KOSOVSKI UGAO: CRNA GORA-KRAJ MILOSEVICEVE IGRE

Ishod predsednickih izbora u Crnoj Gori izavao je konfuziju i ostre sukobe koji opasno narusavaju ne samo unutrasnju stabilnost ove republike i federacije u cijem se sastavu ona nalazi, vec odnose sa susedima i mir u regionu. U Crnoj Gori se aktuelno sustizu kriticne faze dvaju istorijskih procesa: kao prvo, ovde se desava nastavak etnickih i drzavnih podela teritorija bivse Jugoslavije, a kao drugo, radi se o nastavku urusavanja ostataka komunistickog sistema.

Izjasnjavanje o etnickom, verskom i drzavnom identitetu Crnogoraca, iako to na pocetku nije vidjeno kao neki veliki problem, u sustini je predstavljalo tempiranu minu, cija je razorna snaga potencijalno srazmerna onoj koja je vidjena prilikom razaranja Bosne i Hercegovina. Militantne aspiracije velikosrpskih krugova ne skrivaju teznju da progutaju Crnu Goru i da Crnogorce pretope u srpski narod. U pocecima jugoslovenske krize branioci posebnosti crnogorske nacije i crnogorske drzavnosti izgledali su kao manjina okupljena uglavnom oko Liberalno-demokratskog saveza, nemocna da se odupre srbujucim snagama. Samo oko 1/5 Crnogoraca izjasnjavala se na izborima za samostalnu i samobitnu Crnu Goru. Medjutim, kasnije, a narocito u poslednje dve godine, agresivna i arogantna politika Beograda uticala je na gubitak iluzije o aspiracijama Beograda i kod dela crnogorskih politicara na vlasti. Kljucna figura otpora Beogradu postepeno je postajao predsednik crnogorske vlade Milo Djukanovic.

Zapravo, Djukanovic nije usao u spor sa Beogradom zbog crnogorskog nacionalnog pitanja (on je verovatno bio svestan da na ovom planu ne moze napraviti neki veci i odlucujuci prodor), vec je zapoceo ideoloski i sistemski sukob sa beogradskim rezimom sa dalekoseznim posledicama: suprotstavio se ambicijama ovoga rezima da po svaku cenu odbrani temelje socijalistickog poretka, da bi istovremeno napravio niz malih taktickih i konkretnih poteza, koji su ga prikazivali kao glasnogovrnika nezavisne, prozapadne i prokapitalisticke Crne Gore.

Stalno rastuca neslaganja i carke izmedju Beograda i vlade u Podgorici, postale su povod za definitivan razlaz u trenutku kada se Djukanovic otvoreno izjasnio protiv Milosevica (izjavivsi javno da je on politicar kojega je pregazilo vreme) i, sto je bilo jos hrabrije, u ime Crne Gore odlucno je odbio inicijativu za promenu ustava SR Jugoslavije, koja je pokrenuta da bi se Milosevicu nakon gubitka "kraljevske" krune u Srbiji, obezbedila "carska" kruna u federaciji.

Projekt promene tzv. Zabljackog Ustava tezio je unitarizaciji dveju federalnih jedinica i istovremeno, sto je ujedno bila sustina manevra, osiguravanje sigurnije, mocnije, neogranicenije i dugotrajnije vlasti za Milosevica i njegovu ekipu poslusnika.

Nakon prelaska na polozaj predsednika Jugoslavije, Miloseviceva pozicija je postala kontradiktorna: kao glava rezima koji kontrolise oruzane snage, pre svega policiju, ali i nasledjene slojeve mutirajuce nomenklature, dakle fakticku politicku, ekonomsku i vojnu moc u drzavi, Milosevic je fakticki ostao sa veoma suzenim i protokolanim ingerencijama predsednika savezne drzave, koji se bira u saveznom parlamentu i zavisi od odnosa snaga u tom parlamentu.

