GRANICE, PLJACKE I UBISTVA

Pristina Nov 26, 1997

Ko to napada i pljacka mestane pogranicnih sela sa susednom Albanijom, severozapadno od Djakovice? Cija se lica kriju iza maski? Gde se odnosi plen? Ko to olako povlaci oroze i ubija? Ko stoji iza ovih nevidjenih kriminalnih dela? Zbog cega vlasti o tome cute? Ova i jos mnoga druga pitanja izgleda da ce jos zadugo ostati obavijena velom tajne. Posebno sto se radi o granicnoj zoni koja samo nekoliko stotina metara razdvaja Albance s ove i one strane granice. Jos vise, jer se nikada nije ni krilo da je upravo ova kosovsko - albanska granica jedna od najcuvanijih u Evropi. A sve ovo sto se poslednjih meseci desava u ovom granicnom pojasu kod mestana preko deset sela samo pojacava strah od nepredvidivog, neznanog i nepoznatog. Danas je selo Kosare potpuno prazno. Oko 20 porodica i njihovih 200 clanova odlucili su da posle pretrpljenog straha, krenu tamo gde ce barem moci da nadoknade neprospavane noci - kod svojih bliznjih u sigurnijim selima ili u gradu Djakovica. I da sacekaju rasplet, da razmisle... Da razmisle zbog cega su od svih ostavljeni na milost i nemilost: od jugoslovenskih granicara, od albanskih granicara, a na udaru pljakasa i bandi, koji operisu u grupi, i to njihovih sunarodnika!? I zbog cega su bas oni na udaru?

Kap je prelila casu kada je u svom dvoristu u selu Kosare ubijen 27-godisnji mladic Afrim Zenuni, dok je pokusavao da upozori svog oca da su pljackasi i banditi na pragu kuce. Pre toga, kao njihov taoc, morao je da ih odvede kod komsije Skendera Djonija. Posto su opljackali sve sto su mogli, zeleli su jos vise. Zeleli su i ono sto se nalazi u kuci mladog Afrima. Uzeli su mu najdragocenije - zivot i otperjali, kao da se nista nije dogodilo.

Sve je ovo zapocelo pocetkom ekonomske i politicke krize u susednoj Albaniji koja je uzrokovala ne samo gotovo raspad drzavnog sistema, vec i policije i vojske. Kada je pucao svako ko se domogao oruzja i uzimao sve sto mu se prohte. Za tamo vec formirane pljackaske bande izgleda da je plena bilo premalo. Apetiti su im toliko narasli da se ocito ne libe da svoje kriminalne aktivnosti prosire i "preko grane"- danju, nocu, nije vazno. Novoformirana albanska socijalisticka vlada jos uvek muku muci da se izvuce iz haosa, ali je reklo bi se i svesna da joj predstoji vazan zadatak: razoruzavanje jos uvek dobro naoruzanog stanovnistva i borba sa raznim bandama, posebno onima lociranim na neprohodnijim, planinskim terenima. I sam ministar inostranih poslova Albanije Paskal Milo je nedavno izjavio: "Na zalost u nekim delovima albanske granice, a posebno na njenom severoistocnom delu, i zbog cinjenice da su strukture albanske policije i vojske u stvaranju, ima pogranicnih prostora koje ne pokrivaju nasi organi, tako da ima dosta pojedinaca, kriminalaca oslobodjenih iz zatvora, koji manevrisu s one strane granice. Mi treba zajedno da jasno stavimo do znanja da oni ne predstavljaju Albaniju niti Albance i da su oni na zalost blato kojeg ima u svakoj zemlji", rekao je Milo. Ovom izjavom, dakle, gospodin Milo nije negirao mogucnost da naoruzane bande dolaze iz Albanije. Ali, da se mozda radi o ipak necem reklo bi se komplikovanijem govore, kako sami mestani kazu, "njihove zacudjujuce jasne informacije", sto sve vise jaca ubedjenje da postoji "veoma dobra koordinacija izmedju pljackasa i nekoga izunutra". Svedoci, doduse, govore o besprimernom nasilju ljudi koji govore albanski. Ali albanski, kaze jedan od njih, veoma dobro govore "i srpske i crnogorske izbeglice iz Albanije koje su smestene u Juniku, nadomak Decana". Ima i onih koji tvrde "da su vidjene pljackaske bande koje se posle izvrsenog nedela dele u dve grupe. Jedna odlazi preko granice, a druga u izbeglicki kamp u Juniku". (!?).

