SEDMOGODISNJI STRAJK

Nezaposlenost kao politicka kategorija

Nije mali broj radnika albanske nacionalnosti koji su davne 1990 godine svoje nezadovoljstvo ispoljili strajkom. Tada su isterani sa posla i racunaju da njihov povratak u fabrike nece zavisiti od toga kako ce biti reseni njihovi zahtevi, nego od politicke klime. Postoji i druga kategorija od oko 70 hiljada radnika koji su ulozili zalbe na odluke prinudnih uprava u radnim kolektivima o njihovom prekidu radnih odnosa. Medjutim, nakon sedam godina, te predmete je pokrila prasina zaborava po sudovima u Nisu, Kraljevu, Kragujevcu i drugim gradovima Srbije.

Proslo je skoro 14 meseci od kada su dr. Ibrahim Rugova i Slobodan Milosevic potpisali Sporazum o normalizaciji stanja u obrazovanju na nastavnom albanskom jeziku. Tada se racunalo da ce se na neki nacin resiti i problem blizu 23 hiljade albanskih prosvetara, koji vec cetiri godine nastavu obavljaju po privatnim kucama. Sporazum nije sproveden, sto samo potvrdjuje sumnje medju kosovskim Albancima da srpska vlast nije raspolozena da se dogovorno rese goruci problemi na Kosovu.

A sta ce biti sa 150 hiljada radnika isteranih sa radnih mesta? Da li ce se oni nekim Sporazumom biti vraceni na radna mesta ili ce se to resavati sudskim putem ili ce se iznaci neka druga, jos teza varijanta?! Trenutno na ovo pitanje niko nema odgovora, ali je istina da je mali broj onih Albanaca koji su se u poslednjih sedam godina zaposlili ili vratili na posao.

Oko hiljada radnika albanske nacionalnosti u fabrici savnih cevi u Urosevcu, januara 1990 godine stupilo je u strajk u znak protesta sto je Skupstina opstine uvela prinudne mere. Obustava rada unutar fabrickog kruga trajala je skoro tri nedelje, da bi zatim za njih fabricka kapija bila zatvorena. Bile su istaknute liste sa imenima onih koji mogu da se vrate na posao, medjutim, ni jedan radnik se nije odazvao ovoj mogucnosti. Nakon par nedelja, svi su dobili resenje o prekidu radnog odnosa, kada su odlucili da upute kolektivnu zalbu tada Sudu Udruzenog rada u Pristini. Bile su odrzane dve rasprave, a zatim je sve stalo. Predmeti su poslati na adrese sudova u raznim gradovima Srbije, da bi do sada radnici samo jednom dobili pozive za sudsku raspravu, kojoj se nisu odazvali.

Predsednik Skupstine Unije nezavisnog sindikata, nekada radnik Industrije akumulatora Agim Hajrizi, prica o gotovo istoj sudbini svojih kolega. Oktobra 1990 godine stupili su u strajk, da bi im samo nakon par dana bio zabranjen ulazak u fabricki krug. Strajk su nastavili ispred kapije, dok ih nije rasterala policija. "Interesantno je, istice Hajrizi, da smo resenje o prestanaku radnog odnosa dobili posle cetiri meseca. Kao da je to namerno uradjeno, jer smo tako izgubili svaku mogucnost da se za pravdu izborimo sudskim putem". On kaze da je od 150 hiljada Albanaca koji su isterani sa posla, skoro polovina ili konkretno njih 70 hiljada, ulozilo zalbe, ali mali je broj onih koji su dobili spor. "Bilo je slucajeva da oni nikada nisu pozivani na rasprave, sto znaci da nikada nisu ni sazivana rocista. Bilo je i slucajeva da smo pozive nalazili na djubristu ili na ulici. Ni direkcija ovdasnje PPT ili nije htela ili je dobila takve direktive, da ne izvrsi svoju obavezu", kaze Hajrizi.

Inace, na posao se prema podacima ovog Sindikata vratilo samo par lekara i drugih medicinskih radnika, ali tacna evidencija ne postoji. Verovatno i zbog toga sto se ovde smatra da je u pitanju politicki marketing, a ne namera da se sudstvo u Srbiju iskreno pozabavi ovom pitanjem. Mali broj administrativnih radnika "Feronikla" iz Glogovca je sudskim odlukama vraceno na posao, dok najveci broj njih jos ceka na sudska resenja. Inzenjer, Murat Mehaj, cak tvrdi da je bilo i apsurdnih slucajeva, kada je primera radi, nekima koji su bili na prinudnom odmoru prestao radni odnos, jer mesecima nisu podizali svoje licne dohotke. "Prinudnim organima, ovo je bila dovoljna cinjenica da zakljuce da ti radnici nisu raspolozeni da se eventualno vrate na posao"", kaze Mehaj. Predsednik sindikata medicinskih radnika Dzafer Hiseni, objasnjava da na klinikama niti drugim medicinskim ustanovama nema slucajeva masovnog povratka isteranih radnika. "Jedan broj onih koji su bili na raznim bolovanjima, na odmoru, ili na specializaciji van Pristine vraceni su na posao. Moguce je da ima i tu i tamo po neki slucaj povratka specijaliste, ali se zato ne moze govoriti o zaposljavanju Albanaca.

