Glas koruske vlade utice becku politiku

Slovenija i pitanje navodne nemacke manjine na njenom tlu

Otkako je Slovenija samostalna i nezavisna drzava mnogo truda i svoje diplomatske municije trosi pre svega na bilateralnim problemima sa svojim susedama. Stavise, otkako nije deo nekad velike i uticajne drzave, sve je vise izlozena pritiscima i raznim iznudjivanjima, koja su dobila vetar u krila upravo posle proglasenja nezavisnosti. Do sada se je Ljubljana (tradicionalno) najteze sporazumevala sa Zagrebom i Rimom, dok je komunikacija sa Budimpestom i Becom izgledala prilicno prijateljska. Pre svega izgledala. To se je naime pokazalo na primeru Austrije, sa kojom je Slovenija do sada na prvi pogled imala najmanje nesporazuma, sve dok nije u zeravicu ispod pedesetogodisnjeg pepela godine 1990 poceo da duva notoricni vodja koruskog Hajmadinsta (u to vreme lokalni glavar) Jorg Hajder (Haider).

O cemu se zapravo radi? Pitanje takozvanih Staroaustrijaca odnosno "nemacko govorece manjine" u Sloveniji (pre svega u Stajerskoj i okolini Kocevja) je austrijska javnost stidljivo postavljala svo posleratno doba, a sluzbeniji oblik je dobilo od osamostaljenja dalje, kada su austrijski zahtevi postali izrazeniji in zesci. Stvar je eskalirala u obliku memoranduma odnosno rezolucije kolegijuma (austrijsko) koruske pokrajinske vlade, u kojoj uslovljavaju podrsku Beca za ulazak Slovenije u Europsku uniju sa slovenackim priznanjem staroaustrijske manjine na njenom tlu i (pre svega) sa vracanjem njihove posle 2. svetskog rata konfiskovane imovine.

Na poslednjem popisu stanovnistva je nesto vise od 1.500 slovena·kih drzavljana kao svoj maternji jezik navelo nemacki, ali to je daleko od ispunjenja uslova za priznanje statusa manjine. Godine 1910 je na teritoriji Slovenije zivelo 67.000 Nemaca, nemacko govorecih i Staroaustrijaca, ta brojka se je vec 1941 smanjila na 28.075, a posle rata jih je ogromna vecina optirala za svoju (gubitnicku) stranu, tako da jih je 1953.godine ostalo samo jos nesto vise od 1.800 . Na osnovu podataka iz razlicitih istorijskih anala mozemo zakljuciti, da se nije radilo o zbijenim zajednicama, koje bi mogle potvrditi tezu o avtohtonom poreklu tih ljudi u Sloveniji. Cinjenica je, da je nemacka odnosno takozvana staroaustrijska zajednica ali ne manjina na slovenackom tlu postojala -samo u Mariboru je zivelo preko 6.000 gradjana nemackog porekla, isto tako i u okolini Kocevja - ali oni su se po drugom svetskom ratu ili dobrovoljno ili nasilno izselili. I sami bivsi donjestajerski Nemci su nakon toga priznali, da nemacka zajednica na tom podrucju vise ne postoji. Staroaustrijska manjina je otisla svojoj kuci, a sada, posle 50 godina opet kuca na vrata, koja je sama zamandalila. Prema recima direktora mariborskog Muzeja NOB dr. Marjana Znidarica je i zahtev po ponistenju drzavljansko-pravnih uredba zakona o denacionalizaciji cista besmislica, zato sto je vecina pripadnika bivse nemacke zajednice vec dobila odstetu od Austrije ili Nemacke. Besmislen je i zahtev za odstetu zapustene i zaplenute imovine nekadasnjih nemacko govorecih stanovnika u Sloveniji, zato sto je to bila duznost Austrije, a ona ju je i ispunila. Medju prosiocima su bili i kocevski Nemci, iako su svoje imece, pre nego sto su se iselili, prodali talijanskoj kompaniji za nekretnine Emona. Tako je 97 posto kocevskih Nemaca, koji su posle rata optirali za "svoju" stranu, za svoju imovinu dakle dobilo dvostruku otstetu - prvu od italijanske Emone, a zatim i od svoje drzave. Za osvezenje istorijskog pamcenja spomenimo, da su Austrijanci u ratu saradjivali sa Nemcima u proterivanju 45.000 Slovenaca iz Posavlja i podrucja oko reke Sutle, severne Dolenjske i Zasavlja, u proterivanju 10.000 Slovenaca u Hrvatsku i Bosnu, te 7.500 Slovenaca u Srbiju i konacno saradjivali su i u proteri skoro 20.000 Slovenaca u nacisticke koncentracione logore. Prezivela je slaba trecina proteranih, koji nikada nisu dobili nikakvu ratnu otstetu. Pomenuto ocrtava suludu logiku, po kojoj bi trebala posle svega zrtva jos i da placa otstetu svome zlotvoru!!!

