DA LI JE GLIGOROV, KONACNO POSTAO PREDSEDNIK SVIH MAKEDONACA?

AIM Skopje, 23.10.1997

Onemocali predsednik Kiro Gligorov, na nesto manje od polovine drugog mandata, pozvao partije na dogovor. S obzirom na tesku unutrasnju krizu, posebno ekonomsku i nadasve politicku, prva reakciju neupucenih posmatraca bila je da se sef makedonske drzave, konacno odlucio da izadje iz izolacije i bude predsednik svih gradjana. Da se lati drzavnog posla, osobito nakon kraha, i to prema sopstvenom priznanju poraza, koalicione Vlade da sredi unutrasnje bice drzave. Bilo je cak i ishitrenih ocena da je Gligorov odlucio da razbije blokadu oko sebe i da prestane da bude talac okrnjenog Saveza za Makedoniju, koji se vec sveo na frakcije nekadasnjeg SK Makedonije. Cine ga bivsi u sadasnjem Socijademokratskog savezu i komunisti iz bivseg SSRNM, u sadasnjoj Socijalistickoj prtiji.

Tema skupa u makedonskom Sobranju, gde je i sluzbena kancelarija predsednika republike je medjutim dogovor za makedonsko uclanjivanje NATO i Evropsku Uniju. Nije nikakva tajna da je takav oblik dogovaranja, ili kako to evropljani vole reci: postizanje konsenzusa, deo ustaljene procedure NATO i EU, pa se odmah moze reci, uprkos pokusaja drzavne propagande da to prikaze drugacije, da je jos jednom propustena sansa da se u Makedoniji harmonizira unutrasnje-politicki zivot i odnosi izmedju vec afirmisanih i fundiranih politickih cinilaca.

Makedonija je ispustila sansu da postane deo NATO i udje u predvorje Evropske Unije sredinom godine. Uprkos tome sto su zvanicnici uporno, koristeci svaku priliku, na sav glas govorili da ce Republika Makedonija prva, pre svih drzava iz post- komunistickog miljea, brze cak i od Ceske i Slovenije, uspeti da se integrise u Severoatlantski sigurnosni sistem i u evropsku, politicko-ekonomsku asocijaciju, jer "ispunjava sve uslove", juzna republika je otpala cak i iz agende za iduci vek.

Razlozi takvog debakla, koji je zaista potresao javnost, upravo zbog pothranjivanja ambicija i preteranog propagandnog odbrojavanja dana kada ce svi problemi Makedonije kako rukom odneti nestati ulaskom u NATO i EU, su upravo unutrasnji problemi, ruku pod ruku sa veoma oslabljenom medjunarodnom pozicijom. Naime, Makedonija u ovom trenutku ostaje jedino potencijalno zariste krize na Balkanu, posebno u kontekstu prisilnog stisavanja rata u BiH. Tamosnjo primirje je daleko od toga da resi duboke protivrecnosti koje su izazvale rat, ali s obzirom na vec definisane i, bar zasad, kako tako uskladjene odnose i interese evropskih sila i Amerike, kriza u svom gurucem obliku je unutar tih medja i pod nekakvom kontrolom.

Makedonska situacija, medjutim, nema kao podlogu takav, makar i preliminarni oblik sporazuma izmedju velikih sila koje imaju trajne interese na Balkanu. Upravo se zato, kako i zbog rastuce unutrasnje tenzije, izazvane propadanjem ekonomije i produbljivanjem medjuetnickih razmirica, sasvim jasno i u Vasingtonu i u Brislu, Makedonija ponovo je tretirana kao tempirana bomba, kojoj treba tek demontirati vise od jednog stoleca stari satni mehanizam. Okidac te temperane bombe je smesten tamo gde jeste, nesnalazenjem upravo te iste Evrope u resavanju makedonskog pitanja, koje lezi u podlozi svih nedaca na ovom prostoru od pre pada Turske imperije do danas, ili bolje receno, od kompromisa na Berlinskom kongresu.

