Izbegliki §ivot u Bratuncu
Izbeglicki zivot u Bratuncu
***POMOC STIZE NA DRUGU ADRESU
Tesko je, a ne daju ni da kazemo da je tesko, zale se izbeglice iz Hadzica u kolektivnom smestaju u Bratuncu
AIM, BEOGRAD, 18. 10. 1997.
S proleca prosle godine, u vreme "spontane" narodne odbrane lika i dela Karadzica i Mladica, predsednik Srpske demokratske stranke i predsednik opstine Bratunac (Istocna Bosna, nedaleko od poznatije Srebrenice), profesor Miroslav Deronjic, javno je uskliknuo da je Bratunac danas i zauvek definitivno srpski (pre rata 57 posto Muslimana), te da kao takav ima buducnost jer je "grad dobio toliko industrije i kadrova da ne mora da brine jos jedan vek". Od te vizije proslo je godinu i po dana, od industrije i kadrova, pristiglih nakon egzodusa Srba iz sarajvskih opstina, u Bratuncu je preostalo jedino da narod placa cenu tudjih vizija. To se narocito odnosi na oko 7000 zitelja Hadzica kojima je Bratunac bio krajnja "destinacija".
Deo gradjana Hadzica, njih blizu dve stotine, skoro dve godine po dolasku, i dalje je u kolektivnom smestaju - u bivsim osnovnim skolama u samom gradu. Ispred osnovne skole "Vuk Karadzic" sahovski prizor: Bozidar Mrkajic i Vojislav Tolj mehanicki vuku figure. Eto, tu su, "uglavnom, nisu gdje trebaju". Ko je prvi dos'o, nesto je nas'o, ko je zadnji dos'o... Nemamo predstavu da cemo se odavde ikad izvuci, pripoveda Mrkajic. On licno, raspitivao se, trazio, pisao, niko nista... Muku pretvorio u rime - "Nema boga, nema vlade/ ko nam stize, taj nas krade..."A kad pred skolu, drvo dodje/ oko njega se bijeda kolje i glodje"... Sumnja i da humanitarna pomoc dolazi do krajnje "adrese". Govori o donatorima, koje je video, da daju po marku licno svakom izbeglici, da kupe lek, odgovorili mu da su poslali tone mesa... "A mi, kad se sabere, ponaosob, za dve godine nismo pojeli po 20 deka mesa". Uveren je da pomoc negde ide, gde oni nemaju uvida, da je nekome stalo da se kolektivni smestaj izgnanika ne raspusti, da neko zivi od njih.
Prate li politiku, znaju li za sukobe u vrhu Republike Srpske? - "O politici veze nemamo. Plavsicka, Krajisnik, ko ih sisa, pusti bolan, mani pricu, niko ih nizasta ne benda, to je samo daj da oni zive", odgovara Mrkajic ispred prisutnih.
Ulazimo u skolu. Voda u podrumu, zajednicki nuznici poplavljeni, u hodnicima briketi za potpalu, piljevina u dzakovima. Ucionice - sobe sa po dvadeset lezajeva. Stariji, bolesni, nemocni, deca skolskog uzrasta. Naslagane kartonske kutije sa stvarima, brasno u plasticnim posudama, orasi se suse zavezani u carape, po prozorskim daskama ono sto se ima, pegle, cetkice za brijanje, televizijske antene bez televizora, starije zene u "poslu", mota se vuna, plete... Sede, gledaju se. Nemaju sta da kazu. Smestaj nikakav, hrana nikakva, svaki dan isti, ide se na kazan dva puta, nema se vise, nadaju se boljem, ali ne ide" nerado, opsijuje starija zena zivot u kolektivnom smestaju.
Radenko Simik, izbeglica iz Hadzica,na privremenom radu u Medjunarodnom komesarijatu za izbeglice u Bratuncu, pri ruci je sapatnicima:". Opstina ne daje nista. Prave Stradun u centru varosi, a od izbeglica niko ni ciglu za kucu nije video. Oni koji su im obecavali kule i gradove, jos se nisu pojavili. Kad se, u opstinskoj komisiji, raspituju za resenje svojih problema, kazu dodjite u ponedeljak, petak, a ponedeljaka koliko hoces".
Radoslav Gligorijevic tesko ustaje iz kreveta. Kako je? Nikako, svasta se prezivljava. Penzija 75 dinara, pa zivi. Eto. Za sebe sapatom izgovara, "nista". Ko je kriv? Neko jes', ne moze on to suditi. Milenko Golub, ocuvan 60-godisnjak, sedam meseci proveo kao zatvorenik u silosu u loguru Turcin. - "Eto sta su radili, sve si im'o, sad nista, potucamo se, ni para, ni 'rane, ni spavanja, ni Boga oca", govori energicno. Kome da se zale? Odu u opstinu, "kazu nema mjesta, ko vas je doveo neka vas smjesti". Ili kazu, nadji, a oklen ces naci, nema para, kako", pita se. I nastavlja, "ne moze da kaze nema mjesta, ima mjesta. Ali, ako je rek'o da se muslimanske kuce ne opremaju, sto daje pojedincima, a pojedincima se ne moze dati. Mjestani su zauzeli, njih Bog ne moze istjerati. Ima mjestana koji su se uselili u najveci stan, i sad su dobili po 6000 maraka da predju u svoje kuce. Uzmu pare, kupe auto, mi opet gde jesmo". Golub pokazuje gde ucionica prokisnjava, poturene lavore, pa zivi, kaze. Pokazuje i sporet smederevac, stigao po jedan na sobu, "znaci to je na duzi period", sabira se: "Najgore je kad je lose vreme, skupe se ko kokosi, svi kukaju, svima nesto fali, za poludit..."
Prelazimo u staru skolu preko puta, kazu, bivsa bilijarnica. Tezak ustajao miris trlezi i uzeglosti. Hladnoca ostri smrad. Pod od propalih greda. U uglu ucionice razapeto cebe za presvlacenje. Osamdesetogodisnja starica i desetogodisnje dete, jedno do drugog. Vremesna Stojanka Gogic: "Vidis kako je, pada na nas kisa, sta ces, treba ziviti". Njen ispisnik Slavko Matikan. Govori bez pitanja: "Nema se sta kasti. Kisne, gadno i zalosno. J.... majku ko nas je doveo ovde. Belaj citav. Smestaja nema, nista nema. Evo vidite, ne moze se nista uciniti, kisne, nece niko da pomogne". Bunio se, trazio, gde nije isao, dolazilo mu da nekome glavu otkine. Umalo njegova nije otisla. U aprilu ga predsednik opstinske komisije za izbeglice, Momo Nikolic, udario drskom pistolja. U slepoocnicu. Bio u nesvesti: "Dobro da je oko ostalo citavo. Posle svega on isp'o kriv". "Tesko je", ukljucuje mu se supruga," tesko, a ne daju nam da kazemo da je tesko. Jedino miseva ima koliko 'oces, i bede, ko je imao, smestio se, kaze, a oni se pate. Eto ko su i sta su, nikakvi..."
Protiv rogatog se ne treba boriti, jer mi smo sukati, dopunjuje je muz Slavko. Kakav je to ministar za izbeglice, onaj Vladusic, pita se, kad nije dos'o da ih obidje. Trazili su da se sastanu, on odbio, rek'o da zna. A do hotela i opstine bio. Dolazio je i predsednik vlade Gojko Klickovic, "ni on nije stio da dodje". Na nama je da sutimo. Sve jad i zalost. Kome da se obratimo", pita Matikan ne trazeci odgovor.
Dragan Todorovic (AIM)