VLADA PREUZIMA OBAVEZU DA VRATI CEO DUG ?

Posle petnaestogodisnje neizvesne sudbine devizne stednje

Prema zakonskom predlogu, pripremljenom u Saveznoj vladi devizne stedise bi trebale da u narednih 12 godina podignu svu svoju ustedjevinu. Drzava, zajedno s kamatama duguje gradjanima 7,5 milijardi DM. Isplata bi pocela l998. godine s godisnjim iznosom od 300 DM, s time sto bi se svake godine povecavao. Najpre na 400, pa na 500, zatim na 750 i najavise 1000 DM.

AIM, BEOGRAD, 24. 11. 1997.

Zaledjena devizna stednja gradjana u drzavnim bankama, koja iznose 6, 5 milijardi DM, a sa kamatom jos jednu milijardu vise treba da bude vracena njihovim vlasnicima u narednih 12 godina. Prema projektu, uradjenom u Saveznoj vladi posle sestomesecnog angazovanja, ovaj iznos bice otplacivan svake godine u manjim ratama, tako da ce 2 miliona deviznih stedisa morati da se "naoruzaju" strpljenjem dok dobiju svoju imovinu natrag. Zamisljeno je da se, pocev od 1998. godine pocne s isplatama od 300 DM godisnje po stednoj knjizici, te da se svake godine iznos povecava najpre na 400, pa na 500, zatim na 750, pa do 1.000 DM godisnje.

Sredstva za vracanje bice osigurana od prodaje drustvene i drzavne imovine u koju je devizna stednja i potrosena, zatim od kapitala komercijalnih banaka. Ovaj zakon, kojim je nadjeno resenje, kako da se resi problem deviznih stedisa, star preko 15 godina, treba da se do kraja 1997. godine usvoji u Skupstini Jugoslavije po hitnom postupku.

Prema izjavi potpredsednika Savezne vlade Danka Djunica, koji se nalazio na celu tima, koji je pripremio zakonski tekst, za dobijenu formulu dobijen je pristanak svih relavatnih faktora u zemlji, osim stedisa, iako su i njihova misljenja saslusana. Stedise su svoje interese ispoljavale preko nekoliko desetina udruzenja, koja, medjutim, nisu mogla bitno da uticu na konacno resenje iz najmanje dva razloga. Jedan se sastojao u tome sto drzava nema nacina da udovolji njihovom zahtevu za vracanje duga odjednom i u kracem vremenu, a drugi je sadrzan u cinjenici da sva udruzenja jedva da su zastupaju 10 odsto stedisa. S takvim mandatom ona nisu mogla da vode ravnopravni dijalog s Vladom.

Tvorci ponudjenog modela su uvereni da je pronadjen nacin kako da se poverenje u stednju vrati, a njihov optimizam se oslanja na iskustva koja su slicnim pristupom stecena u drugim drzavama, koje su imale iste probleme.

U Srbiji je stednja prakticno prestala jos pre desetak godina kada su se pojaviuli prvi znaci otezanog podizanja ustedjevina. Kasnije su banke s izuzetkom pojedinih koje su minimalnim isplatama drzale stedise u nadi da im novac nece propasti, postpuno prekinule isplatu devizne stednje. Umesto njih pojavile su se banke poput Jugoskandika i Dafiment banke koje su tzv. piramidalnom stednjom izvukle milionske iznose deviza. Kada je lanac prekinut mnogi su ostali bez svojih para, a u medjuvremenu, su se pojavila razna udruzenaja pa cak i politicke stranke s namerom da zastupaju interese stedisa u sporovima oko vrcanaja njihove ustedjevine. Svi pokusaji su medjutim ostali bezuspesni.

Iako su sredstva s devizne stednje investirana u drustvenu i drzavnu imovinu, drzava nema mogucnosti da odjednom vrati ceo dug, cak i kada bi svu svoju imovinu rasprodala. Zato se Savezna vlada odlucila na varijantu dugogodisnjeg vracanja, koji za stedise nije povoljan, ali se smatra da je pouzdaniji od davanja obecanja koja se ne mogu ispuniti. Osnov za vracanje duga je drustvena i drzavna imovina, kao i kapital komercijalnih banaka. Savezna drzava treba da obezbedi 20 odsto od ukupne vrednosti, koliko i centralna banka, a republike i komercijalne banke po 15 odsto.

