk Draskovic casno porazen, njegova prva izjava imala je nesto od zapadnjackog smeka: "Jedva sam cekao da se sve ovo zavrsi i da konacno mogu mirno da izadjem na ulicu i prosetam Beogradom!"

I prosetao se! Sam! Ljudi su ga pozdravljali i tu i tamo mu prilazili ubedjujuci ga da njegova politika ima prolaz u celom svetu ali ne i u Srbiji.

Poraz Vuka Draskovica na poslednjim predsednickim izborima u Srbiji ravnodusnim nije ostavio samo njegovo najuze okruzenje: telohranitelje i brojnu familiju Boskovic odakle potice njegova supruga Danica, mnogi su ubedjeni - stvarni vodja Srpskog pokreta obnove, doskora najjace opozicione stranke. Sve i da je hteo, Vuk danas ne bi smeo da proseta ulicama grada u kojima je, pre samo godinu dana, opravdao zasluzenu nesluzbenu titulu "kralja ulica i trgova"! Teatralnost mesijanske ekstaze gospodina Draskovica, medjutim, nije sasvim nestala: i pored katastrofalnog poraza na izborima za predsednika Srbije (dobio nesto vise od 16 odsto glasova) on se ne predaje!

"Ja izgubio nisam. Ne kandidujem se zbog sebe vec zbog zemlje i gradjana Srbije i cinicu to i dalje. Ceracemo se jos" - citirao je lider SPO na kraju svoje pretnje, akademika Matiju Beckovica.

A upravo je Matija Beckovic svojevremeno izneo tezu o "politickoj karijeri koja ce zavrsiti jednom posetom berbernici". Ona, teza, odavno nije na probi: Vuk je posetio berberina,(promenio imidz skrativsi kosu) ali i ne samo njega.U imidz je ugurao i sastancenje sa S.Milosevicem, i delimicnu odgovornost za razbucavanje kolalicije "Zajedno, i spostvene stranke. To su cinjenice.

U danima posle, tada se cinilo istorijskog 9. marta 1991. godine, kad je Vuk Draskovic, lider SPO, sa balkona beogradskog Narodnog pozorista komandovao juris na TV Bastilju, t.j. RTS, on je bio prvi koji je mogao da mobilise masu i povede je

• ispred sebe. Profesoru Dragoljubu Micunovicu tih je dana nesto pozlilo, dr Zoran Djindjic je i bio tu ali kao da nije, Vesna se Pesic kretala u tim krugovima... Vuk je rizikovao i dobio... Jednu je Novu godinu docekao u parku, ispred Predsednistva Srbije, paleci svece za poginule i mir i cim je srpski rezim mirotovoracku politiku proglasio izdajnickom, Draskovic je proglasen za najveceg izdajnika srpstva, veceg valjda i od (nikad dokazanog izdajnistva) Vuka Brankovica na Kosovu. Mozda i iz tih razloga, pod okriljem njegove stranke oformljena je Srpska garda koje se Vuk a posebno njegova supruga danas i te kako odricu. U medjuvremenu se odrekao i autorskih honorara povodom jednog izmisljenog rata u Africi (bio dopisnik Tanjuga nekoliko godina posle role "sezdesetosmasa"); feljtona o zlocinackom "rukopisu" Draze Mihajlovica, pa i ideje da se Slobodan Milosevic moze skinuti samo preko noci, na isti, dakle primitivan nacin, kako je i dosao na presto. Opet je krenuo u trku.

"Sta god ucinimo, pogresicemo" - rekao je 1993. Vuk Draskovic, je izasao na izbore i pogresio. Da nije izasao, takodje bi pogresio. U tom prvom izbornom cugu, imao je cak tri jaka aduta: princa Aleksandra Karadjordjevica, DEPOS i dolarima opremljenog Milana Panica. Do dobitne poker-kombinacije nedostajala mu je jedna karta: TV Bastilja (RTS) ispred cijih je cvrstih bedema Draskovic glumio srpskog Stentora.

Bila je to ona prva politicka faza Vuka Draskovica, revolucionara po opredeljenju i mazohiste po prirodi, lidera opozicije koji je hapsenja, batinjanja i tamnovanja dozivljavao kao muke Isusova, s naglaskom na reinkarnaciji! Onda je "kralj trgova i ulica", kao, slucajno prvi put seo na Milosevicev kanabe i pocela je njegova druga politicka faza. Milosevic ga je ponudio nacetom bombonjerom i dok je trajalo bombona, Vuk je bio zapanjen sarmantnoscu dragog nam predsednika. Narod se povukao sa ulica, porasla je TV minutaza Vuka Draskovica a on sam je, za srpski rezim, postao "najzgodniji" politicar i sve bi verovatno ostalo tako, tvrde cinici, da Slobi nije dosadilo da se druzi s Vukom, pa mu je uskratio besplatno reklamiranje na RTS. Draskovic je opet morao da osvaja ulice.

