SRJ PRED NOVOM EKONOMSKOM KRIZOM

Posle produzenja spoljnog zida sankcija Jugoslaviji

Zadrzavanje spoljnog zida sankcija ugrozilo je ostvarivanje predvidjenog ekonomskog razvoja i suocilo zemlju s novom ekonomskom krizom. Prvi znaci su ispoljeni vec u novembru kada su realne plate pale ispod 200 DEM. Ekonomski eksperti predvidjaju novi talas inflacije, koji u 1998. godini nece biti manji od 30 odsto. Zbog toga se oseca zaostravanje odnosa izmedju pobornika reformi i poslusnika rezima.

AIM, BEOGRAD, 11. 12. 1997.

Produzenje spoljnjeg zida sankcija Jugoslaviji i u 1998. godini, na sta se pre nekoliko dana odlucio americki predsednik Bil Klinton, primljena je u jugoslovenskoj javnosti s velikim iznenadjenjem, pripremananoj za drugaciji razvoj dogadjaja, odnosno da ce Jugoslavija, u iducoj godini, biti primljena u sve relevatne medjunarodne organizacije. Cak je i Savezna vlada, prilikom nedavnog prezentovanja ekonomskog razvoja zemlje u narednoj godini, dala do znanja da racuna da ce njen ambiciozni program, prema kojem godisnji drustveni proizvod treba da poraste za 10 odsto, biti podrzan inostranom financijskom pomoci. Da bi do takve podrske doslo bilo je neophodno da Jugoslavija prethodno regulise svoj odnos s Medjunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i Svetskom trgovinskom organizacijom.

Savezna vlada je i dosad, u nekoliko navrata pokusavala da, u kontaktima sa spomenutim institucijama regulise sporna pitanja, ali je efekat bio kao i kucanje na pogresna vrata, jer se od jugoslovenskog rezima zahteva da prethodno ispuni postavljene politicke uslove medjunarodne zajednice, a to su pre svega: resavanje statusa Kosova, saradnja s Haskim sudom, odnosno isporuka trojice optuzenih oficira bivse JNA za ucinjene ratne zlocine, zatim pokazivanje vece kooperativnosti u procesu nasledjivanja nekadasnje SFRJ, ispunjavanje zahteva iz izvestaja Gonzalesove komisije (odrzavanje okruglog stola s opozicijom na kojem bi se utvrdila izborna pravila).

Spisak zahteva nije dugacak, ali je za postojeci rezim, personalizovanom u liku predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica, izuzetno tezak. Ispunjavanjem postavljenih zahteva, Milosevic bi stvorio sve uslove za silazak s vlasti, a to je i cilj medjunarodne zajednice koja je uverena da jugoslovenski predsednik predstavlja nepouzdanog politickog sagovornika, koji lako daje obecanja, a "zaboravlja" da ih se pridrzava. Zbog toga je Milosevic, kao i Sadam Husein otpisan, kao prihvatljiv predstavnik Jugoslavije i lepeza zahteva medjunarodne zajednice prema njemu se stalno prosiruje.

Na drugoj strani, Milosevicev rezim je spreman da, u cilju ocuvanja vlasti, koju je osvojio pre deset godina, zrtvuje svoje podanike, s obrazlozenjem da brani nezavisnost zemlje. Posledice takve politike stanovnistvo placa drasticnim padom zivotnog standarda, snizavanjem nivoa zdrastvene zastite, skolskog obrazovanja, gradskog prevoza i drugih komunalnih usluga. Ukratko, izgubljene su godine mnogih generacija, a slabe perspektive ekonomskog razvoja nagovestavaju da takva sudbina nece mimoici ni buduca pokolenja.

Produzenje spoljnog zida sankcija predstavlja pouzdan znak da su se odnosi jugoslovenskog rezima s medjunarodnom zajednicom pogorsali. Za takav razvoj dogadjaja mogu da postoje dva objasnjenja. Jedan se sastoji u mogucnosti da je medjunarodna zajednica izgubila strpljenje da od Milosevica dobija prazna obecanja, pa je odlucila da ga na ovakav nacin opomene na ispunjavanje preuzetih obaveza. Drugi razlog je sadrzan kod samog Milosevica, koji posle povratka iz Kine ima osecaj da je njegov polozaj ojacan. Njegova propagandna masinerija je uporno skretala paznju da je Milosevic stigao u Kinu jos dok se Jelcin nije iz Pekinga vratio u Moskvu, te da se, neposredno pre toga, kineski predsednik sreo u SAD s Klintonom.

Ovakva uporedjivanja veoma gode jugoslovenskom lideru, koji, inace voli da izigrava velikog drzavnika. Klintonov potez ga je, medjutim, vrlo brzo spustio na zemlju, jer se Jugoslavija nasla u vrlo teskoj situaciji. S kineskom i ruskom pomoci, koju su Milosevic i premijer savezne vlade Radoje Kontic dobili nije moguce da se realizuje planirani ekonomski razvoj. U Saveznoj vladi, gde postoje dve medjusobno sukobljene struje, svesni su da od ostvarivanja ekonomske projekcije za 1988. godinu nema nista. To je potvrdio i premijer Kontic u razgovoru s privrednicima, predocavajuci im da je rast od 10 odsto realan samo uz stranu financijsku podrsku.

