ADEM DEMACI: OSLOBODILACKA VOJSKA KOSOVA JE REALNOST

Intervju sa predsednikom Parlamentarne partije Kosova Ademom Demacijem

AIM: Vi ste ovih dana, vise od svih govorili o Oslobodilackoj vojsci Kosova (OVK). Neki kazu da ste je uveli na velika vrata na kosovsku politicku scenu?

DEMACI: Ja?! Pa oni su sami usli na velika vrata. Kao sto znate, pojavili su se pred 20 hiljada ljudi, na onoj sahrani 28 novembra. Do tada sam i ja bio u dilemi. Ali sada, ako hocemo da se i dalje ozbiljno bavimo politikom, ne mozemo zatvoriti oci pred realnoscu i da kao nojevi zavucemo glavu u zemlju. Kome i cemu moze koristiti negiranje jedne tako znacajne politicke cinjenice? Nikome ko iskreno zeli da se politicki angazuje na resavanju kosovske krize.

AIM: Javno oglasavanje OVK bilo je neocekivano za sve, a za neke albanske politicare i neprijatno?

DEMACI: Jasno. Mi koji smo do sada vodili nekakvu politiku, njenom pojavom nasli smo se u veoma zamrsenoj situaciji. Nastavicemo, ali sada moramo imati u vidu i taj cinilac. OVK nije bilo kakav, nego veoma vazan cinilac u kosovskom loncu, koji posle vise godina podgrejavanja, sada preti eksplozijom. Kosovski cvor je postao daleko zamrseniji i to jos vise otezava situaciju i iznalazenje resenja nenasilnim sredstvima.

AIM: Znaci li to da je albanska politika miroljubivog resenja zapala u duboku krizu?

DEMACI: U veliku krizu. Zapravo ona je u krizi vec duze, ali sada se pokazalo koliko je ona duboka i koliko je albanski mirovni pokret sam sebe doveo u poziciju potpune nemoci.

AIM: Znaci li da je ugrozena?

DEMACI: To je sada veliki problem. U pokusaju da nadjemo neki izlaz, Parlamentarna partija Kosova i ja kao njen predsednik, odlucili smo da se obratimo otvorenim pismom Glavnom stabu OVK, jer nema drugog nacina kontakatiranja sa njima i da ga zamolimo da za tri meseca OVK odustane od oruzanih akcija i nasilnih odgovora na nasilje i teror srpskog rezima. Prihvate li, u ovoj veoma eksplozivnoj situaciji to moze da bude veoma razumna poruka i Beogradu. Ako nastavi sa terorom i nasiljem, odnosno "razgovor" sa Albancima preko policije, realna je mogucnost da dodje u sukob sa jednom ekstremnom strujom Albanaca, koja je spremna da prihvati izazov i rizik sile. Mi smatramo da je miroljubivi put jeftiniji i bolji i za Albance i za Srbe, a to zahteva i medjunarodni cinilac. Silu i krvoprolice videli smo u Hrvatskoj i u Bosni i, koliko se moze oceniti, srpski rezim je doziveo veliku stetu, a ne znam da li bi neko mogao govoriti o koristi.

AIM: Pojava OVK promenila je izgleda bitno i unutaralbanska politicka raspolozenja. Stice se utisak da neki krugovi gaje simpatije prema njoj. Sta Vi mislite?

DEMACI: Da, stvari su se jako iskomplikovale. Veliki deo omladine umorio se od nase dosadasnje politike koja se sastojala samo od izjava, konferencija za stampu i praznih obecanja. Preko nekih anketa koje su obavljene jos pre ovih dogadjaja u Srbici, saznajemo da je ogromno raspolozenje omladine da se prikljuci OVK, ukoliko ona postoji. Ubedjen sam da je raspolozenje u tom smislu sada jos vece. Otvorenim pismom umesali smo se u ovu situaciju u cilju stvaranja ili jacanja uslova za nastavljanje politike resavanja kosovskog pitanja miroljubivim sredstvima.

AIM: Obzirom na dosadasnja iskustva, kakvi su izgledi za uspeh takve politike?

DEMACI: Ja stvarno verujem u takvu mogucnost. Verujem zbog toga sto postoje neke realnosti u danasnjem svetu. Pre svega, treba imati u vidu da je mocna Amerika ukljucena u resavanje balkanskih problema, dakle i kosovskog. Takodje, spremne su da se ozbiljno angazuju i glavne evropske zemlje. Zbog toga smo ocenili da treba da delujemo i da damo svoj doprinos izgledima za mirno resenje problema.

AIM: Da li ste do kraja razmotrili sve obaveze i posledice prihvatanja ili odbijanja vaseg predloga o tromesecnom prekidu oruzanih akcija?

DEMACI: Svakako. Ukoliko odbiju... Ali, ako Glavni stab OVK prihvati i naredi obustavljanje svih oruzanih i nasilnih akcija, prihvatamo obavezu hitnog angazovanja kako bi smo videli sta mozemo da uradimo za ova tri meseca. Uputicemo konkretne predloge Beogradu i Amerikancima. Mi ne pretendujemo da se mesamo u pregovore. Spremni smo prihvatiti da ih vodi Rugova, sa kim hoce. Za nas je vazno resenje mirnim sredstvima i u skladu sa opredeljenjem Albanaca na referendumu 1991. godine. To bi odprilike bili okviri nasih predloga.

