POLJULJANO JEDNOGLASJE U VRHOVNOJ KOMANDI

Vojska posle izborne pobede Djukanovica

Milo Djukanovic je vec (istina, posredno) nagovestio da nece, poput Momira Bulatovica, da bude "treci clan", nego ravnopravan clan Vrhovne komande, i da da niposto ne pristaje na epizodnu ulogu u Vrhovnom savetu odbrane.

AIM, BEOGRAD, 6. 11. 1997.

Pobeda Mila Djukanovica na predsednickim izborima u Crnoj Gori otvorila je najmanje tri vazna vojna pitanja: prvo, kako ce sa Djukanovicem funkcionisati Vrhovni savet odbrane Jugoslavije. Drugo, da li ce "Milo da posmenjuje neke djenerale", i to sve sa saveznim ministrom za odbranu Pavlom Bulatovicem na celu, kako su u nekoliko navrata pisala neka glasila ovdasnje prestonicke stampe? I najvaznije, da li je sada izvesnija izvedba vanrednog stanja u manjoj clanici savezne drzave, a uz otvoreniji i veci angazman Vojske Jugoslavije, kao sto se takodje nagadja u domacem politickom miljeu?

Kako stvari sada stoje, Milo Djukanovic ce, ce imati jos nevolja da 15. januara naredne godine preuzme kormilo vlasti iz ruku Momira Bulatovica i da time zauzme i svoju ustavnu poziciju i u Vrhovnom savetu odbrane. Prema clanu 135. Ustava SRJ o radu Vrhovnog saveta "Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane" kojeg "sacinjavaju predsednik Republike i predsednici republika clanica". U Zakonu o Vojsci Jugoslavije u kojem bi trebalo da su operacionalizovana ta nacela gotovo da nije nista receno o nacinu rada Vrhovne komande.

Bez preterivanja se moze reci da je Vrhovni savet odbrane, barem sto se redovnosti sednica tice, profunkcionisao dolaskom Zorana Lilica za predsednika drzave i generala Slavoljuba Susica za sefa predsednikovog Vojnog kabineta i ujedno sekretara Vrhovne komande. Od tada pa sve do isteka Lilicevog mandata, redovne sednice su odrzavane jednom, a u nekoliko navrata i dva puta mesecno, i po pravilu u prosirenom sastavu: sem clanova Saveta bivali su prisutni nacelnik Generalstaba Momcilo Perisic, savezni ministar za odbranu Pavle Bulatovic, a neretko i predsednik Savezne vlade Radoje Kontic.

Kontinuitet redovnog zasedanja Vrhovne komande prekinut je dvomesecnom neizvesnoscu o tome kako da se savezni ustav promeni i prilagodi novim Milosevicevim potrebama kao sefa savezne drzave,i otezanjem predizborne i izborne predsednicke trke i u Srbiji i u Crnoj

Prva sednica sa Milosevicem i formalno u ulozi vrhovnokomandujuceg odrzana tek 5. septembra, sa oficijelom kvalifikacijom kako je predsednik savezne drzave "primio" saveznog premijera, nacelnika Generalstaba i ministra vojnog, i kao je sa njima "razgovarao o materijalnom polozaju Vojske Jugoslavije". (Posmatracima nije promaklo ni prisustvo sefa vojne bezbednosti genrala Aleksandra Dimitrijevica, na tom sastanku, iako finansiranje Vojske, naravno, ne spada u njegov resor). Premda je naredna sednica, sa Draganom Tomicem u ulozi vrsioca duznosti srpskog clana Vrhovnog saveta, odrzana krajem oktobra, ne bi se moglo reci da ce Milosevic u tom smislu slediti Lilicevu pedanteriju, cak i uz saznanje da mu je sada Vojska "kao faktor stabilnosti SR Jugoslavije" potrebnija nego dok je bio sprat nize u hijerarhiji vlasti.

Uprkos mnostvu odrzanih sednica, javnost jedva da je ista saznala o tome sta se i kako pretresalo na Vrhovnom savetu. Sve je obavijeno velom sveprisutne vojne tajne, tako da cak i Savezni parlament nema uvida u rad tog izvanredno vaznog drzavnog tela.

U dosadasnjem sastavu - Lilic, Milosevic, Bulatovic - Savet je na formalnoj ravni funkcionisao besprekorno: prema nekim skrtim informacijama, odluke su bile jednoglasne. Odluke Saveta su punovazne ako su donete dvotrecinskom vecinom, sto znaci da je Milosevicu, sa stanovista dominacije u Vrhovnoj komandi i u svom mandatu, potrebno da makar jedan od preostala dva clana Saveta bude "njegov covek", ako vec ne mogu oba kao do sada.

