ILI SVET ILI DOMACIN

Srpski izbori

Mora se petpostaviti je da iza predsednickih kandidata u drugoj trci za upraznjeno mesto predsednika Srbije stoje nekakvi timovi strucnjaka za politicki marketing, formiranje imidza i isticanje onih osobina za koje se veruje da ce, po recima jednog od njih, "uzdrmati biracko telo". U finisu trke, tri dana pred izbore, tesko da je iko od kandidata - ne racunajuci njihovu uzu porodicu i najblize prijatelje - zadovoljan proizvedenom medijskom slikom.

AIM, BEOGRAD, 3. 12. 1997.

Spram ucestalih predsednickih izbora u Srbiji razuman covek je u opasnom iskusenju da poveruje narodnoj poslovici koja kaze da pametniji popusta. To je jedino objasnjenje kolicine onih koji u svojoj ambiciji da predsednikuju Srbijom jos nisu ustuknuli. Uprkos argumentima zdravog razuma i narodnih mudrosti, na ponovljene izbore nije se prijavilo manje, vec dvostruko vise kandidata (17:37). Republicka izborna komisija, ista ona kojoj je prosli put trebalo tri nedelje da izracuna da li je na biralista izaslo dovoljno glasaca, ovaj put je odlucila da u trku pusti samo sedam potencijalnih predsednika privilegovanih da se, posredstvom medija - na celu sa drzavnim - obrate publici.

Opsti utisak o poraznom efektu koji je njihova pojava izazvala nije tesko dokazivati sa stanovista nezainteresovanog posmatraca. Milan Milutinovic, kandidat onog sto se naziva "levi blok" (SPS, JUL i Nova demokartija) - savezni ministar spoljnih poslova i, istovremeno, ambasador SR Jugoslavije u Grckoj - ne uspeva da neutralise kiselost sopstvenog izraza lica, kao sto ni njegovi imidz-mejkeri nikako da izbrisu utisak izguzvanosti odela u kojima aparatcik obilazi unutrasnjost Srbije, nastupa pred odabranim lokalnim socijalistima i "spontano" presrece gradjane na ulici. Njegov promotivni televizijski spot, baziran na sloganu "I Srbija i svet", bolje prikazuje fizicko sirenje Milana Milutinovica tokom godina, no njegove diplomatske uspehe, ilustrovane scenama rutinskih rukovanja pri susretu sa inostranimim kolegama.

Vuk Draskovic ponovo insistira na urednosti, demonstriranoj kroz kratku kosu i "fazoniranu" bradu. Ta promena ucinila je da sada vise ne ostavlja utisak mesavine presatrelog hipika, starohriscanskog proroka i ruskog jurodiva, vec je blizi obrascu balkanskog politicara intelektualca - iz druge polovine proslog veka. Efekti su zanimljivi - i konfuzni - narocito kada se u promotivnom spotu (slogan: "Jedino Vuk") pojavljuje ispred stala, seoskih kuca ili porodicnih ruckova u mantilu a la Mekintos sa (cisto retorski preteranim patosom, dok izgovara:) "Hocu bogatu, evropsku, demokratsku - itd - Srbiju", uz preteci zavrsetak: "...i takva ce biti!" Pomalo iznenadjujuce za coveka koji, povremeno bar, ume da govori poneseno, jedan duzi sport koji se vrti na lokalnim televizijama - pa i na drzavnoj, bar prilikom rutinskog predstavljanja na koje imaju pravo svi kandidati - pokazuje slicnu vrstu neumerenosti isticanjem svega sto je Vuk politicar i prorok predvideo, ili prvi rekao. U ekipi koja se stara o Draskovicevom obracanju biracima ocigledno nema nikoga ko bi mu objasnio anahronost i kontraproduktivnost profetske retorike evandjeoskog tipa ("Zaista Vam kazem...", "Gospodo, ili smo politicari, ili trgovci..." i slicne formulacije). Utisak da Draskovic sam sebi pise tekst u tom smislu ni izdaleka nije pohvala.

Vojislav Seselj u svom nastupu nije promenio nista. Naizgled, ipak: upadljivo "smirivanje" javnog nastupa prema obrascu dobrocudnog i briznog "domacina" (u skladu sa sloganom "Za domacinsku Srbiju") vazi samo u predizbornim spotovima, ovog puta upadljivo usmerenim ka urbanoj (ili paraurbanoj) omladini. U direktnom nastupu Seselj ne uspeva - niti mnogo pokusava - da prikrije temeljnu agresivnost, uprkos vidljivom (i paradoksalnom) naporu da sebe prikaze kao demokratu, pobornika ljudskih prava, zastupnika zakonitosti i, uopste, jedinog koji zaista zna sta mu je ciniti kad postane predsednik Srbije.

