BITKA ZA KAPITAL POCELA ATENTATIMA I INFLACIJOM

"Svecani ulazak" u privatizaciju u Srbiji

Srpski Zakon o svojinskoj transformaciji stupio je na snagu 31. oktobra, a njegov start je, mnogo vise od prigodne svecanosti u Privrednoj komori Srbije, obelezilo ubistvo visokog levicarskog "privatizatora" Zorana Todorovica i nagli pad vrednosti dinara. O cemu se radi?

AIM, BEOGRAD, 5. 11. 1997.

Ima mnogo argumenata koji idu u prilog teze da je stupanje na snagu srpskog zakona o privatizaciji, 31. oktobra ove godine, na neki nacin kostalo glave Zorana Todorovica Kundaka, generalnog sekretara Jugoslovenske udruzene levice i generalnog direktora naftne kompanije "Beopetrol", te vlasnika jos nekoliko veletrgovackih preduzeca (koji je ubijen 17. oktobra). Pre svega, u javnost je procurila vest da je Todorovic zurio da u svoju korist promeni plan privatizacije "Beopetrola", firme koja je izrasla na neka dasnjim benzinskim pumpama INE iz Zagreba (onih koje su se nasle na teritoriji Srbije), te da se zbog toga sukobio sa onima koji su tu mrezu vec drzali za svoju i samo su cekali start Zakona da je privatizuju , posto su je od pocetka jugoslovenskog rata koristili za distribuciju svercovanog goriva i derivata dobijenih iz nafte sa "oslobodjenih" (od Hrvatske) nalazista u Baranji i Zapadnom Sremu.

Prema nesto drugacijoj, ali u sustini slicnoj, verziji, Zoran Todorovic nije radio samo u svoju licnu korist, vec je pravio plan da "Beopterol" munjevito prisvoji JUL, te da se ova levicarska organizacija, koju je stvorila supruga predsednika SRJ Slobodana Milosevica, vec sutra, kada startuje zakonska privatizacija, pojavi kao privatni kupac glavnog distributera nafte u Srbiji, beogradskog "Jugopetrola", koji opet kontrolise Dragan Tomic, visoki funkcioner Socijalisticke partije Srbije i trenutni vrsilac d uznosti predsednika Republike Srbije. Tesko je, naravno, pronaci cvrste dokaze za ovakve tvrdnje, ali se spomenute price lako uklapaju u ociglednu "licnu drugarsku vezu" najmocnije porodice u Srbiji, porodice Milosevic-Markovic, sa vrhovima drzavne, finansijske i privredne vlasti u drzavi, pa je gotovo neverovatno pretpostaviti da poslednja serija ubistava istaknutih pojedinaca iz ovog mocnog kruga nije u vezi najavljene "svojinske transformacije", koju je taj krug politicki odobrio i koju ce taj krug kontrolisati. Uostalom, i iskustva iz drugih zemalja koje su sprovodile privatizaciju pokazuju da taj proces uvek prate i serije ubistava, ali obicno stradaju direktori drzavnih agencija za procenu vrednosti kapitala (u Ceskoj, na primer).

Drugi vazan signal da je zakon o privatiziaciji napokon stupio na snagu vidi se po povratku inflacije na jugoslovensko trziste, to jest po ubrzanom padu kursa dinara prema svetskim valutama - makar koliko to delovalo nelogicno. Zapravo, posto je ozbiljna i relativno pravicna privatizacija, sa kupovinama deonica uz obicno relativno duge rokove otplate i na kredit, sudbinski vezana za stabilnost domicilne valute, povratak inflacije u Srbiji moze se tumaciti na dva, ipak logicna nacina.

Prvi je da trziste refl eksno reaguje na nekontrolisano stampanje dinara s kojima bi "miljenici" centralne banke trebalo da pokupuju privredu (cuvena unosnost privatizacije "tudjim parama"), a drugi je, da su inflaciju pokrenuli oni mocni drzavni funkcioneri kojima je potrebno da se ponovo devalvira vrednost preostale drustvene svojine - kako bi je lakse kupili privatizovanim drzavnim deviznim rezervama, koje su, navodno zbog svetskih sankcija, proteklih godina sklonili na licne racune na Kipar, u Grcku, Rusiju, Udzbekistan, Tadzik istan i druge prijateljske zemlje koje ne krasi strogost kontrolnih finansijskih organa. Tehnika ovog potonjeg mehanizma vec je vidjena 1993. godine, ali su rezulati ondasnje privatizacije jednostavno stornirani zakonom, jer je ocigledno politicka superstruktura bila nezadovoljna rasporedom u svojinskoj strukturi, posto po ranijem zakonu nije imala mehanizme za preciznu kontrolu privatizacionih procesa.