I sta u takvoj konstelaciji snaga i odnosa moze Milo Djukanovic? Moze. Prvo, on je vec (istina, posredno) nagovestio da nece, poput Momira Bulatovica, da bude "treci clan", nego ravnopravan clan Vrhovne komande, sto ce reci da niposto ne pristaje na epizodnu ulogu u Vrhovnom savetu odbrane. Pa ako se odluke i budu donosile bez njegovog glasa "za", on bi o tome mogao da upozna javno mnjenje. Drugim recima, Milo Djukanovic bi mogao da razveje misteriju vojne tajne i da unese bar nesto javnosti (mozda i kontrole) u rad Vrhovnog saveta odbrane.

Sto se tice informacija da ce Djukanovic da smenjuje neke generale i ministra odbrane i aktuelnog ministra odbrane,ne bi se moglo reci da one imaju bilo kakvu cak i zakonsku podlogu. Takve stvari uostalom, i nisu u njegovoj nadleznosti nego u nadleznosti vrhovnog komandanta, odnosno predsednika savezne drzave (Ustav, clan 136.). Ni metaforicno, jer je Milo Djukanovic izgleda prilicno realan i vrlo oprezan politicar. Mada, ruku na srce, imao bi on puno razloga da "poskida" sa polozaja i pojedine generale, a narocito ministra Pavla Bulatovica koji se do arogancije otvoreno upetljao u crnogorsku izbornu rasomonijadu, drzeci stranu svog saplemenika i prezimenjaka Momira, odnosno Slobodana Milosevica.

Prica o vanrednom stanju u nas je neprekidno aktuelna evo vec desetak godina, i najcesce se krivo interpretira u upitnom obliku: hoce li to stanje biti uvedeno. Otkako je Slobodan Milosevic stao da nas usrecuje, mi i ne zivimo ni u kakvom drugom stanju nego u - vanrednom stanju. Razlika je samo u tome sto je Milosevic krizne tacke, ili zarista, vesto prenosio sa jednog na drugi kraj najpre one, upokojene, a posle i ove, "skracene" Jugoslavije.

Crna Gora je, kao sto je poznato, u vreme "Zute grede" i "antibirokratske revolucije" nosila oznaku kriznog zarista, kada je u stroju novih "progresivnih" snaga Slobodana Milosevica, i to na isturenom polozaju, bio i mladjahni Djukanovic. Od prosle godine Djukanovic medjutim, odbija da njegova Republika i nadalje pluta Milosevicevom pucinom beznadja.

U oba slucaja armija je imala odgovarajucu ulogu kojom ne moze da se podici, pri cemu je neuporedivo vise involvirana u danasnju politicku zbilju Crne Gore nego u jeku "antibirokratske revolucije".

Dakako, vojska,bar javno, odbija i svaku pomisao vlastitog uticaja na politicka previranja u saveznoj drzavi, dakle i u Crnoj Gori. Svoje nemuste odgovore na kritike uglavnom plasira preko svog esnafskog glasila a poneki put izlazi i na otvorenu drustvenu scenu. Tako je, na primer, Sluzba Generalstaba za informisanje 21. avgusta ove godine izasla u javnost neubedljivim saopstenjem u kojem stoji i to kako su "teze da se Vojska Jugoslavije priprema za zavodjenje vanrednog stanja, ili bilo kakvu intervenciju u tom smislu, neodrzive i lisene svakog osnova".

U vreme sukoba Milosevic-Djukanovic borbene i neborbene aktivnosti jedinica i komandi Vojske stacioniranih na teritoriji juzne republike nisu bas bile za podcenjivanje:"podignuta je borbena gotovost" Druge i Trece armije navodno,zbog haosa u susednoj Albaniji. Bilo je i operativnih i taktickih vezbi sa "posebnom namenom" i igre borbenih vazduhoplova ciji neuobicajeno ucestali niski letovi iznad tamosnjih urbanih centara nisu mogli ostati bez odredjenih efekata na psihu stanovnistva, kao i incidenata izmedju nekih posada brodova Ratne mornarice i glisera lokalne crnogorske policije u toboznjem presecanju svercerskih puteva.

Vec i time Vojska se dosta iskompromitovala i tesko je poverovati da bi ona, a sve pod firmom sprecavanja ovog ili onog neprijatelja koji je naumio da "razbija" i ovu Jugoslaviju i tako dalje "ugrozava" saveznu drzavu, mogla da odrzi i dosadasnji nivo aktivnosti strategije "niskog intenziteta", a kamoli da predje u otovreni angazman u korist Milosevicevog sticenika, odnosno da izvede drzavni udar u Crnoj Gori. Ne zbog toga sto je Vojska napokon naucila neke lekcije iz bliske proslosti, nego zbog toga sto bi to bio i njen definitivan i apsolutno neslavan kraj. I sto je Milo Djukanovic, ipak, vazna karika u komandnom lancu oruzanim snagama.

Preterano je reci da je njegova pobeda na predsednickim izborima revolucionarna. Ali, vise nista tamo (a mozda i u saveznoj drzavi), dakle, ni u vojnoj sferi nece biti kao sto je bilo. Opasnost naravno i dalje postoji, jer se Milosevic tokom ovih deset godina pokazao kao veliki "majstor" za generesianje i usmeravanje krize na politickoj sceni SRJ. i sire

Stipe Sikavica (AIM)