ZIVOT NA ODRDJENO VREME

Izbeglcki kamp u Krnjaci

AIM, BEOGRAD, 21. 11. 1997.

U izbeglickom kampu u Krnjaci poslednjih godina zivi samo onaj ko mora. U njemu boravi 58o izbeglica iz Bosne i Hrvatske. Smesteni su u barakama gde u velikim objektima zajedno zivi i po 70 ljudi dok je u manjim smesteno njih cetrdesetak. Sobe su cetvorokrevetne u sedam objekata a u tri barake, malu sobu deli i po pet ili sest ljudi. Opasnost od izbijanja epidemija sirih razmera je velika jer se koriste zajednicka kupatila, nuznici, nedostaju osnovna sredstva za higijenu, okolina kampa prepuna barustina sa ustajalom vodom.Sve je vise bolesnih, a hrane i lekova je sve manje.

Od ukupnog broja zitelja "Krnjace" njih 410 je teze ili lakse bolesno. Zdravstvena sluzba kampa je dobro organizovvana, i na nju nema promedbi, ali njena efikasnost zavisi od kolicine sredstava koja donatori posalju. Davanja su vise nego preplovljena tako da sada najvise pomazu privatni pojedinacni donatori, humanitarna organizacija "Farmaceuti bez granica" a UNHCR je poslao 18.000 dolara za kupovinu najneophodnijih lekova. "U kampu je registrovano 19 slucajeva karcinoma, 23 slucaja dijabetisa, 9 lica se kolima prebacuje u beogradske bolnice na dijalizu. Nismo uspeli da obezbedimo sredstva kako bi decaka, obolelog od leukemije, poslali na lecenje u inostranstvo. Lekova za sada ima dovoljno ali nam je najveci problem sto ljudi, sa gadjenjem, odbijaju da piju lekove koji stizu iz Nemacke. Veliki problem je dramatican porast alkoholiza u kampu sto je posledica stresa i neizvesnosti", kaze Andjelka Petrovic, lekar u kampu.

Ovogodisnji budzet Komeserijata za izbeglice od oko 60 miliona americkih dolara ne moze da obezbedi normalan zivot a situacija ce biti jos teza sledece godine jer su davanja stranih donatora smanjena tako da ce pomoc primati samo 250.000 izbeglica umesto dosadasnjih 430.000. Kao prioritetne kategorije, koje ce primati pomoc pojavnjuju se deca, hendikepirani, retardirani, bolesni i lica bez mogucnosti da se sami staraju o sebi.

Stanovnici kampa su veoma nezadovoljni svojim statusom, a otvoreno strahuju od mogucnosti da budu prinudjeni na povratak ali i od revizije statusa izbeglica nakon smanjenja priliva sredstava od medjunarodnih humanitarnih organizacija. O kvalitetu i kolicini ishrane koja prakticno omogucava puko prezivljavanje za AIM govori Ljiljana Smiljanic, rukovodilac sluzbe ishrane u izbeglickom kampu "Krnjaca": "Mi ne mozemo mnogo da pomognemo, jer od Komeserijata za svakog izbeglicu dnevno dobijamo samo po 15 dinara s cime se ne mogu obezbediti bolji uslovi. Tim novcem se placaju tri obroka, pranje posteljine, troskove struje, vode, telefona. Hrana koju dobijamo od raznih humanitarnih organizacija, najcesce je jednolicna, cesto pred istekom roka trajanja. Velikom broju dijabeticara, retardiranih, invalida svih kategorija, deci razlicitog uzrasta smestenih u ovom kampu potrebno je obezbediti drugaciju i raznovrsniju hranu od one koja se sluzi ali za to nema uslova".

Prinudni zitejli ovog sivog i zagadjenog naselja pricaju da meso nisu videli u poslednje dve godine, osim u slucaju kada dolaze delegacije koje posecuju kamp, vec da dobijaju konzerve "cudnog sadrzaja" koje jedu uz makarone, krompir, grasak. "Dvadeset odsto sredstava za hranu dobijamo od UNHCR-a a za ostatak se snalazimo sami. Australijska humanitarna organizacija KER nam jos uvek uredno salje voce i povrce. Ali je najveci problem sto je testenina, svaki drugi dan, glavni obrok.

Najveci strah medju ove ljude unosi promena politike prema izbeglicama koju sada sprovodi vlada Republike Srbije. Prvim izbeglicama pokrivani su troskovi smestaja i ishrane, dobijali su cak i licna dokumenta i nisu imali problema sa produzavanjem pasosai dobijanjem vozacke dozvole. Posle loseg iskustva u poslovanju sa Komesarijatom, mnogi donatori su odustali od humanitarnog delovanja.

Zitelje kampa najvise muci pitanje da li se vratiti. Najcesci odgovor onih koji su dosli iz Hrvatske da se nemaju gde vratiti i da im tamo nema zivota. Za one koji su dosli iz Bosne je, kazu, lakse jer se tamo situacija popravlja ali kako stavari sada stoje niko i ne razmislja da se vraca vec iskljucivo o tome da ostanu ovde ali ne u kampu. Mnoge boli sto u Srbiji imaju rodbinu koja im nije izasla u susret, pa zato razmisljaju o odlasku u inostranstvo. Jedan broj ljudi iz kampa, izbeglih iz Hrvatske, zainteresovano je za uzimanje domovnica, ali se na njih ceka dosta dugo a hrvatske vlasti maksimalno otezavaju povratak onih koji to zele.

Dve porodice koje su ovde dosle iz hotela beogradskog "Prag", kada su iz njega iseljene, nasle su privatan smestaj ali se njihovi bolesni clanovi i dalje lece na racun pomoci koju primaju kao izbeglice. Svi stanovnici kampa poseduju samo izbeglicke legitimacije sa kojima su do sad mogli da ostvaruju gotovo "sva" prava, osim sto nisu mogli da putuju u inostranstvo, ili da se zaposle.

Ljudi bez doma, bez nade, bolesni, slomljeni stresom i nemastinom, prozivljavaju svoje izbeglicke dane svake godine sve teze. Vlast u Srbiji im svaki dan priredjuje novo iznenadjenje: bilo da je u pitanju ukidanje obroka ili preseljenje u drugi kraj zemlje. Opet na odredjeno vreme. Sa smanjenim prilivom humanitarne pomoci od koje je u vreme sankcija zivela citava Srbija, izbeglice vise nisu "ugrozena braca preko Drine ili Save" vec balast koga se treba otarasiti.

Zoran Knezevic (AIM)