U smeru obe verzije, kojima se start zakona o privatizaciji povezuje sa aktuelnim padom vrednosti domaceg novca i pretnjom nove hiperinflacije, deluje cinjenica da je dinar kako-tako odolevao vec nekoliko meseci snaznom predizbornom porastu novcane mase (sa 5 na blizu 10 milijardi dinara), ali je poceo da pada upravo u danima kada stupa na snagu zakon o privatizaciji. Neko ce reci da celu ovu pricu stavlja pod znak pitanja okolnost da sam start zakona zasad ne znaci i ozbiljan start privatizacije. Naime, kako je primetio i sam autor zakona prof. dr Mirko Vasiljevic, ni drzava ni preduzeca jos nisu stvorile sve instintucionalne pretpostavke za privatizaciju. Vasiljevic, medjutim, smatra da start Zakona, sam po sebi, pokrece preduzeca da "identifikuju" svoju imovinu (koja cak nije ni pobelezena i zavedena u inace obavezne dr zavne registre i katastarske knjige).

Potom, 5.000 srpskih preduzeca u drustvenoj svojini treba da izvrse procenu sopstvene vrednosti po zakonskoj "prinosnoj metodi", a taj proces ce veoma usporiti cinjenica da je u drzavi tek stotinak ovlascenih procenitelja vrednosti. Preduzeca, zatim, treba da sacine sopstvene programe privatizacije, u kojima bi, po njegovim recima, "projektovali svoju buducu svojinsku sliku". Ove poslednje Vasiljeviceve reci deluju dvosmisleno. Sa strucne strane, normalno j e da preduzece kada donosi odluku o takozvanoj "autonomnoj priv atizaciji" (eufemizam za neobaveznu privatizaciju) ima program ciljeva koji se zele postici radikalnom svojinskom transformacijom. Sa druge, politicke strane, Vasiljevic ocigledno misli i na proces "odobravanja" tog programa privatizacije - "tamo gde treba", ukoliko spomenuta projektovana "svojinska slika" ne odgovara "nacionalnim interesima".

Da je srpski politicki centar itekako zainteresovani da svojinsku transformaciju jednog kruga preduzeca neposredno kontrolise, a da privatizaciju nekih drugih (uglavnom uspesnih) firmi namerno sklanja od uvida i uticaja drzavnog mehanizma - pokazalo je obelodanjivanje spiska od 75 firmi koje ce biti privatizovane po specijalnom odobrenju Vlade Srbije. Navodno je cak preko 500 direktora prijavilo svoje firme na ovaj spisak, posto bez finansijske intervencije drzave ne vidi nacin da ih spase od p ropasti, pa j e politicki centar morao da smanjuje krug "etatizovane privatizacije". Istina, neki socijalisticki direktori su navodno "kaznjeni" tako sto su im firme uvedene na spomenutu listu, pa nece moci da ih privatizuju po svojoj volji i sa "svojim" stranim partnerima (u tom kontekstu se spominje Dusan Matkovic, sa smederevskim "Satridom 1913"), ali vecina je zadovoljna. Kriterijum "nacionalnog znacaja" ocigledno nije rukovodio ruku redaktora ovog spiska, jer na njemu nisu, na primer, dve na jvece trgovacke firme u S rbiji - "Progres" (direktor je predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanovic) i "C market" (direktor je Slobodan Radulovic, potpredsednik Vlade Srbije).

U Srbiji je privatizacija dugo apsolutno odbijana. Svi pokusaji privatizacije po receptu poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovica su vremenom likvidirani. U republickom ustavu ovekovecena je drustvena svojina. Godinama se o privatizaciji zvanicno govorilo kao najvecem drustvenom zlu, itd. Sada, kada je odlazak srpskih socijalista sa vlasti na vidiku, oni sami su se resili na privatizaciju, ali takvu koja ce se obaviti u krugu "podobnih porodica".

Dimitrije Boarov (AIM)