AIM: Pojava OVK na albanskoj politickoj sceni neizbezno namece razmisljanja o dosadasnjem i eventualno novom nacinu politickog organizovanja Albanaca. Ovo nisu novi problemi. Da li su sada akutniji?

DEMACI: To su problemi veoma akutne prirode. Dosadasnji nacin politickog organizovanja Albanaca mora da pretrpi korenite izmene. Nasa dosadasnja aktivnost posluzila je samo koliko da se kosovsko pitanje drzi otvorenim. Odbijano je ukljucivanje u sistem srpskih vlasti i ucestvovanje na srpskim izborima. Dakle, samo da se iskaze politicka zelja. Ali, Albanci nisu manifestovali volju za ostvarivanje tih svojih zelja, odnosno proklamovanih politickih ciljeva. Ako hocemo da povratimo poverenje u miroljubivo resenje, moramo poceti sa energicnijim nenasilnim delovanjem. U civilizovanom svetu opsteprihvaceni su kao nenasilni oblici delovanja demonstracije, protesti... Postoji citav arsenal aktivnosti u cilju izrazavanja neslaganja sa postojecom situacijom. Samo takvim aktivnostima, mozemo dokazati vrednost politike delovanja nenasilnim sredstvima. Moramo da preuzmemo teret napora na sebe, a ne kao dosada. Mi smo sve prepustili onima koji su za ekstremna resenja.

AIM: Znaci li to da je pojava OVK bila neizbezna?

DEMACI: Pre svega, OVK je proizvod sistematskog i masovnog srpskog terora nad Albancima. Njeno radjanje potpomogla je i nasa neuspela politika. Kao sto sam rekao, nismo iskazali prakticnu spremnost za preuzimanje tereta koji namece ostvarivanje slobode. Nismo uspeli da se organizujemo, da konstituisemo nas parlament, da kako - tako obezbedimo funkcionisanje neke nase vlasti, da svaki dan javno iskazujemo nezadovoljstvo i nemirenje sa postojecom situacijom i da na sve nacine srpskom rezimu otezamo zivot ili bar da se ovde ne oseca komotno. I medjunarodni faktor ima tu svog udela u smislu sto nije shvatio u dovoljnoj meri problem i dubinu krize. Oni su potcenili kosovsko pitanje. Isli su vrlo sporo i, rekao bih komotno. Resenje su sagledavali unutar Srbije, a nas problem su tretirali kao pitanje nacionalne manjine. Sve sto sam pomenuo razocaralo je omladinu i narod. Kao plod tog razocarenja i nakupljenog gneva imamo sada na sceni ove ljude koji su spremni da prolivanjem svoje krvi, dakle drugim sredstvima, nastave borbu za slobodu. OVK je sve nas koji smo mislili da smo neki politicari, bacila u zasenak.

AIM: Imajuci u vidu Vasu licnost i otvoreno pismo koje ste uputili Glavnom stabu OVK, mogu li neki posumnjati da Vi imate neku vezu sa njegovim pripadnicima?

DEMACI: Ovo je preterano provokativno pitanje. Ali, odgovoricu. Nema mesta za bilo kakve sumnje. Ako bih ja bio u bilo kakvoj vezi sa njima, iskoristio bih tu vezu a ne bih se obratio otvorenim pismom. Naravno, sumnje ne mogu da otklonim. Uostalom, za mnogo sta cu bitu sumnjiv sve dok budem ziv, mozda i posle. Sumnjace obe strane, i Srbi i Albanci. Medjutim, to je stvar onih koji sumnjaju. Meni je stalo da delujem i onoliko koliko je moguce pomognem da se izbegne stihija i da ne dodje do sudara sila koji bi doveo do velikog krvoprolica. Znaci, zelimo da damo svoj doprinos za iznalazenje nenasilnih resenja i u ovoj komplikovanoj situaciji.

AIM: Na kraju bih zeleo da Vas pitam oko upotrebe terminologije. Vi govorite o ekstremizmu ili ekstremistima, a ne...

DEMACI: U nasoj situaciji je sve jasno. Svako ko hoce moze videti sopstvenim ocima. Zbog toga ne mogu da kazem da su ove akcije teroristicke. Ne moze biti terorista onaj koji se brani. Teroristi su oni koji napadaju nevine ljude ili narode. Onaj koji se brani moze biti ekstremista, radikalista, zbog upotrebe krajnjih sredstava za postizanje onoga sto mu prirodno pripada. Razlika je jasna i kod nas ocigledna. Kao svi drugi narodi na svetu, i Albanci imaju pravo da upotrebe sva sredstva na putu do svoje slobode. Medjutim, ja verujem da put nasilja nije najbolje, odnosno nije jedino resenje. Zbog toga sve dok budem verovao u mogucnost ostvarenja prava Albanaca na svoju slobodu nenasilnim sredstvima, delovacu politicki. Kad budem dosao do uverenja da je taj put nemoguc, napusticu partiju i sklonicu se iz politike, jer za onu, drugu politiku nisam sposoban.

AIM Pristina Fehim REXHEPI