HOCU NORMALNO DA ZIVIM

Bubreg za stalni posao u inostranstvu

Cetiri generacije treba da prodje da bi se iole normalno zivelo. Gde je tu moj zivot, kaze suboticanin Radomir Piljagic, koji posto poto zeli da ode iz ove zemlje

AIM, BEOGRAD, 24. 11. 1997

"Zelim po svaku cenu da odem odavde, jer u ovoj zemlji ne vidim nikakvu perspektivu. Mozda vam zvuci tragicno to sto sam spreman da odvojim deo tela za stalni posao u inostranstvu, ali ako sagledate situaciju u kojoj zivi 90 odsto stanovnistva - to vas ne bi trebalo da cudi. Pravim cudom ovde se proglasavaju normalne pojave" - kaze za AIM tridesetjednogosnji Radomir Piljagic, iz okoline Subotice, koji je nedavno u listu "Danas" (28.10.1997.) objavio oglas u kome doslovce stoji: "Nudim bubreg za stani posao u inostranstvu", ostavivsi cak i broj telefona.

On ne smatra da je njegova ponuda u suprotnosti sa zakonom iako zna da je u SRJ zabranjena prodaja organa, ali to je mnogo komleksnije pitanje kako sa pravnog tako i etickog ugla. O tome su, uostalom, svojevremeno vodjene rasprave medju ljekarima i pravnicima da li se, na primjer, moze uzeti bubreg ili neki drugi dio tijela od nastradale osobe u saobracajnoj ili drugoj nesreci i presaditi nekome ko bez tog organa ne moze prezivjeti.

Ne obaziruci se na zakonske prepreke Piljagic je, kako kaze, htio da skrene paznju ne samo na svoj nego i na brojne slucajeve njegovih sugradjana, koji su spremni da rade sve poslove kako bi normalno zivjeli, ali ne u SRJ nego u "nekoj pravnoj drzavi, bila to Njemacka, Britanija, Norveska...".

Nije stalno zaposlen. Radi po ugovoru (na odredjeno vrijeme), cisti elektrane u Kostolcu i jos nekim mjestima i po tome nije socijalni slucaj i covjek koji nema sredstva za prezivljavanje. Njega je, medjutim, obrhvala kolektivna depresija i neizvjesnost. Nekoliko puta odlazio je u Italiju, Austriju i Njemacku:

• Sve sam dosad pokusao, ali mi ne polazi za rukom jer nemam nikoga preko koga bih dobio zaposlenje u inostranstvu. Uvek su me vracali. Da se razumemo, tu su pare najmanje vazne. Nisam materijalista i pohlepan covek da bih dao deo tela za nekakve pare. Radi se, covece, o totalnoj besperspektivnosti. Dotle je doslo da mi se ovde jednostavno gadi, iako imam i stan. Imam osecaj da zivim u zoni sumraka. Ne mogu da verujem da se ovo meni desava, jer sebe smatram, kako se to uobicajeno kaze, normalnim, prosecnim covekom. Radio bih bilo koji posao samo da se oslobodim ove nocne more i osecaja bespomocnosti".

* Da li je Vase takvo raspolozenje odraz sadasnjeg ukupnog politickog i ekonomskog stanja... ?

• Sve! Slobodno objavite da ove 'nase' poiliticare smatram neprijateljima, i svojim i ovog naroda, na celu sa predsednikom i liderima drugih partija. To su ljudi bez imalo morala, cija je osnovna karakterna crta licemjerje. Zbog toga nije cudno sto ima toliko kriminala, lopovluka, obmana i da vam ne nabrajam kad to i sami znate. To su, covece, likovi iz horor filmova. Mogao bih sad da vam se isplacem na ramenu, ali od toga nema nikakve koristi. Mogao bih vam navesti bezbroj ljudi koji prozivljavaju iste, ili slicne, muke i traume kao i ja. Verujte mi, nekoliko puta sam pomisljao na ono najgore. Znate na sta mislim. Ponekad me osveze odlasci na utakmice, na neki koncert, ali sve je to samo trenutno bjezanje od surove stvarnosti".

Sagovornik AIM-a nije ucestvovao u ratu, ali sam tvrdi da posljedice juznoslovenske apokalipse osjecaju svi oni koji imaju "dusu i srce":

• Na srecu ili nesrecu zivim blizu granice sa Hrvatskom. Isao sam nekoliko puta u Vukovar. To je katastrofa. Kako se i zasto moglo to dogoditi. Normalan covek to ne moze objasniti i otuda njegove unutrasnje patnje i zelja da ode sa ovih prostora po svaku cenu, makar odvojio i deo tela. Reci cu vam jos nekoliko podataka pa ce vam sve biti jasnije kad je rec o mom oglasu pomocu koga ste me i pronasli.

Moji rodtelji su iz Bosne. Ja sam rodjen ovde u ravnici. Vojsku sam sluzio u Makedoniji, radio sam tri godine u Rovinju kao kuvar. Obisao sam bivsu zajednicku drzavu uzduz i popreko. Znao sam kako je ko gde ziveo, kretao sam se slobodno po svim tim krajevima kao da su moji. Nisam jugonostalgicar, iako bi se iz ove moje tugovanke to moglo zakljuciti. Predosecao sam da ce nam se ovo dogoditi zahvaljujuci 'onima gore'. Sad smo svi sirotinja izuzmajuci one koji su se debelo obogatili na tudjoj nesreci i tragediji. Medju takvima da zivim? Necu i ne mogu. Ono sto je najgore, dio okoline u kojoj zivim, poceo je da uziva u ovom ludilu.

Znate sta je moj ideal, iako me to niste pitali. Zeleo bih da se ujutro probudim u nekom gradu, gradicu ili selu van ovih prostora, da odem na posao kao i svi ljudi i zivim od onoga sto zaradim, skromno i mirno. Eto, to je moj ideal. Hocu da zivim normalno. Ovo ovde nije prezivljavanje od danas do sutra nego od ujutro do uvece. Shataju to mnogi moji prijatelji i poznanici, ali su, kao i ja, svesni da nista ne mogu da promene. U tome je jedan od najvecih ne samo materijalnih nego i mnogo tezih dusevnih problema".

Piljagic tvrdi da on nije usamljen slucaj:

• Mozda to i vi znate, ali ja cu vam kazati. Matematicki gledano preko 90 odsto ljudi odavde sa severa Backe, iz ravnice, na sve moguce nacine pokusava da ode u neku od evropskih zemalja, bez obzira na socijalni status. Sta me najvise iritira? Ljudi za koje smatram da su nesposobni za bilo sta, osim za otimacinu i ne pomisljaju da odu iako za to imaju sve uslove - od novca pa dalje. Svidja im se ovaj kic, gluposti, anarhrija, Kasandra. Ja, kao normalan covek, moram ostati ovde da trunem, a oni koji se ne mogu svrstati u prave ljude ostaju i uzivaju u ovom paklu. I vi i ja cemo umreti, a da se nijedan kljucni problem nece resiti. Cetiri generacije, i vise, treba da prodju da se nesto uradi nabolje. Gde je tu moj zivot? Zato vas ne treba da cudi sto sam vam na pocetku razgovora rekao da sam ja mrtav covek. Nisam to kazao zato sto sam 'tuzna sova' nego sto je takva realnost. Ne znam kako se osecaju ljudi u drugim mestima i krajevima, a ovo sto sam vam ispricao samo je jedan mali deo teskobe koju osecam".

Ejub Stitkovac (AIM)