SIROMASTVO BEZ GRANICA

Socijana karta Jugoslavije

Socijalna karta Jugoslavije nije nista drugo nego socijalna kataklizma dok je prag izdrzljivosti stanovnistva odavno je predjen, pa nije ni cudo sto se mnogi svako jutro zacude da su jos zivi.

AIM, BEOGRAD, 14. 11. 1997.

Ovih dana ekonomski i socijalni analiticari po ko zna koji put ponovo upozoravaju o dramaticnom socijalnom statusu gradjana SRJ. oni opominju rezim sa je narod na ivici egistencijalne katastrofe:jedna trecina stanovnika zivi u istinskoj bedi, druga trecina je na samoj ivici siromastva, a samo desetak odsto sunarodnika moze lagodno da zivi zahvaljujuci bogatstvu, koje je retko kad dobijeno zahvaljujuci radu i sopstvenoj dovitljivosti. Taj novonastali drustveni sloj vec je dobio i ime - "homo novus"-"instant bogatas".

Brojevi skrivaju ljudske sudbine - samo Srbija ima oko dva miliona penzionera, priblizno 600 hiljada radnika koji se nalaze na birou za nezaposlene, svaki petnaesti Beogradjanin prima socijalnu pomoc, a svaki pedeseti prezivljava zahvaljujuci "kutlaci" iz narodnih sirotinjskih kuhinja... Zaista je zadivljujuca umesnost prezivljavanja na ovim prostorima. A primera siromastva i medju zaposlenima u svim drustvenim slojevima, koji primaju kakvu-takvu platu - ima bezbroj. Na krizu koja traje i produbljava se zahvaljujuci nesposobnosti vladajuce oligarhije - kao da ne moze da se stavi tacka. Sve se vrti u krug, a rastakanje standarda dostiglo je, cini se, vrhunac sa poslednjim inflatornim udarom. Mada je kurs marke nedavno prividno stabilizovan, vlast nije naterala proizvodjace i trgovce da vrate cene na nivo koji je bio pre mahnitanja na "crnom deviznom kursu".

Ipak, bez obzira na siromastvo, apatiju, sekiraciju zbog sveopste nesigurnosti i prognoze analiticara da nije daleko dan kad cemo svi otici dodjavola - ljudi ipak pronalaze razne nacine da ostanu na povrsini i ne utope se u beznadju i ocaju. Takozvana "siva ekonomija" drugo ime za sverc-komerc, samo je delic poslova koji pomaze u prezivljavanju. Ali on se vec smatra prevazidjenim, zahvaljujuci trudu drzavnih organa, koji na sve moguce nacine pokusaju da suzbiju i ovaj, gotovo jedini izvor prihoda.

Metodi snalazenja,radi prezivljavanja su vec uhodani.Njih primenjuju otovreno pripadnici svih staleza, pa i oni iz dojucerasnjih doborstojecih krugova. Ti izvori prihoda amortizuju novcanu oskudicu i stisavaju nagomilanu drustvenu anomiju, ali angazuju najveci deo slobodnog vremena. Svi nekud jure za zaradom, mnogo se radi, cesto i "petlja" sa trgovackom kombinatorikom, samo da bi se platili racuni i namirile obaveze u domacinstvu. Za potrosacku korpu treba dnevno izdvojiti najmanje 68 dinara, a plata koja se dobija je u proseku duplo manja od mesecnih potreba u kojima nema mesta luskuzu. Razlika izmedju zarade u redovnoj sluzbi i honorarnom poslu retko kad je tolika da pretekne za duhovne potrebe ili kupovinu nove garderobe. Ako toga i bude, novac je uglavnom namenjen potomcima, koji su na svojoj detinjoj kozi osetili sve udarce krize. koja je poslednjih nekoliko godina pogodila sve osim ljudi koji se nalaze na piramidi vlasti i oko nje.

Pomenuta snalazljivost cesto podrazumeva da se u honorarnom poslu snizavaju kriterijumi, devalviraju vrednosti, a ponekad se balansira i na samoj ivici morala. Na primer, univerzitetski profesori primaju platu iz dva dela, sa zakasnjenjem, (redovni profesor sa 25 godina staza dobija od drzave mesecno 2.000 dinara). Neki od njih snalaze se tako sto uslov za izlazak na ispit nije samo znanje, vec i posedovanje udzbenika ciji je autor ispitivac.

