ORUZANI SUKOB ILI DIJALOG?

Politicko doziranje nasilja na Kosovu

"Treci incident u poslednja tri dana", najcesce se pominje u izvestajima novinara iz Kosova i Metohije uoci novembarskog "praznika Republike". Da li su to samo incidenti ili to prerasta u nesto ozbiljnije i koliko ih je jos potrebno, i koliko dana uzastopce da bi se poceli tretirati kao oruzana pobuna? Da li dozirano nasilje i represija izmicu kontroli politickih lidera?

AIM, BEOGRAD, 28. 11. 1997.

Ovo su samo neka od mnostva pitanja koja se namecu posle najnovijih oruzanih sukoba policije i naoruzanih kosovskih Albanaca. Da li su oni teroristi, pripadnici Oslobodilacke Armije Kosova ili "slobodni strelci" sasvim je irelevantno u odnosu na posledice koje mogu prizaci iz njihovog sukoba sa policijom. Naime, ucestalost sukoba moze izazvati varnicu koja ce pasti dalje nego sto ocekuju oni koji je stvaraju i jednom zapaljeni plamen bi se onda velikom brzinom mogao prosiriti sirom Kosova i Metohije verovatno se tu ne bi zaustavio.

Nece li valjda zarad jos jednih, verovatno opet neuspesnih, predsednickih izbora, vlasti u Srbiji ici na zaostravanje ne bi li preoteli "patriotsku" palicu od Seselja i tako rizikovati dalju eskalaciju sukoba? Da li ce, pak ovo biti opomena da se najzad kosovskom problemu pridje ozbiljno i odgovorno?

Ovo su dva puta pred kojima stoje vlasti u Srbiji i SR Jugoslaviji. Koji ce izabrati zavisi od procene sta dobijaju ako krenu jednim, a sta ako krenu drugim putem. Kako sada stvari stoje dilema se odnosi na to sta moze doneti konsolidaciju vlasti

• zaostravanje, odnosno igranje na kartu instrumentalizovanog nacionalizma i priblizavanje Seseljevim radikalima ili omeksavanje tvrdih stavova i spremnost na delotvorni dijalog u okvirima zadatim od strane medjunarodne zajednice.

Cini se da bi se vlasti u Beogradu radije priklonile drugom putu, no da li je taj drugi put, osim sto je u drzavnom interesu, i u partijskom interesu, odnosno interesu ocuvanja vlasti, stvar je procene najuzeg partijskog i drzavnog rukovodstva. U stvari, pitanje je da li ce proevropska, moderna struja unutar rezima nadjacati tvrdu, ksenofobicnu struju spremnu na sve da zastiti sopstvenu iskrivljenu sliku nacionalnih interesa.

Milosevic je do sada pokazivao odlucnost u primeni sile i verbalnu spremnost na dijalog i kooperativnost sa medjunarodnom zajednicom. Od njega se sada ocekuje da mu sila ne izmakne kontroli i da najzad sa verbalne predje na stvarnu saradnju sa medjunarodnom zajednicom i da pocne delotvorni dijalog sa liderima kosovskih Albanaca. To bi ujedno bio i nacin da povrati ulogu "mirotvorca" i da u medjunarodnim krugovima izgradi imidz coveka koji je alternativa Seselju i stub stabilnosti u regionu.

Na dijalog u obliku pritiska, sem terorizma i studentskih protesta kosovskih Albanaca, upucuje i medjunarodna zajednica koja apeluje, ali i zahteva da se krene u resavanje kosovskog problema, nudi normalizaciju odnosa i potpuni povratak u medjunarodne institucije i organizacije, ali istovremeno i preti izolacijom ukoliko se ne pokaze koopertivnost. Kao dodatni putokaz ka dijalogu moze da posluzi i prisustvo NATO-a u susedstvu.

Francusko-nemacka inicijativa mozda nije sadrzajno nista novo, kako rece predsednicki kandidat Milutinovic, ali je novi, ko zna koji po redu pokusaj da se politicki akteri na ovom prostoru dozovu pameti. Tom inicijativom se ne nude gotova resenja nego se daje siroki opsti okvir u koji bi se smestio politicki kompromis. Taj okvir se cak moze i promeniti ukoliko se kompromis postigne. Sustina je u tome da se pocnu resavati problemi na Kosovu i Metohiji, a ne da se kosovski problem odmah i zasvagda resi.

Za razliku od rezima u Beogradu, za koji se sumnja da bi eskalacijom sukoba mozda hteo da konsoliduje vlast, lideri kosovskih Albanaca bi eskalaciju sukoba mogli da iskoriste za dijametralno dragacije politicke ciljeva - za jacanje secesionistickog pokreta, ali i jacanje argumenata pred medjunarodnom zajednicom da je bilo kakav zajednicki zivot nemoguc i da je nezavisnost Kosova minimum ispod kojeg se ne moze ici.

Nasuprot onome sto sugerise medjunarodna zajednica - pravo na samoopredeljenje u okviru neizmenjenih granica i narocito nasuprot onome na sta je spremna srpska vlast, lideri kosovskih Albanaca princip prava na samoopredeljenje tumace i politicki zastupaju u ekstremnom obliku kao pravo na otcepljenje.

Drasticno krsenje ljudskih prava, golo nasilje i represija, odnosno ugnjetavanje - jedan je od razloga koji bi se u medjunarodnim diplomatskim krugovima, a narocito u javnom mnjenju mogao prihvatiti kao opravdan za iznosenje radikalnih politickih ciljeva kao sto je secesija. To albanski lideri na Kosovu znaju i instrumentalizuju, vesto gradeci imidz zrtve srpske represije, zahvaljujuci "nesebicnoj pomoci" srpskih vlasti.

Drugi razlog, ili opravdanje za radikalne politicke zahteve bi mogao biti narusavanje regionalne stabilnosti, odnosno dokazivanje da postojeci drzavni okvir ne garantuje stabilnost regiona, te da bi mozda podrzavanje nove nezavisne drzave omogucilo i regionalnu stabilnost do koje se, uzgred budi receno, itekako drzi u medjunarodnoj zajednici.

Ovakve racunice, oslonjene na doziranje albanskog nacionalizma i nasilja nisu nista manje opasne od ekstremnih srpskih. I takve kalkulacije vrlo lako mogu izmaci kontroli i dovesti do eskalacije sukoba, sto u krajnjem slucaju moze dovesti do novog rata, kojeg bi tesko bilo lokalizovati.

Sadasnja situacija na Kosovu podseca na onu u Juznom Tirolu pocetkom sezdesetih kada su posle eskalacije sukoba uvedene pocetne deeskalacione mere, odnosno kada je italijanski ministar unutrasnjih poslova imenovao parlamentarnu komisiju da ispita problem i podnese vladi predloge za resenja. Italija je po prvi put direktno pregovarala sa manjinom u Juznom Tirolu a "Komisija devetnaestorice" (11 Italijana, 7 Juznih Tirolaca i 1 Ladin) je zapocela proces koji je okoncan 31 godinu kasnije donosenjem Deklaracije o resenju spora.

Naravno, ima i sasvim drugacijih primera, i to iz neposrednog susedstva i vrlo skore proslosti, kada je zelja da se politicki ciljevi ostvare brzo i radikalno, dovela do ratnih sukoba i stradanja. Na politicki liderima je da izvuku pouku.

Zoran Lutovac (AIM)