OVO NIJE ZIVOT, OVO JE NAJTEZA OD SVIH KAZNI
Reportaza iz srpskog izbjeglickog naselja Glogovo u okolini Bratunca
* Ovde, u ovoj pustinji, bez struje, vode, bez lekara, bez skole, bez prodavnice, okruzeni porusenim muslimanskim kucama, bez idje icega sto pristaje coveku, zivimo vise od godinu dana, zivimo i zavidimo mrtvima - prica bivsi nastavnik u Bugojnu, Jadranko Mitrovic.
AIM, UZICE, 10.11.97. Na sedmom kilometru magistralnog puta Bratunac - Vlasenica, u selu Glogova, nalazi se osamdeset montaznih baraka u kojima skoro dvije godine zivi oko 350 srpskih izbeglica, mahom bivsih zitelja zapadne Bosne i nekadasnje "kninske drzave". Okolo baraka, u kojima nema vode i struje, na sve strane, i dalje duz Konjevica polja prema Vlasenici, mogu se videti skeleti porusenih odreda muslimanskih kuca. Natpisi na ostacima zidova, poput "SSJ", "Arkanovi tigrovi" i sl., jasno govore cije su "snage" ovaj predivni kraj pretvorile u pustinju u kojoj, silom prilika, borave srpske izbeglice.
Na osnovu svega onoga sto je potpisnik ovih redova video i cuo u razgovoru sa izbeglicama, nema sumnje da su uslovi u kojima zive ovi ljudi na granici ispod koje se jedino naziru "nebeske njive". Sve drugo je jedna od, bez sumnje, najvecih kolektivnih izbeglickih drama na prostoru Balkana. Da je neko hteo, ne bih, sigurno, mogao izabrati stravicnije mesto i uslove u kojima bi testirao granice ljudske izdrzljivosti. "Bolje ja gledam ovu kobilu, nego neki ljudi iz Bratunca nas", rece, uz pravu bosansku psovku, Novo Kulundzija, rodom iz Srbobrana (Donjeg Vakufa) cije reci klimanjem glave isprati nekoliko njegovih izbeglickih prijatelja.
Jadna zemlja
Ne, niko od nas nije ni pokusao da renovira neku od ovih kuca. Nije, jer niti ko ima novca za adaptaciju, niti bi, pravo da ti kazem, neko pristao da zivi u tim kucama... Gledaj, da mi sad neko da pare i kaze da poravim onu dole kucu i uselim se u nju, ne bi pristao, jer ko mi garantuje da bivsi vlasnik sutra nece doci i reci da je to njegovo. Bolje je, ako se moze, da se ja vratim u Bugojno, a onaj Musliman da dodje ovde, na svoje. Ali...
- zastade Jadranko - nema u ovoj jadnoj zemlji vise pameti da skonta kako je sve ovo bila jedna velika ludost. Da nam nije ovih vojnika SFOR-a, koji nam daju malo hrane i lekove i koji svojim vozilima prebace bolesne do bolnice u Bratuncu, mnogi od nas bi pocrkali ko pacovi. Od nas su svi drugi digli ruke i rado bi nas i zaboravili, ali trebamo im za glasanje...
Evo, uoci septembarskih izbora su dolazili iz Bratunca i pozivali nas na megafon da glasamo za SDS. Nisu smeli da dodju medju nas i popricaju sa nama ko sa ljudima... Pre par meseci umrla je jedna zena, zvala se Mara Milutinovic, i tri dana je lezala mrtva u krevetu, jer opstina nije htela da snosi troskove sahrane. Sahranili smo je tek kad joj je cerka nekako skupila 600 dinara (120 DEM) i platila pogrebnu opremu. Licno, mislim da oni nas hoce da muce dok se sami ne pokupimo i vratimo u Federaciju, pa sta nam Bog da - prica u dahu Jadranko, istovremeno uveravajuci da u celoj Bosni nema gorih izbeglickih uslova.
Pred izbeglicama u Glogovu je jos jedna zima. Po okolnim brdima nazire se prvi ovogodisnji sneg, a drva za ogrev je, kazu, malo, hrane jos manje, a nesto pripremljene zimnice od sumskih i livadskih plodova, uz pune dzakove raznih cajeva, te uz mesecno humanitarno sledovanje u vidu 6 kilograma brasna i litar ulja - sve je sto trenutno imaju i sa cime docekuju prve zimske mrazeve. "Trazili smo da nam daju svece, da nocu ne tumaramo po mraku, ali ni to nismo dobili. Trazili smo letos serum protiv zmija, ali ni toga, rekose, nema u Bratuncu. Trazili smo da nam neko ovde dodje i ko ljudima isprica sta se dogadja u drzavi, da nas posavetuje kako cemo i kuda cemo. Jok, niko nas, da izvinete, ne zarezuje ni jedan posto", gnevno ce Tihomir Cavic, rodom iz Bugojna.
