KOSOVO - EL DORADO ZA MISIONARE

AIM JUNIOR Pristina

Negde duboko iza ociju kosovske ispolitizovane javnosti, iza svih krucijalnih politickih, nacionalnih, socijalnih, ekonomskih, pa i pitanja rata i mira, na nekim tananijim frekvencijama kosovskog prostora vodi se jedan specifican rat, geopoliticari bi rekli "rat niskog intenziteta". Rec je o ratu za najvece ljudsko blago, ljudsku dusu.

Tokom cesto tragicne istorije kosovskog prostora, tri ovde ukorenjene tradicionalne konfesije (islam, pravoslavlje, katolicanstvo), igrale su umnogome znacajnu ulogu, pozitivnu i negativnu. Ilustracije radi, svedoci smo da su one u sirokoj narodnoj interpretaciji (i ne samo narodnoj vec i politicara, pa i samih njihovih zreca u nekim slucajevima) itekako zabiberile ionako zacinjen bosanski lonac. Kosovo svakako nije Bosna, ali bez obzira na to mi ne znamo da li je i u kojoj meri Kosovo Bosna u odnosu na Bosnu, a Svajcarska u odnosu na Ruandu!

Pravoslavlje: Obzirom na mitski prizvuk termina "Kosovo", u svesti srpskih pravoslavaca, sasvim je logicno da je nakon popustanja gvozdenih komunistickih stega pravoslavna crkva umogostrucila svoje potencijale i prisustvo na kosovskim prostorima. To ukazuje i na resenost SPC da sacuva ne samo to malo srpskih dusa na Kosovu, koje su koliko toliko pod njenim uticajem (izuzev tamo nekog nacelnika peckog okruga), vec i da dozvoli bilo kakvo odvajanje kosovskog prostora od centralnog dela Srbije. Indikativno je mesanje SPC u politiku na Kosovu preko Srpskog pokreta otpora, (vladika Artemije) sto je u koliziji sa njenim tradicionalnim ucenjem, nebeskom doktrinom koja ne bi trebala da bude okaljana uplitanjem u ovozemaljske aktivnosti, pogotovo ne u politiku.

Na Kosovu, aktivnost SPC krece se u vise smerova. Osim brige za svoje materijalno-istorijsko nasledje, za svoju infrastrukturu i vernike, SPC vodi "bitku" na tri fronta:

a) za duse kosovskih socijalista i komunista (odnosno levicare Srbe i Crnogorce);

b) za duse kosvskih Albanaca, jer navodno je po njoj, pravoslavlje bilo glavna konfesija albanskog naroda pre dolaska Turaka, jer, njihovo je obrazlozenje da su ovi prostori u srednjem veku bili deo vizantijskog kulturnog kruga.

c) protiv uticaja novih konfesija na ovim prostorima, jer osim albanskog i romskog, na meti misionarstva protestanata i takozvanih novoeonaca nalazi se i srpsko stanovnistvo.

Islam: Cinjenica je da vecina kosovskih Albanaca pripada muslimanskoj verosipovesti (uglavnom suniti). Isto tako, poznato je da je Albancima preca njihova nacija, rod i familija nego vera. Medjutim, u zadnje vreme javljaju se i oni Albanci kod kojih se taj odnos menja, a u pitanju su mladji ljudi. Npr., na ulicama Pristine mogu se primetiti prizori gotovo zabradjenih albanskih devojaka koje figurisu kao balans mnogim mladim Albankama kojima nije blasfemicno da u javnosti pokazu mnogo toga od egzoticnog ilirskog erosa vekovima skrivanog u konfekcijoskom sivilu orijentalnog klisea. Isto tako, cest prizor cine i uredno osisani bradati momci sa nekim publikacijama zelene boje pod miskom, koji u svojim glavama vrte neki drugi "film", za razkliku od mnogih svojih sunarodnika koji izgledaju kao da su upravo sisli sa neke modne piste Milana ili Pariza.

Logicno je da sve veca kulturna vesternizacija albanskog stanivnistva na Kosovu posredstvom bezbrojnih satelitiskih antena, mode, muzike, filmova, kao i zivotnog iskustva tokom njihovog azilantskog i gastarbajterskog boravka na Zapadu, ne moze proci mimo paznje cuvara Prorokove vere. U prilog tome moze da posluzi i jedan razgovor koji je pisac ovih redova imao sa jednim mladim muslimanskim vernikom, albanske nacionalnosti. Povodom situacije na Kosovu, on je rekao nesto sto nije bilo ocekivano. Po njegovim recima "Srbi nisu neprijatelji, oni imaju svoju veru i ne mesaju se u islam", pravi neprijatelji su "katolici, Zapad i oni Albanci koji se ugledaju na Ameriku i Evropu". (!?).