Nezavisno od licnih simpatija ili antipatija, neosporno je da Vojislav Seselj u odosu na deo birackog tela kome se obraca najbolje artikulise svoju poruku. Kosovo? "Srpska radikalna stranka i ja cemo se uvek zalagati da prava manjina budu zagarantovana najvisim demokratskim standardima, ali cemo se uvek zestoko suprotstaviti pokusajima narusavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srpske i SRJ", odgovara Seselj. Ili, mnogo otvorenije, u pogledu Hrvatske: radikali "nikada nece priznati Hrvatsku u avnojskim granicama. Cekamo samo na istorijsku priliku da povratimo granice na kojima smo jednom bili." Ta vrsta lakoce ima svoju publiku: ona cini gotovo cetvrtinu birackog tela Srbije, ako je suditi po rezultatima septembarska dva kruga predsednickih izbora, iz kojih je Seselj izasao kao pobednik. Nevazno je, dakako, moze li Seselj na mestu predsednika Srbije takva obecanja i pretnje zaista da ostvari - i to je ono sto ga izjednacava sa Milanom Milutinovicem i Vukom Draskovicem: lakoca obecavanja i jednostavnost "resenja".

Dragoljub Micunovic, bivsi lider Demokratske stranke, sada Demokratskog centra i Vuk Obradovic, nekada najmladji general JNA, sada sef Socijaldemokratije nisu favoriti pa im je, izgleda, teze da se razbacuju obecanjima. Umerenost, zdrav razum i praktican pristup problemima ne cine predsednicke izglede Dragoljuba Micunovica ni za mrvicu vecim od mogucnosti da u drustvu sa socijaldemokratima Vuka Obradovica - "skrenu" oko 200 hiljada glasaca ka sebi i tako doprinesu neuspehu predstojecih izbora. Preostala dvojica kandidata, Predrag Vuletic (Liberalna demokratska stranka) i Miodrag Vidojkovic (kandidat grupe gradjana) tesko da mogu racunati i na onih 10 hiljada potpisa koje su prikupili da bi u predsednicku trku uopste usli.

Od kako je Slobodan Milosevic obecao svedski standard, svajcarske plate, brze pruge, uspravnu Srbiju i nevidjeni rast svega i svacega, njegovim konkurentima nista ne smeta da se razbacuje jednako neodgovornim izjavama. Otud je zanimljivije pitanje kako to da nema nikoga spremnog da potrosi nesto vremena na problem apsolutnog nedostatka bilo kakvog politickog, ekonomskog ili socijalnog programa izvan sfere fikcija. Medijska promocija kandidata za predsednika Srbije pocinje i zavrsava se obecanjima koja uvredljivo otvoreno racunaju na kokosiju zaboravnost i idiotizam birackog tela. To Seselju omogucava da se, jedva tri meseca posto je njegov telohranitelj gotovo pred tv-kamerama pretukao advokata Nikolu Barovica, sad predstavlja kao zrtva napada (studenata, nastavnika, penzionera, taksista, politickih protivnika...). To Vuku Draskovicu dozvoljava pazljiv izbor dezena kravate, mada nije proslo mnogo godina od javne izjave kako on kravatu nikada nositi nece. Na isti nacin, to Milanu Milutinovicu "dozvoljava" zaborav kako je njegova stranka vodila sve ratove u kojima Srbija "nije ucestvovala". Ili, najzad, takav odos prema biracima dopusta Dragoljubu Micunovicu da se za predsednika kandiduje, a da se njegov potpis na odbijanju izbora bez uslova ravnopravnih za sve stranke jos nije ni osusio.

Otuda, mozda, nema efekta ni kolicina truda i novca ulozenog u imidz kandidata. Ravnodusnost i rutina s kojom mediji, na celu sa drzavnim, odradjuju predizborni posao verovatno je najjaci argument za prethodnu tvrdnju. Otud je svejedno sta kandidati govore (na primer, Milutinovic: "Balkan ne treba da bude bure baruta, vec bure saradnje"; Draskovic: "Niko u Srbiji nece biti gladan, go i bos ako ja pobedim. Za dva do tri meseca bice isplacene sve zaostale penzije, plate, decji dodaci i invalidnine. Naredicu da se najsiromasniji oslobode placanja parnog grejan ja, lekova i svih troskova lecenja"; Seselj: "Jedino resenje za povracaj novca ostecenih gradjana je prodaja drzavnog zemljista i zgrada"). Otud je, takodje, moguce da se u tv-duelu Vuka Draskovica i Vojislava Seselja tri certvrtine vremena potrosi na pitanje ko je od njih dvojice Hrvat, sa sve potezanjem krstenica, rodoslova i bapskih prica o poreklu ovih ili onih. I da se obojica ozbiljnih predsednickih kandidata slatko smeju sopstvenim izjavama, ne racunajuci na mogucnost da im biracko telo, kome se sa takvom lakocom podsmevaju, odgovori ignorisanjem.

Sumorni zakljucak davno je formulisan izrekom da ce sve biti zaboravljeno i nista se nece promeniti. To je, uostalom, najjaca pretpostavka "leve", socijalisticko-julovsko-novodemokratske izborne kampanje. Jasno svesne manjkavosti sopstvenog kandidata, vlasti su ocigledno spremne da cirkus predsednickih izbora ponavljaju dok se publici ne smuci, kao sto je to svojevremeno ucinjeno sa idejom parlamentarizma - direktnim televizijskim prenosomiz Skupstine Srbije. Otud levica - i kroz usta Milana Milutinovica, kao svojevremeno JUL u lucidnoj opaski Ljubise Ristica - sve cesce postavlja sebi pitanje sta ce nam izbori uopste. Zaista, sta ce, kada je sve i ovako i onako skrojeno i namenjeno jednoj osobi, a Slobodan Milosevic vise nije predsednik Srbije.

Aleksandar Ciric (AIM)