Zivim ovde sa suprugom i troje male dece. Najmladja cerka ima 8 meseci i rodjena je u ovoj baraci, u kojoj je leti temperatura oko 50 stepeni, a zimi se spusti na minus deset. Srecom, ovi ljudi dole, sforovci, obezbedjuju nam nesto drva za ogrev... Ne znam cemu vise da se nadamo - prica suznih ociju Mara Mitrovic, bivsa ziteljka Hadzica. - Sve mi se cini da smo mi neki kunici... Da bi odvela dete lekaru trebaju mi pare za autobus, za pregled, za lijek, za sve... A odakle mi to? Ne znamo ni sta se dogadja u RS, jer ovde retko banu kakve novine, a struje nemamo pa da odnekle nabavimo kakav radio ili televizor... U stvari, sta god se dogadjalo, nama ne moze biti gore nego sto jeste - uzdahnu Mara, nastavljajuci da kruni nekoliko klipova kukuruza, ubranih sa par kvadratnih metara "kucnog" vrta.
Osamnaest godina
Vitomir Kulundzija, 17-ogodisnji decak, rodom iz Srbobrana (Donjeg Vakufa), nema, kaze, mogucnosti da pohadja neku skolu. Zivi, rece, nadajuci se da ce jednog dana otici u neku stranu zemlju i naci posao. "Provodim vreme skupljajuci po sumi drva. Letos sam brao kupine i jagode, jesenas sipurke, zimus cu opet u drva..., tako... Kad se smraci - legnem, sta bih drugo? ...Svi su ovde mnogo nervozni i nema se mnogo o cemu pricati, osim o drvima i kukati na vlast... Odem ponekad u Bratunac, ali..., znas kako je kad se nema za kafanu i pivo..."
Prokisnjava, jebo joj mater ko je napravio, galamio je sa krova barake Tihomir Cavic, da bi na pitanje - moze li zacepiti? - odbrusio: "Zacepio bi ja vama novinarima i usta i oci. Sto ne pisete kako jes' nego lazete ko da vas je sve Milosevic pravio... Dobro, ak's pisati kako jes', de reci da smo mi, sto nas ovde vidis, najveca jada dokle ima svijeta. Reci da nam niko ne dolazi ko da smo sugavi i napisi da je ovaj narod upropastila saka govana zeljna vlasti... Pizda im materina: kazu nam iskopajte rupe da vam postavimo bandere - mi iskopamo, a oni kazu da malo sacekamo da se, kobajagi, sredi energetska situacija. Oni, bre, ne mogu da srede ni jedan nuznik, a kamo li energetsku situaciju i drzavu".
Dali nam nesto zemlje i rekli da obradjujemo. Sa cime da obradjujem? - pita se i pita starica Draginja Djuric, oko cijih nogu kljuca nekoliko kokoski. - Skoro sam dvije godine ovde i ovde cu, izgleda mi, umrijeti. No, nije mi za mene, nego vidi ovu jadnu djecu! Niti imaju sta da obuku niti da ko djeca pojedu. Sta ce od njega jadnog biti kad raste u ovom cemeru i tuzi? ...Eee, a kako smo se lijepo slagali, kako je po vazda bilo milina zivjeti u ovoj lijepoj Bosni... Slusaj, dijete, nema ovom narodu druge nego da se uvati kakve govnave motke i pocera i ove nase i njine... Kukaju sad na komuniste?! Pa oni su bili zlato za ove jajare sto se voze u zatamljenim kolima! Od koga se kriju? Prolete ovuda sa tim kolima ko da ih Turci ceraju avionom... Sto ne svrate malo na kafu i rakiju, pa da popricamo, da vidimo sta nam je ciniti!
I ostali sagovornici nisu birali reci kojima bi izrazili svoje nezadovoljstvo - kako su odreda isticali - "sramnim ponasanjem opstinskih i republickih vlasti".
Nema Boga, i gotovo! Da ga ima, i da idje ima pravde i zakona ne bi danas ovako bilo, ne bi oni koji su prije rata radili i nesto gradili danas zivjeli po ovim pustarama, a lopuze i probisvjeti vozili crne limuzine sa crnim prozorima... Nema nama ovde druge nego da se dignemo i, ako treba, pjeske podjemo na Pale, da vidimo ko kome jamu kopa..., pripreti jedan starac, odmahujuci rukom na poziv za fotografisanje. "Slikaj ti sta imaju Krajisnik i Milosevic pa to objavi ako smijes, a nemoj zaradjivati hleba na muci ove sirotinje", dodade prekorno. "Treba ga razumeti. Sin mu poginuo u Krajini, a zena mu umrla u onom izbjeglickom karavanu iz Knina", prosapta mladja zena, krisom pokazujuci na starca.
Dodjite ovde zimus, kad zaveje, i dovedite televiziju da ovo snimi. Nas nije sramota - poruci zena u crnini.
Nekoga bi, ipak, trebalo biti sramota. I vise od toga.
Zoran TMUSIC (AIM, Uzice)