Potpredsednik u njegovom ministarskom kabinetu, inase ekonomista s priznatom reputacijom Danko Djunic, spada u red onih vladinih funkcionera koji su medju prvima shvatili da se bez promene politickih odnosa prema medjunarodnoj zajednici ne mogu obezbediti uslovi za brzi ekonomski razvoj. Kao ministru, koji ne pripada nijednoj politickoj stranci Djunicu je puno lakse da misli svojom glavom, ali nije iskljuceno da, zbog toga, bude odstranjen iz Vlade. Njegova pozicija je vrlo interesatna. Ministarska fotelja mu je ugrozena zbog javno izrzenog stava da Jugoslavija mora da menja svoju spoljnu politiku, a to znaci i promene na domacem planu, te da treba priznati izbore za predsednika Crne Gore. To je prvi savezni funkcioner koji je podrzao novog crnogorskog predsednika Mila Djukanovica i odmah posle te izjave otisao kod njega u posetu.

U ovom trenutku jedan drugom su veoma potrebni, jer njih dvojica predstavljaju isturene figure reformske struje. Mnogi procenjuju da su Djunicu odbrojani dani u ministarskoj ulozi, ali ima i onih koji tvrde da on nece biti lak zalogaj. Poslednja anketa medju privrednicima pokazala je da je vecina njih sklona Djunicevom razmisljanju. I oni smatraju da Jugoslavija treba da menja svoj tvrdi stav prema medjunarodnoj zajednici i pokaze veci smisao za resavanje spornih pitanja, jer je cena tvrdoglavosti veca od pravljenja odredjenih ustupaka. Djunic se pokazao i kao prihvatljiv sagovornik sa predstavnicima medjunarodnih institucija, tako da bi njegovo udaljavanje iz Vlade predstavljao samoubilacki korak sadasnjeg rezima, jer bi tim potezom zatvorio vrata u kontaktima sa svetom.

Na osnovu Djuniceve sudbine u Vladi moguce je procenjivati u kom pravcu ce se kretati daljnje namere rezima. Ukoliko vice premijer ostane na svom polozaju, onda se ljulja pozicija akademika Koste Mihajlovica, sefa jugoslovenske delegacije u pregovorima o sukcesiji, koji je otvoreno zatrazio da se Djunic ukloni iz Vlade, jer toboze podriva pregovaracke pozicije svoje zemlje u razgovorima sa ostalim republikama bivse SFRJ.

Stranacki ministri, poput Borislava Vukovica, ministra za spoljnu trgovinu i clana JUL-a nemaju, medjutim, hrabrosti da se ponasaju kao Djunic, iako je i njima, u razgovorima s predstavnicima medjunarodne zajednice, receno da Jugoslavija ne moze da racuna na podrsku ukoliko ne prihvati da prethodno ispuni postavljene zahteve. Na produzavanje sankcija Vukovic je reagovao tvrdnjom da se u ekonomiji zemlje nece nista promeniti, jer Jugoslavija ni dosad nije dobijala pomoc.

Ekonomski eksperti su, medjutim, dosli do uverenja da ce izvori za dosadasnje odrzavanje ekonomskog razvoja biti icrpljeni u naredne dve do tri godine posle cega moze da se ocekuje urusavanje jugoslovenske gradjevine. Pod uslovom da se ambijent ekonomskog razvoja poboljsa, a to je jedino moguce uz stranu financijsku podrsku, Jugoslavija moze da racuna na godisnji rast drustvenog proizvoda od pet odsto. S takvim tempom ona bi dostigla sebe, odnosno kakva je bila 1990. godine, tek za 15-ak godina. Tada bi dostigla 45 odsto razvijenosti iz 1979. godine, kada je, u ekonomskom pogledu, dostigla vrhunac i kada su podaci potvrdjivali da ne zaostaje za srednje razvijenim evropskim drzavama.

Ipak, ta godina je nerealna za uporedjivanje, jer je u njoj ostvareno najvece godisnje zaduzivanje u inostranstvu, kada su jugoslovenske republike, nezavisno jedna od druge, podigle zajmove u ukupnom iznosu od 20 milijardi dolara. Sunovrat je poceo nekoliko godina kasnije kada su pristigli rokovi za vracanje zajmova, a jugoslovenska privreda nije imala odakle da vrati kredite koji su plasirani u potrosnju. Te 1979. godine Jugosloveni su se ponasali kao pijani milioneri i bili su najpozeljniji evropski kupci, jer nisu pitali za cenu.

Okolnosti su se toliko promenii da je sada oko milion ljudi nezaposleno, a tek proslog septembra prosecne plate su presle 200 DEM, ali su vec u novembru, zbog lancanog poskupljenja, izazvanog povecanjem cene benzinu, plate realno pale na 180 DEM.

Ratomir Petkovic (AIM)