MIR SU NAPRAVILI LJUDI, A NE POLITICARI

Pribojsko selo Sjeverin: 56 meseci nakon velikog stradanja Muslimana

Od 22. oktobra 1992.godine - kada su u selu Mioce (Republika Srpska) za sada jos uvek nepoznata lica presrela autobus uzicke "Rakete", koji je prevozio radnike FAP-a i "Poliestera", i tom prilikom kindapovali 17 Muslimana iz Sjeverina i jos desetak pribojskih sela, u koja se iz pravca Priboja jedino moze stici magistralnim putem Priboj - Rudo, koji vodi preko teritorije RS - pa do maja 1997.godine, Muslimani iz tih sela su ziveli u svojevrsnom geografskom kavezu: u par kilometara udaljeno Rudo nisu smeli, magistralnim putem do Priboja nisu ni pomisljali, a kada je muka bila jaca od straha, pesacili su do Priboja zaobilaznim, "kozjim" stazama, dugim po 40-50 kilometara.

Danas, "posle svega", Muslimani iz sela Sjeverin, Zivinice, Sastavci, Krajcinovici, Kukurovici... smeju magistralom do Priboja, ali je Rudo jos uvek daleko... U Sjeverinu je, medjutim, sve vreme bilo, i danas ima, necega sto se zove - medjunacionalno postovanje, a vas reporter moze posvedociti da je video i prizore istinske ljubavi... "Ko zna, mozda nas je spasilo i to sto ovde ne hvatamo niti jedan program Radio televizije Srbija", rece, vise u zbilji, Ljubinko Djukic, bivsi odbornik Srpskog pokreta obnove u SO Priboj, po svedocenju jednog sjeverinskog Muslimana, "covek koji je stajao ispred rata".

AIM, SARAJEVO, 27.11.97. Istorija je zapisala kako je reka Lim nekada bila granica austrougarskog i turskog carstva, a negde i pribelezila da je neki turski beg udao cerku preko reke, a za miraz dao ovece parce svoje carevine, ili - prevedeno po "srbijanski" - odrezao od oka i poklonio vekovnu srpsku zemlju i obale Lima, ne obaziruci se na geografsku cinjenicu da je istovremeno i izolovao deo svoga carstva. Posto je mnogo vode proteklo Limom, Brozovi kartografi su, cvrsto verujuci da se nikada, niko nece usuditi da dirne u bilo koji temelj bratstva i jedinstva, ozvanicili begov dar, odnosno tako skrojili medjurepublicku granicu da je, prakticno, na putu do Priboja, seljak iz sela Sjeverin (Srbija) mogao putovati 15 kilometara preko teritorije Bosne.

I putovao je, ne strahujuci da ce jednog dana popucati svi temelji i da ce, na tom putu, sresti maskirane vojnike koji ce ga strpati u kamion i odvesti u nepoznatom pravcu...

Pedeset sest meseci je proslo od dana kada su u selu Mioce (Republika Srpska) - po jedinom, do dana danasnjeg zvanicno obelodanjenom podatku - "nepoznate paravojne jedinice kindapovale 17 Muslimana iz autobusa uzicke "Rakete" i odveli ih u nepoznatom pravcu", prepustajuci rodbini otetih da isto toliko meseci nagadja sta se dogodilo sa njihovim najblizima. Otmica u selu Mioce bio je znak da, koliko sutradan, oko dve i po hiljade Muslimana iz Sjeverina i geografski isto lociranih sela krenu u veliki zbeg prema Priboju i dalje... ostavljajuci svoje domove i nekoliko stotina starih, bolesnih i "hrabrih" da strepe od raznih dobrovoljackih hordi iz Srbije i Crne Gore. A iste su tokom 1992. i 1993.godine - po tvrdnjama bivseg sekretara SDA za Sandzak, Smaja Polimca, izrecenim u svakome od 14 pisama upucenih na adrese najvisih drzavnih funkcionera Srbije i SR Jugoslavije - ubile 26 lica i zapalile 56 kuca. U danima "posle", Sjeverin i okolna sela su posecivale brojne domace i strane novinarske ekipe, nekoliko stranih humanitarnih organizacija, mnogi "borci" za ljudska prava na celu sa Elizabeth Rehn, predstavnici pojedinih ambasada... Jedino nisu svracali predstavnici srpskih i jugoslovenskih vlasti, oni od kojih su Muslimani iz tih sela - kako oni u izbjeglistu, tako i "zarobljenici geografskog kaveza" - trazili najvecu pomoc, a ona se zvala: istraga o kindapovanima, nadoknada materijalne stete za opljackane i spaljene kuce, istraga o pobijenima u selima, omogucavanje bezbednog povratka izbeglicama i, za one koji su ostali u svojim selima, omogucavanje bezbednog prolaza preko teritorije RS.

Od svega toga Muslimani su pre nekoliko meseci dobili cvrste garancije za bezbedno putovanje do Priboja. Sve drugo je "istraga u toku". "Hvala tim stranim humanitarcima sto su dolazili da nas obidju i uvere se..., ali posle svakog njihovog odlaska ovde su dolazili problemi i srbijanska milicija...", pocinje, ali odustaje od te price, starac Salih Agovic. "Dobro je sada, moze se do Priboja. Meni su onomad u Priboju operisali bruh i, evo, mogu da hodam", nastavi vedrije Salih, ispred cije se kuce okupio nacionalno "mesovit" komsiluk, do dolaska novinara, zaokupljen poljoprivrednim temama.