Pobuna Djukanovica, njegov prelazak u drugi tabor, ugrozio je opstanak komunisticke nomenklature. Zbog toga je u Crnoj Gori odmah pokrenuta dirigovana akcija ciji je cilj bio neutralizacija ili eliminacija Djukanovicevog izazova. Djukanovic i njegovi istomisljenici imalI su srece da su bili na vlasti; oni su takodje bili svesni sta zapravo znace Milosevicevi javni i tajni "fermani". Djukanovic takodje nije imao mnogo iluzija ni oko mogucnosti sporazuma ili kompromisa sa Milosevicem. Ovaj je, naime, bio angazovao specijalnog emisara, Milorada Vucelica, kao Djukanovicevog prijatelja, da isposluje sporazum i vrati ga na "pravi put"), ali se Djukanovic nije dao prevariti; ko se jednom zamerio gazdi nije mogao racunati na trajniji sporazum. Umesto defanzive i kompromisa, Djukanovic je odabrao ofanzivnu taktiku. Imao je srecu da je iza njega stajala vecina u vladi i DPS. Djukanovic je izveo partijski udar, odbio je napade na vladu i sukobio se direktno sa dogmatskim i poslusnim krilom crnogorskih politicara, koje je predvodio predsednik Crne Gore Momir Bulatovic.

Nakon vlade, parlamenta i partije, Djukanovic je - stalno forsirajuci tempo i ne dopustajuci da se protivnicki redovi konsoliduju i da se prosiri direktno mesetarenje Beograda, - na kraju, uz skoro mrtvu trku sa Bulatovicem, u drugom krugu uspeo da od Milosevicevog piona preuzme i predsednicku funkciju. Predsednicki izbori predstavljali su krunu sukoba, od istorijskog znacaja za buducnost Crne Gore, ali i za buducnost federacije i demokracije na ovim prostorima.

Medjutim, iako je Djukanovic skoro na svim planovima pobedio, kriza u Crnoj Gori time nije prevezidjena. Ona je u sustini produbljena i postala je dugorocna. Mala prednost Djukanoviceva bila je dovoljna da zaustavi restauratorske ambicije pro-srpskih i pro-kumunistickih snaga. Ali, Bulatovic je zauzvrat postigao maksimalnu mobilizaciju pro-srpskih snaga, koja preti totalnim rascepom, neposlusnoscu i, prakticno, blokadom Crne Gore. Bulatovicevci u svojoj akciji rusenja legalno izabrane vlasti ne prezaju cak ni od ozivljavanja rasisticke propagande protiv Albanaca i Muslimana. Raspored snaga u Crnoj Gori je sada sledeci: Djukanovic je oko sebe okupio "staru" i primorsku Crnu Goru, gradjanske i prozapadne slojeve, do skora uvredjene i ponizene "manjine" (Albance, Muslimane); Bulatovic predvodi brdjansku i violentnu proisticnu, radikalsku, prosrpsku i pravoslavstvujucu Crnu Goru.

Jedan od vaznih dogadjaja i presedana u Crnoj Gori (presedana za balkanske prilike) predstavlja rasavajuce ucesce i uticaj nacionalnih manjina u razresavanju politickih i nacionalnih sukoba u Crnoj Gori. Ishod izbora pokazuje da je Djukanovic odlucujucu podrsku dobio od Albanaca i Muslimana. Njihovi glasovi u Ulcinju, Baru, Plavu ali i Podgorici, doprineli su preokretu u drugom krugu, nakon sto je u prvom Bulatovic poveo sa malom prednoscu. Ako se poslednji izbori pokazu istorijskim, ovu cinjenicu Crna Gora ne bi trabala da zaboravi, a ona ujedno predstavlja i jasnu politicku i istorijsku poruku za Beograd i Srbiju, da se u buducnosti ne moze ignorantski odnositi prema politickom izjasnjavanju "manjina", posebno prema Kosovu i albanskom pitanju.

Ipak, kao poenta svih komentara, pa i onih medju Albancima na Kosovu, istice se da preokret koji se desio u Crnoj Gori nije doveo do prevazilazenju krize. Crna Gora ovih dana prezivljava teske dane rascepa, izazvane agresivnom reakcijom Bulatovicevih pristalice, koji nece da priznaju poraz, i agresivnom i pristrasnom politikom Beograda, koji kao da namerno provocira sukobe kako bi dobila ispriku za zavodjenje vanrednog stanja ili pripremanje "savezne" vojne intervencije. Podstaknuti od pro-milosevicevskih medija, bulatovicevci nastavljaju ulicnu politiku osporavanja vlasti sa tendencijom stvaranja paralelnih institucija (Beranska narodna skupstina!) i teritorijalizacije rascepa (ideja izdvajanja Istocne od Stare Crne Gore!?) kako bi se vecina sastavljena od "manjina" prinudila na ustupke ili cak izazvao gradjanski rat.