Godine 1944 su jugoslovenske vlasti usvojile zakon o proterivanju, uskracivanju prava na imovinu i lisenju gradjanskih prava vecini pripadnika nema·ke manjine. To tada je bilo u skladu sa jednoglasnom odlukom saveznika o kolektivnoj nemackoj krivnji i zajednickim kaznenim sankcijama. U austrijskom drzavnom ugovoru, potpisanom 15. maja 1955 u Becu je izricito receno da Jugoslavija ne mora da placa nikakvu odstetu za zaplenjenu imovinu austrijskih drzavljana, nego da je to u domenu Austrije. Proteru i druge represivne mere protiv Nemaca u Sloveniji je iskusilo manji broj tih ljudi, zato sto jih je velika vecina sama od sebe napustila to podrucje odnosno pobegla pred pobednicima. Karakteristicno je i to, da austrijski drzavni organi do raspada SFRJ nikad nisu ni notificirali niti bilo kako spominjali to pitanje, koje je odjednom (citaj od osamostalenja) postalo pitanje medjudrzavnih odnosa. Razlozi za tu vremensku tempiranost su vise nego ociti i od velike su vaznosti za razumevanje celine problema.

I dok Koruska pokrajinska vlada sa sumnjivim uspehom manipulise istorijskim cinjenicama, savezna je vlada u Becu mnogo promucurnija i svoje zahteve oblaci u boje brige za buducnost, socialnu ravnopravnost i kulturno prezivljavanje "njihove" manjine u Sloveniji. Koliko je velika ta briga lepo ilustruje (dobro cuvani) podatak iz krugova blizu austrijske ambasade u Ljubljani. U predlogu austrijskog budzeta za iducu godinu je predvidjena i postavka u visini 20 milijona silinga (sto iznosi nesto vise od 2,5 milijona nemackih maraka) za "kulturne" i druge potrebe Staroaustrijanaca u Sloveniji!!! Pored podatka, da austrijski izvoz u Sloveniju za vise nego dvaput premasuje njen uvoz i da je ta mala drzava na cetvrtom mestu svih inostranih investicija u Sloveniji, cak i slucajni posmatrac ne moze da se otrese osecaja, da se ipak mozda radi o dobro planiranoj kampanji i tako strah, da ta izvire iz zelje po germanizaciji ovog podrucja , iz tog ugla izgleda sasvim opravdan.

Loptica je sada na slovenackoj strani. Slovenacka strana je do sada prilicno uspesno otklanjala takve austrijske tendencije, ali te postaju sve opasnije i dobijaju na specifi·noj tezini pre svega zato, sto je Slovenija sada u veoma osetljivoj fazi pridruzi- vanja Europskoj zajednici. Uprkos tome, slovenacka diplomatija je jasna. Ministar vanjskih poslova Boris Frlec je izjavio: "Ne poznajem nemacko govorecu manjinu u Sloveniji, koju bi mogli - i najboljom voljom - ukljuciti u pojam manjine. Ali znam za nekoliko nemacko govorecih stanovnika Slovenije, koji zive na svim delovima Slovenije. Popis stanovnistva iz 1991.godine je pokazao koliko ih ima. Ali za neku nemacku manjinu stvarno ne znam!" Te izjave nisu previse obradovale koruske nacionaliste, koji su cak trazili da se slovenacki ministar vanjskih poslova izvini za svoju izjavu. Naredna provokacija je bio poziv koruskog glavara Zernatta slovenackoj ambasadorki u Austriji Katji Boh da ucestvuje u radu simpozijuma o takozvanoj "staroavstrijskoj manjini" u Slo- veniji. Ambasadorka se izvinila "drugim hitnim obavazama" i u isto vreme isla na kulturnu priredbu slovenacke manjine u Austriji, koja se odvijala samo sto- tinjak metara od sedista koruske vlade u Celovcu (Klagenfurtu).

Mozda je Bec sa svojim zahtevima cekao toliko, da vidi, koliki ce biti pazar rimskog ucenjivanja Ljubljane. Iako medju talijanskim i austrijskim primerom postoje bitne i sadrzajne razlike, mozemo naci i brojne paralele. Pre svega na podrucju imovinskih zahteva, koji su posledice agresivnog rata, v kojem su glavne uloge (uz Nemacku) igrale upravo te dve drzave. Druzi ih - sto je jos vaznije - skepticki stav do pravnog i istorijskog legitimiteta postojanja Slovenije (setimo se samo zapleta oko pitanja legitimiteta Ozimskih ugovora). Siri okvir apetita te slovena·ke zapadne susede je pre svega slabo zamaskirano sirenje svog uticaja u slovenackom prostoru, a na drugoj (severnoj) strani mozemo austrijske zahteve razumeti kao pokusaj germanizacije ovog podrucja. To bi Sloveniju de fakto pretvorilo u poligon, na kojem bi se kresalo dvoje uticaja, koji se medjusobno iskljucuju.

Matilda Kojic i J.K.,AIM