Advokat iz Pristine, Destan Rukici, ima svojevrsno iskustvo iz sudskih rasprava oko povratka radnika na posao. Zivo se seca slucaja trojice radnika iz Komunalnog preduzeca u Pristini, koji su vraceni na posao, ali im godinama nije isplacena i materijalna nadoknada. Ilustrativan je i slucaj desetorice radnika Kombinata koze i obuca u Peci. Rukici kaze da su dobili otkaze zbog ucesca u strajku, i da posto su se zalili sudu, dobili su "cudnu presudu": Na posao je vraceno samo njih petoro.

Sekretar Udruzenja nezavisnih pravnika Adilj Fetahu, objasnjava da "srpski sudovi u ovakvim slucajevima pristupaju vise sa politicke nego sa pravne tacke. I kada neko i bude vracen na posao, uglavnom se radi o fizickim radnicima, a ne o kvalifikovanim kadrovima". Ovo ilustruje i navedeni slucaj radnika iz Kombinata u Peci, kada su vraceni na posao samo vozaci i fizikalci, ali ne i rukovodioci proizvodnje. Advokat Nekibe Keljmendi, dodaje da i kada sud donese resenje u korist stranke, u ovom slucaju radnika, on tesko sprovodi odluke, jer se desava da je jedan obican cinovnik "jaci" od zakona. Ona navodi slucaj jednog lekara, koji iako ima sva pozitivna resenja, jos uvek je bez posla, jer je direktor klinike uveo "veto na ovaj slucaj".

Slobodan Milosevic, sada aktuelni predsednik Jugoslavije je prilikom svoje posete Kosovskoj Mitrovici rekao da "ovde radi i jedan veliki broj Albanaca". Iako je ovo davno receno, stanje u "Trepci" je ostalo nepromenjeno - skoro da uopste nema radnika albanske nacionalnosti, ako se izuzimu pogoni u Djakovici, Peci, Vucitrnu i Gnjilanu. Agim Hajrizi, dugogodisnji radnik u Kombinatu "Trepca", inace vrlo upoznat sa stanjem u ovom bivsem gigantu kaze da bez obzira sto je raspisan stalni konkurs za 2.000 radnika, zanemarljiv je broj Albanaca koji su se na njega prijavili i da medju njima nema nijednog bivseg radnika. Da nedostaje neophodna radna snaga za funkcionisanje proizvodnje u ovom kosovskomn Kombinatu govori i cinjenica da su jedno vreme u njemu radili radnici iz Crne Gore i Srbije, ali brzo su odustali kao sto je tako postupio i jedan mali broj Bugara, Poljaka i dvojica Svedjana, jer ni prema njima nisu ispunjena data obecanja.

Pre nekoliko dana, u lokalnoj srpskoj stampi na srpskom jeziku "Jedinstvo", blisko srpskom rezimu, kaze se da "Trepca" poziva radnike iz Kragujevca. Niko se nije ovom pozivu odazvao.

Karakteristican je slucaj Elektroprivrede Kosova, jer su Albanci bili zaposljavani i posle 1990 godine. Pre tri-cetiri godine, napravljen je eksperiment i otvoren Konkurs za prijem radnika na Povrsinskom kopu u Belacevcu. I sindikat otpustenih radnika Albanaca je prihvatio "izazov", pa je dozvolio radnicima da konkurisu. Zbog toga sto je broj trazenih radnika bio puno manji od onog broja koji je ranije radio na ovom kopu, uticalo je na stvaranje haoticne situacije, jer je doslo do svadja i zavada izmedju radnika, uglavnom oko toga ko ce se prijaviti. Strucni saradnik u Uniji sindikata Bajram Djonbalaj objasnjava, da se takve situacije ponavljaju uvek kada se raspisuju konkursi za prijem novih radnika. Pre par meseci otvoren je Konkurs za 40 radnika za rad na kopovima. Bez konsultovanja u sindikatu, prijavilo se oko 1.000 zainteresovanih Albanaca. No, dogodilo se da je od svega njih 180 prijavljenih, bilo samo devet Albanaca.

Upravo zbog ovakvog odnosa sa prijavljenim Albancima na konkursima, preovladjuje misljenje da na radnim mestima i dalje traje etnicko ciscenje. Udaljavaju se visoko obrazovani Albanci, a primaju fizicki radnici. Inace, u Elektroprivredi je jos uvek aktuelan stalno otvoren konkurs za zaposljavanje Srba, Crnogoraca, pogotovo izbegljice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U ovom kolektivu su pre sedam godina Albanci cinili 66,11 odsto ukupnog broja zaposlenih, dok danas ucestvuju sa samo 49 posto.

Tragom odgovora na pitanje zbog cega se Albanci prijavljuju na konkursima koje raspisuje Elektroprivreda Kosova, dok to nije slucaj kada je u pitanju "Trepca", mada je kosovskomitrovicka privreda u tezem polozaju u odnosu na pristinsku, sagovornici misle da na takvu odluku verovatno utice i cinjenica da u Elektroprivredi radi dobar broja Albanaca, da su uslovi rada daleko bolji u odnosu na rudnike "Trepce", a da su i primanja veca nego u "Trepci". U svakom slucaju svako novo zaposlenje Albanaca, desava se mimo stavova Unije nezavisnog sindikata Kosova. Njeno clanstvo stalno apeluje da se ne zauzimaju radna mesta 150 hiljada isteranih radnika albanske nacionalnosti...

AIM Pristina Ibrahim REXHEPI