Ponudjena formula omogucava i brze vracanje duga ukoliko se stedise odluce da umesto cekanja na devize kupe obveznice koje ce drzava izdati na ime pokrivanja javnog duga. U tom slucaju ove obveznice se mogu iskoristiti za kupovinu stanova, akcija kod privatizacije preduzeca, za placanje raznih obaveza, a mogu se prodavati drugima. Koliko ce ta mogucnost biti stimulativna za devizne stedise bice provereno u praksi, ali nije iskljuceno da se uvedu pogodnosti koje bi stedise stimulisale da kupuju obeznice i sa njima svoju deviznu imovinu pretvaraju u akcionarske uloge.

Spomenuta resenja oko vracanja devizne stednje odnose se na sve stedise, koji su imali stednju u bankama koje su ta sredstva deponovala u centralnu narodnu banku. U vremenskom pogledu to se odnosi na sve one koji su dali devize na stednju do

1. oktombra 1988. godine, odnosno do kada je drzava bila garant takvoj stednji. Postoji i mogucnost da se ovo pravo prosiri i na stedise onih banaka, koje su osnovane posle toga i koje nisu deponovale sredstva u NBJ, ali pod uslovom da one odu u stecaj pre usvajanja zakona o vracanju devizne stednje. To se, u prvom redu odnosi na stedise Dafiment banke od koje stedise, prema nekim najnovijim procenama, potrazuju oko 650 miliona DM.

Ukoliko Dafiment banka u predvidjenom roku ode u stecaj njene stedise ce dobiti isti status kao i one u drugim bankama, ali ce njihova potrazivanja biti umanjena za iznos kojeg su dobili na ime podizanja enormno visokih kamata. Kamate u toj banci kretale su se i do 18 odsto mesecno, dok se stedisama na postojeca sredstva prizna kamata od 2 odsto godisnje.

Ukoliko savezni parlament usvoji ponudjeni zakonski projekt vracanja devizne stednje, vec u iducoj godinu za tu namenu drzava i ostali u lancu, koji su obavezni da obezbede sredstva, treba da vrate stedisama 72 miliona DM. S obzirom na dug vremenski period u kojem treba da se vrati celokupni dug mnoge stedise nece biti u prilici da za zivota dobiju svoju ustedjevinu. To pravo prenece se na njihove naslednike, a ako nekog nema ko da nasledi onda devize ostaju drzavi.

Predvidjeno je da se u roku od 90 dana posle usvajanja zakona donesu svi podzakonski propisi, kojima se obezbedjuje njegova primena. Skoro desetogodisnja nemogucnost drzave da ispuni svoju obavezu prema deviznim stedisama izazvala je brojne sporove od kojih su mnogi resavani na sudu. Dosta stedisa ima u rukama sudske presude prema kojima je drzava u obavezi da im vrati dug, ali oni ne mogu da realizuju takve presude.

Ponudjeni zakon resava i ovo pitanje tako sto se prema sudskim presudama odnosi kao da one ne postoje, odnosno moc zakona je veca od snage sudske presude. Vlada se opredelila da zauzme jednak odnos prema svim stedisama tako da sudske presude nemaju nikakvu vaznost za ovaj zakon.

U ukupnoj deviznoj stednji nalaze se i ulozi gradjana koji su u medjuvremenu, zbog raspada bivse SFRJ postali drzavljani drugih drzava. I on i ce imati pravo na povratak stednje, ali na bazi reciprociteta, odnosno kako se druge drzave budu odnosile prema stednji jugoslovenskih drzavljana koji imaju stednju u njihovim bankama. Strane stedise moci ce da koriste obveznice i njime kupuju kapital, ali ih nece moci da koriste za kupovinu nepokretnosti.

Ratomir Petkovic (AIM)