INFLACIJA KUCA NA VRATA

Poslije serije poskupljenja u Srbiji

Prekomerna kolicina ubacenog novca u opticaj, s namerom da se u vreme odrzavanja izbora stvori privid ekonomskog oporavka, vraca se, samo posle nepuna dva meseca u obliku pocetka novog inflatornog talasa. Prvo je reagovalo crno devizno trziste padom vrednosti dinara u odnosu na strane valute. Nova inflacija, predstavlja ekonomsku posledicu za poteze uradjene iz politickih razloga, ali ujedno daje sliku katastrofalnog stanja srpske privrede

AIM, BEOGRAD, 7. 10. 1997

Iako zvanicna statistika, iz meseca u mesec, uporno dokazuje kako cene miruju, stanovnistvo je uplaseno od realne pretnje da inflacija uzme maha. Seriji poskupljenja mesa, grejanja, suhomesnatih proizvoda pridruzio se i benzin, kome je Vlada Srbije povecala cenu za 1,45 dinara za litar.

Uzroci poslednjeg talasa povecanja cena su politicko ekonomske prirode. U vreme predizborne kampanje Narodna banka Jugoslavije pustila je u opticaj prekomernu kolicinu novca s kojim je trebalo da se stabilizuje socijalni mir, posebno kod 1,2 miliona penzionera, ali i kod sirokog kruga poluzaposlenih, koji su vise oslonjeni na sredstva drzavnog budzeta, a manje na plate u svojim preduzecima.

Centralna narodna banka, koja se nalazi pod kontrolom srpskog rezima, ubacila je u opticaj vecu kolicinu dinara i na crnogorsko trziste. To je uradjeno s namerom da se destabilizuju ekonomske prilike u toj republici, jer su, one prema procenama srpske vlasti, trebalo da ugroze poziciju Mila Djukanovica na predsednickim izborima. Nepovoljne posledice ovakvog poteza nisu mogle da se zadrze samo na teritoriji Crne Gore, ali motiv je bio da se naskodi politickom protivniku, makar i Srbija morala da podnese deo stete.

Procene ekonomskih eksperata su da ce Crna Gora bezbolnije podneti poslednji monetarni udar, bez obzira sto se na relaciji dve republike, koje sacinjavaju sadasnju Jugoslaviju vodi tihi ekonomski "rat". Granica Srbije sa Crnom Gorom je potpuno blokirana kako bi se onemogucilo da uvozna roba, u tranzitu preko Crne Gore, dodje na srpsko trziste. Stara je Miloseviceva navika da svoje politicke racune najpre nastoji da resi ekonomskim sankcijama, bas kao sto i medjunarodna zajednica kaznjava njegovu nekooperativnost. Upravo zbog boljeg medjunarodnog imidza Crna Gora je u prilici da lakse dodje do financijskih sredstava. Vec je najavljena prodaja aluminijskog i duvanskog kombinata u Podgorici, zdravstvenog centra u Igalu, turistickog kompleksa u Budvi.

Predvidja se da ce od te prodaje Crna Gora dobiti najmanje milijardu DM, a to je kao kada bi u Srbiju uslo 20 milijardi DM. Zato Crna Gora ima vece izglede da obavi strukturne promene svoje privrede, dok Srbija jos nije pronasla nacin kako da dodje do kapitala, neophodnog za krupne zahvate. Sredstva koja je dobila od prodaje "Telekoma" bila su dovoljna samo za privremeno gasenje nekoliko manjih privrednih "pozara" i kupovine socijalnog mira na kratak rok.

Srpski rezim se trudi da objasni da nevolje domace ekonomije nastaju kao posledica medjunarodnog pritiska i zadrzavanja spoljnog zida sankcija, ali mnogi smatraju da je izolaciju dobrovoljno izabrao kako bi se odrzao na vlasti. Svako otvaranje prema svetu iz korena bi promenio unutrasnje politicke odnose, pa se rezim odlucio na zatvorenost, objasnjavajuci da tako stiti nezavisnost zemlje. Ovaj "patriotski" cin ima veliku ekonomsku cenu, zbog cega se s vremena na vreme u opticaj ubacuje novac bez pokrica. Obicno posle dva meseca, kao i u sadasnjem slucaju stigne racun za naplatu u obliku povecane inflacije. Strah od nje uzdrmao je gradjane Srbije. Mnogi vlasnici privatnih radnji privremeno je zatvorilo svoje ducane dok se destabilizacija dinara, u odnosu na strane valute, ne uspostavi na nekom drugom visem paritetu.

Na poplavu novcane mase brzo je reagovalo tzv. crno devizno trziste na kojem je skocio kurs deviza u odnosu na dinar. Tako se politicka darezljivost pretvorila u ekonomski bumerang. Pojedine robe, poput benzina, postale su izuzetno jeftine, pa je Vlada Srbije, iako nenadlezna, jer vodjenje ekonomske politike spada u delokrug Savezne vlade, povecala cene benzinu. Bio je to logican ekonomski potez, jer bi povecana potrosnja ovog goriva jos vise ugrozila spoljnotrgovinski deficit zemlje, koja potrebe za naftom podmiruje iz uvoza.