"Srecom, zivi smo"

Evo, treci ce mesec kako mozemo putem do Priboja..., a kad se setim da su ljudi umirali zbog zuba a nisu ni pomisljali da podju kakvim kolima do Priboja, kad se, evo, setim da je Almir Gibovic sluzio vojsku u Pirotu, a odavde do Priboja morao peske 40 kilometara po snegu dubokom metar i po, jer nasa, jugoslovenska vojska, nije mogla da mu garantuje bezbedan prolazak kroz RS, kad se setim sta se sve ovde dogadjalo pre pet godina, ostaje mi da u ime svih nas, a bogme i Srba koji ovde zive, kazem - "srecom, zivi smo", reci su Bega Sehovica, koji se uzgred pozali da je tek onomad primio penziju za oktobar 1996.godine.

U Sjeverinu je pre rata bilo oko 80 muslimanskih i tridesetak srpskih kuca. Danas, pak, u ovom selu zivi svega petnaestak Muslimana, mahom staraca i starica, a svi drugi su, ili izbeglice u Priboju, ili daleko od Srbije. Medjutim, kako smo saznali od mnogih mestana, izbegli Muslimani sve cesce dolaze da obidju ostatke svojih ognjista. Po recima bivseg odbornika u SO Priboj, Ljubinka Djukica, "mnogi bi i poceli popravke kuca, ali najveci problem im predstavlja nemogucnost da obnove elektro i telefonsku mrezu, sto je u nadleznosti opstine Rudo iz koje, opet kazu, da taj problem treba regulisati na medjudrzavnom nivou. "Kazem ti, sve je ovo ludo! Telefon i struju placamo Rudom, odnosno Republici Srpskoj, porez na imanja i kuce placamo opstini Priboj, odnosno Srbiji. Radimo u jednoj drzavi a druga nam bliza..., sacuvaj Boze. Evo, meni su u Rudom iskljucili telefon, a posto FAP ne radi i nema plate, uskoro ce mi, vjerujem, iskljuciti i struju".

Hatidzin uzdah za Panicem

Dok su okupljeni za stolom ispred Salihove kuce "okrenuli" na dnevnu politiku i zadirkivali jedinog prisutnog simpatizera SPS - "ako ti je Slobo dobar, sto ti je uzeo 7 penzija", "ja prvo pripremim dobro njivu, pa onda posijem sto treba, a nije ko On", a Bego uzvraca sa "nema nama niko preci" - dotle je 75-godisnja Hatidza drzala u narucju dvogodisnjeg Dejana Djukica i hranila ga. "Koga najvise volis?", upita Ljubinko svoga bratanca. "Baku Hatidzu", odgovori Dejan, nestajuci u staricinom krilu. "Manite se, more, te politike, nema se tu o kome govoriti... E, vala, da je ost'o onaj Milan Panic, sve bi se ljepse zavrsilo, ovako" - uzdahnu Hatidza - "resili da pretrebe narod, da oceraju mladost u rat, a starost u grob... Ali, ima nas opet i bice jos ovde naroda koji se moze sloziti i voljeti ko sto dolikuje ljudima. I, samo znajte, nisu za ovaj danasnji mir zasluzni politicari, nego ljudi koji su rekli da nece vise rat".

Tek posle punih 55 meseci, 27-godisnji Dzevad Gibovic je napustio Sjeverin i zaputio se da vidi Priboj i Uzice i sretne prijatelje sa kojima je u Kopru, 1990.godine, zavrsio zanat za autolakirera u skoli za djake sa ostecenim sluhom. Na pitanje - sme li u Rudo? - Dzevdet pogleda na par kilometara udaljen grad i odmahnu glavom. "Nema veceg radnika u selu, niti ima kuce kojoj nije nesto pomogao", pohvali ga Ljubinko, dok Alija zapocinje pricu Srbinu, komandiru stanice milicije u Priboju. "Odsluzio Dzevadov brat vojsku i doso do Priboja, ali nesto mu nije bilo dobro i nije mogo peske, preko brda, nego zamoli komandira da mu nekako pomogne da se bezbedno prebaci putem do Sjeverina. Ovaj se, kazu, raspitiv'o kod vojske, pa kad nije nista mogao da ucini, on skine uniformu, stavi malog u kola, napuni pistolj i veli mu: "idemo zajedno, a ako nesto bude ja cuvam poslednji metak za mene". Dovez'o ga do prodavnice, a da ih niko nije zaustavio. "Eto, velim ja da svudje ima dobrih ljudi", dodade starica Fikreta.

Ljubinko Djukic nije zeleo da govori o, kako smo culi od nekoliko Muslimana, njegovoj cetvorogodisnjoj pomoci komsijama Muslimanima ("donosio nam lekove, kad je bilo najopasnije sakrivao nas u njegovu kucu, svi smo koristili njegov telefon, pomagao nam je dje god je stizo i kako znao i mnogo je rizikov'o"). "Odazvao sam se pozivu VJ i ucestvovao u borbama za Vukovar. Tamo sam se nagledao zla za ceo zivot i, ako nista drugo, to mi je bilo dovoljno da shvatim sta su ljudske patnje i sta je rat. Ovde jesu stradali Muslimani, ali su u svakom pogledu stradali i Srbi, kojima, istina, nisu porusene i popaljene kuce, ali i siromastvo uzima danak", rece, uz pozdrav, Ljubinko, odlazeci da se raspita treba li dati krv za tesko povredjenog 30-ogodisnjeg Fikreta iz susednog sela Zivinice, koji se nalazi u pribojskoj bolnici.

A gde je, cak, Sjeverin, mozda najbolje govori podatak da zitelji ovog sela nemaju priliku da na svojim televizorima prate ni jedan od 3 programa drzavne televizije SRJ.

I nije tako lose mesto!

Zoran TMUSIC (AIM, Sarajevo)