Medjutim, nepovratno intoksiniran famoznim slikanjem pred TV kamerama, Vuk kao da se pokajao i u tom kajanju pobrkao politicki pragmatizam, rezignaciju i emocije. Ponovo je bio kod Milosevica, a ovog puta propusnica za RTS je placena srdacnom zapanjenoscu zbog predsednikovih "stavova i obecanja" . Lomeci se izmedju Isusa Hrista i Sv. Save, "kralj trgova i ulica" ovog puta se odlucio za - sebe, sve racunajuci da ce kandidatura i jednosatni spotovi u kojima se promovise njegov novi "look", biti dovoljna opsena za - narod.

Nije poznato da li mu je narod bas poverovao ali Vuk, uprkos optimistickim najavama, nije usao cak ni u drugi krug predsednickih izbora! I sad, uoci ovih poslednjih izbora, Draskovic je na konkurente pucao iz svih oruzja i orudja. Od jednom su, tvrdio je on sam, protiv njega svi: i Milutinovic, i Seselj, i Micunovic, i Obradovic... Objektivno receno, najveci protivnik Vuka Draskovica bio je upravo Draskovic Vuk koji se, uoci ove, za njega zadnje predsednicke trke, odrekao cak i monarhije. U poslednjem krugu izbora, Seselj je manje nego ikad ranije ima podrsku vladajucih struktura ali je zato njegov i Draskovicev poslednji TV duel u kome je Vuk, inace Seseljev kum, mahao raznim "dokazima" koji upucuju na vec vise godina rabljenu "cinjenicu" po kojoj je cetnicki vojvoda zapravo Hrvat mnoge analiticare politickih prilika u Srbiji naveo na zakljucak da je Draskovic to "posteno odradio". Za sada nema informacija da li je Vuku Draskovicu stigla pismena zahvalnica od vrha leve koalicije ali je neosporno da je lider SPO odradio veliki posao za vladajucu partiju. I da to, sumnja se, nije prvi put ali da je po prvi put to uradio u korist sopstvene stete.

Ono sto najvise intrigira jeste nepoznanica koji je, zapravo, pravi Vuk Draskovic : onaj koji je iscrtavao granice srpstva po grobljima ili onaj koji se slaze sa nepromenljivoscu istih; onaj koji bi da sece ruku Muslimanima do ramena ili onaj ko bi isao u Gacko da ih brani; onaj koji pise feljton o izdajniku Drazi Mihajlovicu ili onaj koji mu pise hvalospevni roman i dize spomenik na Ravnoj gori; onaj koji je '68. pevao u kozarackom kolu ili onaj koji se na mostima zaklinje na borbu protiv "crvene azdaje"; onaj koji kao lider najjace opozicione stranke formira koaliciju "Zajedno" ili onaj koji 'hladno pere ruke od nje' onaj koji se predstavlja kao ujedinitelj "misleceg sveta" ili onaj koji je ustvari pogrebnik opozicije; onaj koji je dobio najvise batina od svih opozicionih lidera ili onaj koji je najvise vremena proveo u drustvu po sosptvenom kazivanju"sarmantnog i duhovitog Milosevica"...?!

I bez obzira sto Srbi tako ostaju bez istinskog opozicionog lidera, ipak je najvise izgubio Vuk: vikar narodnog duha i covek koji je na najednostavniji, ujedno i najefektniji nacin umeo da izrazi kolektivan duh otpora, rizikuje da u istoriju "srpske demokratije" bude upisan kao "buntovni Pinki".

Ima i onih koji kazu da jos uvek nije kasno za "povratak". Postoji cak i predlog da Vuka malo premlate ili ga makar uhapse, jer, kako danas stvari stoje, on samo u zavojima ili nevin u zatvoru ima neke sanse.

On se, medjutim, ne predaje! Tvrdi da ce se i dalje muciti ne bi li pomogao Srbiji. I hoce! Sve dok se ne nadje pametan covek koji ce mu konacno skrenuti paznju: "Aman, Vuce, ne muci se vise. Odmori i sebe i nas!"

Slavisa Lekic (AIM)