S druge strane, ukupni odnosi Makedonije sa susedima su kriticni.

Bugarska priznaje Republiku Makedoniju, ali samo kao drugu drzavu istog naroda. Naime, Bugarska je prva priznala Makedoniju da bi uspostavila bez pogovora dva kljucna interesa: Prvo, priznavanjem drzave srodnog, bolje reci istog naroda, trajno uspostavlja polje strateskih interesa u Makedoniji. Naime, svaka revizija novog statusa R.M. nece biti moguca bez ucesca Bugarske. U svakom pogledu. Drugo, Bugarska je time takodje ponovno inaugurisala svoje trajne pretenzije na Makedoniju, pa makar i kroz ujedinjenje dveju drzava.

Grcka uporno, od trenutka makedonskog razdruzivanja od SFRJ, kao svoj nacionalni interes istura negiranje makedonske drzave, u svakom obliku, izuzev njenog eventualnog integrisanja u neku novu balkansku asocijaciju. Naime, diktiranjem promena u novom makedonskom ustavu, zatim iznudjenjem menjanjem makedonske zastave, pa sve do sadasnjih pregovora oko imena republike u Ujedinjenim Nacijama, Grcka jasno otslikava svoj interes da se drzava severno od Soluna svede na predmet pregovora. U tim pregovorima Grcka treba da bude glavni, diktirajuci faktor koji treba da determinira buducnost tog etniteta tudje politicke volje, naseljen nacionalnim manjinama svojih suseda. Grcka nervoza, i tim vise, njen glas u EU, a zatim, donekle istim intenzitetom i u NATO, glavne su smetnje konsolidaciji makedonske strateske pozicije. Ponajvise i zbog toga sto se Grcka nervoza cesto ocitava i kao potres u juznon krilu pakta, gde su ova zemlja i Turska stubovi stabilnosti, ali i iskriste nestabilnosti.

Kompleks makedonskih problema sa Srbijom postaje sve naglaseniji smirivanjem u Bosni. Otvoreno pitanje granice sa Srbijom, izmedju ostalog i kao nasledje nesredjenih odnosa kao posledica makedonske secesije od Srbije, ciji je deo bila u vreme stvaranja SHS, dobijaju dimenziju zabrinjavajucih proporcija. Naime, Makedonija je i dalje, formalno gledano i iskljucivo na osnovu evropskih dokumenata, deo Srbije. Tako je bar sto se tice srpskog gledista na drzavni ugovor kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u koji su makedonci i teritorija sadasnje republike ratni plen iz balkanskih ratova, dat Srbiji dogovorom deobama turskih provincija u Evropi. Srbija se revizijom deklaracije skupstine NRS od 1945 godine kojom se NRM priznaje nezavisnost, ponovo ustolicuje kao pretendent na svoje teritorije juzno od Leskovca. To, kao i sve naglaseniji pristup da se juznobalkanski problemi rezavaju asociranjem Makedonije sa sadasnjom krnjom Saveznom Republikom Jugoslavijom, relativiziraju makedonsku poziciju i odlazu njeno ucesce u bilo kakvom evropskom savezu.

Konacno, albanski problemi sa Makedonijom, kao nizovi kompleks, koji se nije od drugog svetskog rata naovamo artikulisao kao deo takozvanog makedonskog pitanja, imaju svoje duboke strateske implikacije na poziciju drzave. Najpre time sto se medjudrzavni odnosi pogorsavaju, ali najvise zbog toga sto se albanski kompleks artikulise iznutra, kao pitanje drzavnog konstituisanja Makedonije. Kako revizija samog karaktera drzave, koja treba da bude valjda prvi primer multietnicke zajednice konstituisane kao takve u Evropi. Takva revizija Makedonije nailazi na razumljiv unutrasnji otpor i podgrejavanje medjuetnicke tenzije do stepena kljucanja i moguceg konflikta.