Ipak, u ovom trenutku je dosta tesko predvideti dokle idu aspiracije Bulatovica, odnosno tacnije koje ce mu naredbe izdati njegov gazda, Milosevic. Cini da Milosevic nema velikog manevarskog prostora za jednostrane i rizicne akcije. I to ne zato sto nema dovoljno snaga za intervenciju i glasovnu prevagu u velikom Vrhovnom savetu odbrane. Milosevic kontrolise ovu instancu koja proglasava vanredno stanje (pored njega, njegovi clanovi su Kontic, Perisic, Pavle Bulatovic i Momir Bulatovic

• ovom poslednjom mandat predsednika Crne Gore istice tek 15 januara, i oni laku mogu preglasati Djukanovica i utvrditi da je u Crnoj Gori doslo do ugrozavanja reda i poretka, i da je potrebna intervencija. Medjutim, preduzimanje ovakvog koraka bilo bi veoma opasno i sa teskim posledicama po zemlju i rezim, zato sto bi to izazvalo ostru rekaciju Zapada. Medjunarodni posmatraci dali su vizu crnogorskim izborima. Nasilno prekrajanje njihovog rezultata imalo bi zbog toga za posledicu ponovnu izolaciju Beograda i uspostavljanje novih sankcija za Jugoslaviju. Jedna od Milosevicevih poslednjih odstupnica mogla bi biti upravo izazivanje novih sankcija. Ali, to bi onda znacilo da on optira za otvorenu diktaturu u uslovima kada vise nema dovoljnu politicku podrsku unutar zemlje. SPS i leva koalicija ne mogu da uspostave legitminu vlast ni u Srbiji, ni u saveznoj drzavi, a nove sankcije okrenule bi protiv Milosevica i one snage (kao SPO), koje sada optiraju za koalicionu kooperativnost i podelu vlasti u Srbiji.

Proglasenje vanrednog stanja i intervencija u Crnoj Gori bile bi pogubne za Milosevica, jer bi znacile zavodjenje otvorene diktature. Ali, i kada bi Milosevic nekako uspeo da opravda intervenciju, on bi se suocio sa otporom vecine glasaca i stanovnika u Crnoj Gori, koji nece lako odstupiti od izborne pobede. Pokoravanje Crne Gore imalo bi za posledicu stvaranje druge crne rupe (prva je Kosovo) u nestabilnom drzavnom sistemu. Milosevic se prakticno nalazi u bezizlaznoj situaciji, sto ce se mozda do kraja i u ogoljenom vidu pokazati nakon ponovljenih predsednickih izbora u Srbiji.

Alija Izetbegovic je u nedavnoj izjavi jasno ukazao na ovu bitno oslabljenu poziciju Milosevica. On je naime rekao da je "Milosevic veliki igrac koji je izgubio igru. Uporedite sa cime je on raspolagao 1991. godine, kada je usao u igru, i sta ima danas. I u pogledu kvantiteta i u pogledu kvaliteta on je bez sumnje gubitnik". Ovome se moze dodati: Moze li se neko ko je na tako katastrofalan nacin izgubio skoro sve sto je imao uopste nazvati velikim igracem? Pre devet godina, Milosevic je mobilisao prakticno celo srpstvo na prostorima bivse Jugoslavije. Danas su Srbi podeljeni i raseljeni, njihove politicke snage su svuda fragmentarizovane, bez izgleda da se ponovo objedine. Ni pitanje Kosova, a ni Crne Gore ne moze vise mobilisati srpstvo u jedinstvenu akciju. Podele u Srbiji, krunjenje vlasti socijalista zaista oznacavaju kraj Miloseviceve igre.

AIM Pristina Shkelzen MALIQI