Vlada Srbije je, medjutim, ovaj korak objasnila namerom da osigura sredstva za ispraznjeni penzioni fond i tako nastavila s tradicijom davanja smesnih obrazlozenja, koja su svojevremeno inspirisala poznatog beogradskog pesnika i satiricara Duska Radovica da "komponuje" aforizam: "Koliko me rastuzi poskupljenje, toliko me nasmeje obrazlozenje".

U vreme kada je nastao ovaj aforizam postojale su daleko povoljnije ekonomske prilike. Svako povecanje cena kompenzovano je rastom plata, a i zaposlenost je bila na visokom novou, tako da su gradjani zaista mogli i da se smeju glupim objasnjenjima zasto je nesto poskupelo. Ovog puta prilike su izuzetno dramaticne, jer vise od polovine radno sposobnog stanovnistva zvanicno nije zaposleno, a povecanje cena ne prate vece plate i penzije. Zbog toga se poskupljenja odrazavaju na smanjenje ionako "tankog" zivotnog standarda.

Ekonomska politika, koju je nekadasnji guverner NBJ Dragoslav Avramovic, poznat po uvodjenju konvertibilnog dinara, okarakterisao kao kreaciju ludaka, puna je apsurda. Najbolja ilustraciju toga je objasnjenje zbog cega je poskupeo benzin. Cak i kada bi se od svakog litra ovog goriva izdvajao jedan dinar za penzioni fond, penzioneri bi bili na gubitku. Skuplji benzin izazvace lancana poskupljenja u gotovo svim delatnostima, a to znaci da ce, zbog povecanih troskova zivota penzije imati realno manju kupovnu moc.

Vladina "cestitika" penzionerima o toboznjoj njenoj velikoj brizi za najstariju populaciju predstavlja oprobani izborni trik pred predstojece predsednicke izbore u Srbiji. Takvi potezi se posle izbora, u pravilu, pretvore u "knedlu" koja penzionerima stalno stoji u grlu. Izracunato je da bi svakom penzioneru od povecane cene benzina pripalo 30 dinara.

Cak i da nema izbora Jugoslavija bi se suocila s opasnoscu od inflacije i to iz ekonomskih razloga. Njena privreda je jos u dubokom zimskom snu iz kojeg ne moze da se probudi bez znacajnih ulaganja. Zbog toga na trzistu nema dovoljno domace robe. Praznina se nadoknadjuje uvozom, tako da su prodavnice pune robe, koje nose stranu etiketu. To, medjutim, ne moze da traje u nedogled, jer se deficit u razmeni sa svetom iz dana u dan povecava i u toku ove godine je premasio 1,5 milijardu dolara, s procenom da ce do kraja godine narasti na 2,5 milijarde.

Kako su izvozne mogucnosti jugoslovenske privrede ogranicene, jer nema robu za probirljivo svetsko trziste ovaj deficit ce morati da se plati preko povecane inflacije. Do nje bi vec doslo da nije prodana gotovo polovina (49 odsto) telekomunikacionog sistema tako da su "rupe" u platnom bilansu na kratko vreme sanirane. Domaca privreda nije u stanju da ispuni aranzman s Kinom, cija je nafta dobijena na kredit, a treba da se plati robnim isporukama. Pokazalo se da jugoslovenska preduzeca ne mogu da proizvedu tu robu, pa nafta mora da se plati u gotovini, sto jos vise pogorsava spoljnotrgovinsku razmenu i povecava devizni deficit.

Sa sredstvima dobijenim od prodaje "Telekoma" odobravani su kratkorocni krediti za ozivljavanje proizvodnje, ali se efekti ne vide. Doslo je u pitanje i vracanje kredita, jer i ono sto se proizvede ne moze da se proda zbog slabog kvaliteta i zastarele tehnologije. Problemi srpske privrede su strkturalne prirode. Ogromni metalni kompleks s kojim se Srbija u bivsoj SFRJ ponosila, jer je radila za brodogradnju, automobilsku industriju, zeleznicu vojnu industriju i ostale, sada je van upotrebe. Od nekada 370 hiljada zaposlenih u njemu, sada dolazi na posao svega 85 hiljada radnika.

Srpsku privredu opterecuju i drugi veliki privredni giganti, koji su svojevremeno finansirani iz penzionog fonda, a sada, kao mrtav kapital ne mogu da vrate ulozena sredstva. Oni za domacu ekonomiju predstavljaju vrecu bez dna, jer drzava mora da pronalazi finansijske izvore za njihovo odrzavanje. Zbog cuvanja socijalnog mira rezim strahuje od radikalnih poteza u pravcu promene privredne strukture. Za takav veliki zaokret nema dovoljno sredstava, jer pored ulaganja u nove profitabilne pogone, treba izdvojiti znacajni deo za pokrivanje socijalnih potreba dok se ne dostigne zadovoljavajuci stepen zaposlenosti kada ce stanovnistvo moci da se izdrzava od svog rada. To vreme je za Srbiju jos veoma daleko.

Ratomir Petkovic