Kada se takva medjunarodna pozicija ukupne revizije makedonske drzave i njene pozicije na Balkanu od strane svih njenih suseda postavi na milje unutrasnje situacije, koja je vise nego teska, Republika Makedonija zaista u ocima sveta nije nista drugo nego i te kako potencijalno zariste.

Od razdruzivanja do danas, nakon sedam godina, unutrasnji poredak i atributi demokratije su ostali na rudimentarnom, krajnje nerazvijenom nivou. Do te mere je demokratija u drzavi relativizirana, sto je vec sasvim prozirna cinjenica da se na delu, u upravljanju i vladanju, primenjuju isti mehanizmi kontrole nad drustvom kao i u prethodnom periodu. Na te mehanizme je samo nalepljena, poput pokrica, struktura demokratskih institucija, koje medjutim, bez civilnog drustva ne mogu funkcionisati kako valja i prema definiciji. Iz izbora i glasanja, na primer, ne emanira ni zakonodavna ni izvrsna vlast, vec su one kompromis izabranih sa "sistemom" uprave, koji rukovodi drzavom i posle pada komunizma. Iz parlamenta ne emanira zakonski fundiran poredak u kome su gradjani suvereni. Dok je sudstvo partijski izabrano i to dozivotno.

Generator takve unutrasnje nestabilnosti je nedovrseni projekat drzave, ali i cinjenica da je na vlasti kombinacija partija koja je jos od izbora 1990 godine defektna, jer ne sadrzi u sebi najjacu partiju, bar sto se tice opozicije. Takva je slika rezultirala i nakon izbora 1994 godine, kada su se najjace opozicione partije odrekle drugog kruga glasanja zbog mahinacija vlasti sa birackim spiskovima.

Takva nesimetrija drustvenih kretanja dovela je do toga da se u drzavi uvede za svega 3 godine poredak vlasti i stvari u kome dominiraju korupcija, organizirani kriminal i nepotizam, kao odskocna daska za akumulaciju kapitala. Prema priznanju samog premijera Branka Crvenkovskog, i to u dva slucaja, oba u parlamentu, drzava strada od mafije, domace i strane, od oktopoda, cija je glava u vlasti.

Posle prvog takvog iskaza je usledio atentat na Gligorova. sada posle drugog upozorenja premijera da je drzava u kandzama oktopoda, i tim pre, nakon zajednickog priznanja da je kandidat koji prema njihovim recima bio nadomak clanstva u NATO i EU, propao - predsednik republike poziva na dijalog partije da ispune propozicije u ime nekog dogorocnog cilja a ne da postignu dogovor o pravom problemu. Taj problem, generator unutrasnje krize i spoljasnje nemoci drzave, je upravo razgradjeno drustvo, pomanjkanje demokratije, vladavina korumpiranih politicara, psolovni ljudi i direktora.

Resenje tih problema, prema sudu kriticne javnosti u drzavi, nije u konsenzusu oko NATO-a i EU, vec u dogovoru za nove, nekrivotvorene izbore, koji bi omogucili izbor novog parlamenta u kome bi bile zastupljene sve snage i partije, svi etnikumi i interesi. Samo izbori mogu harmonizirati politicki zivot i odnose izmedju partija, sto je dovelo do postupnog stvaranja civilnog drustva, koji jeste resenje za kontrolu i ravnotezu vlasti. Tako uskladjeni splet interesa omogucio bi i izgradnju drzavne i nacionalne strategije, kao minimalne, ako nista drugo, platforme za vracanje poljuljane medjunarodne pozicije Makedonije u njene prirodne tokove.

Predsednik Gligorov nije iskoristio datu sansu. Ostaje po svemu sudeci zatocenik sopstvenih zabluda. Moguce je da je sadasnje okupljanje izabranih partija pokusaj da se nadju drugi igraci za novi Savez za Makedoniju, koji bi stao iza njega u pohodu za novi, treci i zadnji mandat. Utisak analiticara je, da je ipak kasno.

AIM Skopje SLOBODAN CASULE