Zatim, u akademskim krugovima ne retko se govori da postoji trziste novcanih transakcija koje se aktivira prilikom upisa ili polaganja ispita - to doduse nije dokazano, ali niko ove optuzbe ne demantuje.

Profesori i nastavnici u srednjoj skoli, recimo, odavno su shvatili da privatni casovi mogu da budu veci izvor zarade od plate. Da bi se raspodelila energija, u skoli se zaboravlja na entuzijazam i sve cesce primenjuje pravilo "koliko para, toliko i muzike".

I lekari su poseban stalez. Ako posmatrate njihov status iz perspektive pacijenta, onda je to vrlo nezavidna pozicija, jer postoje nepisana pravila da bez koverta nista ne moze da se uradi. Porodjaj, na primer, nezvanicno kosta izmedju 500 i 1000 DEM, a tarife za operacije su duplo ili troduplo skuplje. Ovo zvuci surovo, ali takvi su i uslovi u kojima rade lekari koji su, da bi dosli do svoje titule potrosili dvadesetak godina ucenja. O njihovoj plati, dezurstvima i ostalim obavezama, da se i ne govori.osnovna plata lekara-hirurga je oko 1200 diara. I ko u takvim situacijama moze da ih podseca na Hipokratovu zakletvu,kad drzava ne ispunjava svoje obaveze?

Sluzbenici u drzavnim firmama su mahom na prinudnim odmorima ili su slabo placeni, a radnici u fabrikama imaju jos neizvesniju sudbinu. I ove kategorije stanovnistva spas traze u dopunskom radu, a u preduzecu otaljavaju posao i nadaju se da njihovi poslodavci uplacuju sredstva u penzioni fond. Seljaci, nakupci i prekupci primenjuju takodje sopstvena pravila snalazenja, bas kao i privatnici, koji su samo na prvi pogled povlascenija kategorija. Oni imaju sopstveni biznis, ali "namet na vilajet" je toliko veliki da se spas trazi i u radu na "crno". Pa ko nadmudri finansijsku policiju, taj je dobro prosao.

Tako se u Jugoslaviji prezivljava. U zemlji u kojo plate kasne izmedju dva i 12 meseci, socijalna davanja i do deset meseci, a drzava duguje penzionerima oko pet penzija, u uslovima nezaposlenosti koja nas svrstava u neslavne svetske rekordere. I strucnjaci potvrdjuju da ova agonija predugo traje i da tera ljude da se snalaze kako znaju i umeju "tako da ono sto je nenormalno postaje normalno". Analiticari tvrde da aktuelnoj vlasti odgovara ovakvo stanje, posto bi bilo kakve promene ugrozile njen polozaj.

"Socijalna politika Jugoslavije je utilitaristicka jer je prvenstveno u funkciji interesa vladajuce elite, njenog odrzavanja na vlasti i obezbedjenja socijalnog mira. Socijalna politika politicko-upravljackog sloja je izrazito zastitinicka, paternalisticka, sracunata na to da u ocima "svojih sticenika" manifestuje svoju velikodusnost, ocinsku brigu. Prvo su te "sticenike" doveli do prosjackog stapa, pa im sad udeljuju mrvice od kojih se tesko zivi, a na mukama umire", kaze dr Dusan Lakicevic, profesor Fakuleta poliitckih nauka u Beogradu, ukazujuci na glavnog krivca za sveopstu bedu koja je snasla svakog treceg stanovnika trece Jugoslavije.

U strahu od goreg ljudi cute,strahujuci od vanrednih mera. Grcevito se bore za svaku "slamku" koja ih zadrzava na povrsini, negoduju protiv politike vladajuce oligarhije, psuju politicare - ali opet za njih glasaju, uprkos svim poraznim politickim potezima. Logicna objasnjenja mogu se naci u velikoj neprosvecenosti - 620 hiljada biraca nikada nije krocilo u skolu, to su podaci Saveznog zavoda za statistiku - ili u velikom strahu od promena. Kod vecine ljudi kao da preovladjuje bojazan da od goreg uvek ima - gore.

Analiticari, pak, smatraju da je posrtanje jugoslovenskog drustva nezaustavljivo sve dok svemocni birokratsko-politicko upravljacki aparat ne bude nateran da obezbedi uslove trzisnoj privredi, privatizaciji i pravoj demokratizaciji. Ukoliko se to ne dogodi - nasoj nesreci ne vidi se kraj.

Olga Nikolic (AIM)