IZGORELO JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORISTE

Postovaoci ove kuce se nadaju da ce izmedju ogoljenih zidova prazne sale opstati barem delic onoga sto je zazivelo izmedju prve premijere, Cankarevog "Kralja Betajnove" i poslednjeg izvodjenja Molijerovog "Mizantropa",poslednje predstave koja je izvedena na sceni; izmedju jednog obecanog ali nestvarnog sveta u koji je smesten prvi, i vremena licemerja, prevara, krivih zakletvi, spletki i lazi u kome se odija drugi komad.

AIM, BEOGRAD, 22. 10. 1997.

Pozar koji je pre nekoliko dana unistio Jugoslovensko dramsko pozoriste, razvejao je i one nevidljive svetove koji su decenijama izranjali iz dela Nusica, Krleze, Selenica, Kovacevica, Snajdera i drugih pisaca nekad zajedniÕkog jezika. Tokom jednog prepodneva u zgariste su pretvoreni gledaliste i scena gde su svoje zivotne uloge, u klasicnim komadima i delima stranih autora, igrali najbolji glumci iz Beograda, Zagreba, Rijeke ili Novog Sada. Umesto priprema za jubilej - pedeset godina postojanja, koji je trebalo da se svecano obelezi pocetkom aprila, glumci i ostali clanovi ove kuce, hodaju sa nevericom kroz cadjave hodnike sa cijih zidova curi voda, proviruju u prazne glumacke kabine i prilaze do rusevina velike sale. Na betonu leze nagorelele grede, krhotine stakla, polupani reflektori, iskrivljena gvozdjurija, razbacani komadi cigala i gomile suta. Glumci ne skrivaju suze u ocima, ovaj put bez pratnje tudjeg teksta koji izgovaraju na sceni.

"Vec dugo sam u ovom poslu, ali ovo je mozda najveca tragedija koju sam doziveo u pozoristu. Ovo, uspeva da progovori doajen jugoslovenskog glumista Ljuba Tadic nakon sto je izasao u park pored Jugoslovenskog dramskog. Stari glumac koji je dosao sa stapom u ruci jos dok je pozar buktao u zgradi, odmahuje glavom dok slusao nevezan razgovor obnovi zagrade i kaze:

"Ova zemlja nema para da sanira jedno ovakvo pozoriste." Glumac koji je prve korake u svojoj profesiji napravio upravo na ovoj sceni govori, da ga ovo podseca na losu dramaturgu. "Kada neko ne zna kako da zavrsi komad, on zapali kucu. I to je nekakav kraj, ali kakav? ... Vrlo, vrlo los, neprofesionalan kraj."

Cim se pojavio plamen na zgradi pozorista u parku su skupili glumci i ostali clanovi pozorista iznoseci, sve dok su to vatrogasci dozvoljavali, razne spise, fotografije, kompjutere, stilski namestaj i stare kostime. Upravnik pozorista Jovan Cirilov slaze pored jednog automobila delove arhive. "Bilo je samo pitanje dana kada ce se dogoditi ovakva tragedija," kaze Cirilov.

Svi su na to upozoravali. Jedan od ranijih upravnika, Petar Volk pise u knjizi "Iluzije na Cvetnom trgu" da su jos pocetkom osamdesetih godina inspekcijske sluzbe htele da zabrane rad pozorista zbog dotrajalih instalacija, ali to nije ucinjeno zbog intervencija iz Skupstine grada i ugleda samog teatra. Sam Cirilov nam kaze da vec petnaest godina obijaju pragove raznih kancelarija u nadi da ce prikupiti novac za rekonstrukciju pozorista. Nikad nije bilo novca za Jugoslovensko dramsko. Prvak ove scene Voja Brajovic dodaje, da je pre nekoliko dana govorio nadleznima da je pozoriste zapaljivije od benzinske pumpe. Ni to nije pomoglo. Pozar Jugoslovenskog dramskog najverovatnije su izazvale dotrajale instalacije, mada jos uvek nema rezultata istrage beogradskog SUP-a.

Najcuveniji i najstariji reditelj JDP Mata Milosevic umro je samo dan nakon sto je izgorelo Jugooslovensko dramsko pozoriste. Bio je to jos jedan u nizu tuznih dogadjaja za ovu kucu.