Katolicanstvo: Recimo da je Kosovo najistocnija oblast u jugoistocnoj Evropi, gde postoji koliko toliko brojna i kompaktna katolicka enklava (Albanci-katolici i Hrvati iz Janjeva). Prirodno je da ce Vatikan sa posebnom paznjom tretirati rubne oblasti svog duhovnog carstva koje su u pogledu revnosti vere uvek bile tvrdje nego razvodnjeno i sekularizovano evropsko jezgro katolicanstva. U srednkjem veku, to su bile Spanija i zemlje nemackog viteskog reda, u novom veku to su Poljska i Hrvatska (i bivsa imperija Habzurga). Otud je i zanimljivo sto u srpsko-albanskim pregovorima posreduju ljudi direktno iz Vatikana (Sv. Eudjidio), sigurno ne na radost pravoslavnog i muslimanskog klera. Zasto je Vatikan toliko zainteresovan za odnose izmedju balkanskih pravoslavaca i muslimana? Je li to bozja sluzba ili diplomatija? Ima li to veze sa cinjenicom da Albanci muslimani, zitelji gradova sve cesce svojoj deci nadenjuju nemuslimanska, najcesce latinska imena? Ima li to mozda veze sa cinjenicom da mnogi Albanci muhamedanci posecuju hramove katolicke konfesije? Sta se krije iza one vec cuvene fotografije dr. Ibrahima Rugove sa Papom? Meta Vatikanskih napora na Kosovu tesko da moze biti u pravoslavlju ukorenjena srpska enklava, sa nesto preko 200 hiljada dusa. Pre ce biti da je gotovo dvomilionska albanska populacija na Kosovu (gde su katolici u izrazenoj manjini u odnosu na muslimane), konzervativnijih moralnih nadzora, daleko privlacniji objekt za misiju katolickog prodiranja na Istok, tacnije na jugoistok.

Protestantizam: Za protestantizam bi se moglo reci da je na Kosovu zastupljeno bukvalno "od juce", ali bez obzira na to, ovu konfesiju krasi poslovicka zapadnjacka agilnost. Svakako da prisustvo nekih protestanskih crkvi predstavlja "osvezenje" za kosovsku tradicionalnu duhovnu strukturu, osvezenje koje za sobom donosi i nesto od prakticnog duha zapada, ali daleko da je protestanski nastup u ovoj sredini idealan, vec je sasvim suprotan po metodu pristupa vernicima od drugih konfesija. To svakako moze da proizvede mnoge nesporazume.

Predstavnici raznih protestantskih crkvi su dojezdili odnekud sa trulog zapada (ili iz Beograda- setimo se: "Beograd je svet!"), ustogljeni u odelca i kravate, noseci aktovke krcate raznim publikacijama koje govore o bozijim cudima na Zapadu. Rec je o finoj i uctivoj gospodi koja ce obijati pragove, lepiti plakate, stajati na kisi i na vetru, nudeci ljudima rec boziju, savete, prigodnu literaturu ( besplatno), humanitarnu pomoc...

    Kada je rec o njihovom metodu pristupa ljudima,

objasnjenje jednog pastora u protestanstkoj crkvi u Pristini. Na pitanje zbog cega nigde u hramu nije istaknut krst kao, bazicni hriscanski simbol, on je rekao: "Da kod Muslimnana on ne bi izazvalo neke asocijacije koje bi aludirale na srpsku veru". Kao da je krst iskljucivo srpski patent.

Razume se da je sloboda veroispovesti osnovno ljudsko pravo, ali se takodje namece i pitanje - zar isto tako ne bi trebalo u korpus ljudskih prava uvrstiti i pravo coveka na neuznemiravanje i nevrbovanje na vratima porodicnog doma?

    Ostali: Da li ste culi za: Munovu crkvu, Belognosticku

crkvu, Sajentolosku crkvu, za takozvane Silvance, za Harekrisna pokret, za Ordo templi orientis (OTO), za poklonike Satane itd. Sve to postoji u Pristini...

AIM Pristina Dorijan NUAJ