Ako ovo i moze biti (ne)tacno, ipak ostaje najkljucnije pitanje: gde su cuvari ove strane granice? Odnosno, sta se sa njima desava? Malo je verovatno da nedostaje obuceno ljudstvo, jos manje da nemaju cime da se "brane". Svoju "hrabrost, vestinu i osecaj za odbranu Srbije", pokazali su na desetine puta do sada, upadajuci u kuce Albanaca, sa pretekstom trazenja oruzja ili navodnih terorista, i uz put bezobzirno maltretirajuci clanove njihovih porodica. Otkud sada zapostavljanje i potiskivanje patriotskih osecanja. Ili iza ovoga upravo ona u stvari i stoje? Oni cinicniji kazu da se samo po sebi nekako "namestilo" da bez nekih vecih muka srpska vlast podmetne "crv razdora" izmedju Albanaca sa ove i one strane granice. Ako je padom komunisticke nomenklature u Albaniji, doslo do zblizavanja, u poslednje vreme, i usled najnovijih dogadjaja kako na relaciji Tirana-Beograd, a u skladu s tim i Pristina-Tirana, tako i zbivanja na "pogranicnom terenu", izgleda da opet narastaju tendencije podela i podozrenja, pa cak i zahladjenja odnosa...

Po pisanju albanskog dnevnog lista "Bujku", ljudi iz ovog podrucja kazu da im srpska policija cesto nudi oruzje. "Trazite oruzje, mi cemo vam dati, a vi organizujte odbranu" - kazu oni. Ocenjujuci ovo apsurdnim, komentator ovog clanka smatra da se tako stvara povod za "intervenciju policije u kucama Albanaca, da se medju njima unese puska, ali i da poveca broj njenih saradnika, a mozda je i cilj "preventivna intervencija" na teritorijama s one strane granice, odnosno u Albaniji, isto kao sto to cini Turska kada goni Kurde u Severni Irak"!...

U svakom slucaju medju kosovskim Albancima koji su najskloniji ovakvim razmisljanjima postavlja se pitanje i "onoj strani". Zbog cega nista ne preduzimaju, ako ni zbog cega drugog, a ono da bi se srpskim vlastima izbio svaki argument za eventualno ponovno "hermeticko" zatvaranje granica? Da bi se najpoznatijem srpskom nacionalisti Vojislavu Seselju, koji umalo da sedne u fotelju predsednika Srbije, onemogucilo ili barem otezalo da ostvaruje svoje sovinistice zamisli (kako kazu ovdasnji komantatori aktuelnih jos u prvim decenijama ovog veka) prema kosovskim Albancima. Dobro se na ovim prostorima pamte njegovi nastupi u kojima on bez dlake na jeziku govori o "praznjenju pogranicnog pojasa" sa Albanijom, uostalom sa takvom lakocom kao i o proterivanju kosovskih Albanaca "preko Prokletija".

Mozda se i zbog svih ovih nejasnoca, raznih pretpostavki i uostalom straha, koji je izgleda jedini prisutan na ovoj granici, predstavnici Ogranka Demokratskog saveza Kosova u Djakovici nisu se libili da upute apel za "postavljanje medjunarodnih trupa na granici sa Albanijom". Jedan od lokalnih predstavnika ove partije je izrazio nadu da ce se ubrzo iznaci neko resenje i mestani vratiti u selo Kosare. Na dan posete ovom pogranicnom pojasu, u svom dvoristu u selu Ramoc, ubijen je i 70-snji starac Rrustem Uke Salcaj. Upuceniji kazu da je to vec sesta zrtva "pljackaskog nasilja". Ima najava da ce svoja ognjista poceti da napustaju i mestani sela Djocaj i Jasic. Strah obavija i one u Nivokazima, Botusi, Ponosecu... Jos vise jer visoki planinski vrhovi ne mogu da odaju tajnu...

AIM Pristina Besim ABAZI