On je bio jedan od onih koji su branili JDP od ataka tvrdog socrealizma, neprikosnovenog estetskog kreda pocetkom pedesetih. Sklanjanje od cvrstog zagrljaja tog kvazi-kriterijuma, trazio se u drugacijem citanju nespornih velicina tog doba. Milosevic je sredinom pedesetih rezirao u Jugoslovenskom dramskom "Jegora Bulicova" Maksima Gorkog, sa kojim je ovo pozoriste nastupalo na cuvenom Teatru nacija u Parizu. Valjda je medju spasem dokumentacijom sacuvan i onaj isecak iz "Figaroa" gde veliki kriticar Zan Zak Gotje pise da je to komad dostojan najvecih pohvala. On jos tada govori o homogenom ansamblu "ispunjenom duhom celine, koji deluje s visokom svescu i odise dostojanstvom". Bila je to samo jedna od predstava (Drzicev "Dundo Maroje", Nusiceva "Ozaloscena porodica" i Cosicevo "Otkirce") sa kojima je ovo pozoriste gostovalo na prestiznoj smotri u Parizu. Uz JDP su tih godina stasavale generacije koji polako ulaze u istoriju domaceg pozorista, poput reditelja Milosevica ili Miroslava Bjelovica i glumaca Milivoja Zivanovica, Marije Crnobori ili Branka Plese koje su vec poceli da okupljaju osnivaci pozorista Bojan Stupica i Eli Finci poznih cetrdesetih godina. Sam Stupica Stupica se prvih proslavio rezijama Goldonija, Ostrovskog, Krleze i renesanse komedije "Dundo Maroje" koja je prikazana u Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Becu, Budimpesti, Varsavi i Veneciji. Na sceni su kasnije ozivela dela Sekspira, Molijera, Seridana, a poslednjih godina drame Ibzena, Vedekinda, Aristofana, Krausa ili savremnih pisaca poput Dejvida Memeta, Margaret Jursenar ili Edvarda Olbija.

Pozoriste pokraj Cvetnog trga, spajalo je otmenost i lezernost. Ispred ulaza se mesala publika u svecanim taoletama i studenti u neizbeznom dzinsu. Ulaskom u foaje oni su se samo na na trenutak razdvajali, jer su popularne "studentske" karte vazile za prvu i drugu galeriju. Tolerantni razvodnici su pre pocetka prvog cina dozvoljavali da se ova hijerarhija narusi. Naravno, kada je u parteru bilo mesta. To je svetla strana istorije jednog kultnog teatra. Ona tamna, cuva secanje na pripreme "Svetog Save" Sinise Kovacevica koji na kraju nije izveden; predstavu je prekino deo svectenicke publike nezadovoljne "raskalasnim" nacinom prikazivanja srpskog svetitelja. Ispred Jugoslovenskog dramskog nizali su u vreme radjanja nacioanlne euforije zloslutni redovi za Cosicevu "Kolubarsku bitku" ili "Valjevsku bolnicu". Jugoslovensko dramsko je potom smoglo snage da se otrgne od tog zaglusujuceg fona koji je preplavio druge u gradu i da medju prvima okrene delima sa drugacijom porukom,pre svega antiratnom.

Istorija ovog pozorista naglo je presecena kada je pre nekoliko dana plamen poceo da se siri sa scene, gutajuci drvenu konstrukciju pozornice i dekor poslednjeg izvodjenja "Mizantropa". Vatra je ubrzo zahvatila i krov zgrade, koji se nekoliko sati kasnije srucio u plamenu na gledaliste i ostatke pozornice. "Videli smo samo mrak, vodu koja siklja, staklo pod nogama i razrusenu scenu ... sve to je podsecalo na pravi kosmar", kaze mladi reditelj Gorcin Stojanovic.

U jednoj od kancelariji potamnelih zidova gde se jos uvek oseca ostar miris paljevine, razgovaramo sa poznatim rediteljem Dejanom Mijacem, clanom Upravnog odbora JDP. "Mislim da je ovo jedan od najjacih udara na nacionalnu kulturu i sve bi trebalo uciniti da to ne postane i gubitak. Suvise smo imali gubitaka u poslednjih nekoliko godina. Ne bi valjalo da pretrpimo jos jedan poraz na planu duhovnosti." Mijac kaze da ce se redukovani repertoar pozorista igrati se na maloj sceni "Bojan Stupica" koja je postedjena pozara i drugim gradskim pozoristima, jer u ovom trenutku najznacajnije da pozoriste ne stane. "Mozemo da dobijemo i velelepnu zgradu, ali ako ne budemo sacuvali umetnicki potencijal koji treba da ispuni tu scenu, nismo nista uredili", kaze on. "Moramo biti zivi, zdravi i spremni da jednog dana sacekamo otvaranje te scene i nastavimo tamo dokle smo stigli." Do tada ce valjda izmedju ogoljenih zidova prazne sale opstati barem delic onoga sto je zazivelo izmedju prve premijere, Cankarevog "Kralja Betajnove" i poslednjeg izvodjenja Molijerovog "Mizantropa",poslednje predstave koja je izvedena na sceni; izmedju jednog obecanog ali nestvarnog sveta u koji je smesten prvi, i vremena licemerja, prevara, krivih zakletvi, spletki i lazi u kome se odija drugi komad.

Slobodan Kostic (AIM)