'Nejednaka prava' Albanaca na juznom Balkanu

AIM Atina, 7 okrobra 1997.

Ljudska, a narocito manjinska prava trebalo bi da budu uneverzalna i neotudjiva. Medjutim, to ne znaci da ta prava treba takodje da budu opste primenljiva, svuda i na isti nacin. Naprotiv, mnoga treba koristiti na razlicite nacine u zavisnosti od specificnih uslova i okolnosti. Ono sto je legitimno pravo u jednoj zemlji moze se opravdano smatrati preteranim ili cak esktremnim u drugoj.

Oko sest miliona "Albanaca" koji zive na Balkanu su tipican primer ovakve situacije. Za sve ove ljude, albanski jezik (u svojim razlicitim varijantama) jeste jedini objedinjujuci element. Oni se inace razlikuju po nacionalnom idenmtitu i/ili verskom opredeljenju. Oni su svi stekli odredjena prava, a bore se za druga. Medjutim, prava koje s pravom traze razlikuju se of slucaja do slucaja, posto se istorijski, drustveni i politicki kontekst razlikuje od podgrupe do podgrupe.

    Albanci u Albaniji

Ukupno stanovnistvo Albanije broji 3,4 miliona ljudi (1992). Na prvi pogled, gradjani koji su i po nacionalnosti Albanci (oko 90 % ukupnog stanovnistva) trebalo bi da su ljudi sa do kraja zadovoljenim potrebama i najmanjim brojem briga, jer zive u svojoj nacionalnoj drzavi u kojoj su postigli samoopredeljenje. Medjutim, u stvarnosti, slika stanja ljudskih prava u ovoj zemlji pokazuje da su ona istorijski krsena najgorim oblikom dikrature tokom vladavine Envera Hodze. Stavise, i u poslednjih nekoliko godina oni su podvrgnuti novom "demokratskom" eksperimentu Berisinog autoritarnog rezima.

Imajuci sve to u vidu, mozda ne treba da cudi da policija u Albaniji vise maltretira ljude koji su po nacionalnosti Albanci nego policija u Makedoniji albansku manjinu. Sve to dovodi do zakljucka da nedostatak demokratske tradicije i stabilnog privrednog rasta, cemu smo nedavno bili svedoci, dovode do katastrofe. Nova vlast mnogo obecava sa svojim opredeljenjem za demokratiju. No, trebalo bi imati na umu da je s istom blagonaklonoscu gledano na Berisu pre nekoliko godina. Sama cinjenica da je poslanik Socijalisticke partije pucao u kolegu iz Demokratske partije u parlamanetu dovoljno sugestivno svedoci o krhkom stanju stvari u ovoj zemlji. Ono sto nova vlada treba da uradi bez odlaganja jeste da prevazidje stanje nestabilne ravnoteze koja u svakom trenutku moze biti narusena izazivajuci osecanje nesigurnosti medju ljudima i narusavanje reda i zakona. Osnovna nacin da se ljudima pruzi osecanje bezbednosti i samopostovanja je, prirodno, socijalna i ekonomska stabilnost, ali narocito puno postovanje ljudskih prava.

Nacionalne manjime u Albaniji

U Albaniji takodje zivi, po procenama, najmanje cetvrt miliona gradjana Albanije drugih nacionalnosti. Grcka manjina koja se obicno smatra najbrojnijom, sastoji se of 150.000 ljudi. Druge manjine koje zive u ovoj zemlji su: Vlasi, Makedonci, Srbi, Crnogorci i Romi. Trebalo bi naglasiti da uprkos ozbiljnim problemima, Albanija se odnosi prema svojim manjinama manje netolerantno nego vecina njenih suseda na Balkanu: sa sigurnoscu se moze tvrditi da je vecina slucajeva krsenja ljudskih prava Albanaca koji to nisu po nacionalnosti rezultat same cinjenice sto oni zive u Albaniji, a ne cinjenice da pripadaju nekoj manjini. U Albaniji, sve manjine priznate su ili de jure ili de facto, ali istorijski gledano imali su manje prava na obrazovanje nego nekada Albanci u bivsoj Jugoslaviji. Dok se Albanci u Srbiji i Makedoniji bore za univerzitetsko obrazovanje, manjine u Albaniji najvise sto imaju jeste mogucnost da se skoluju u osmogodisnjim skolama na maternjem jeziku, a oni ni traze vise. Kao i drugde, upravo zbog nedostatka odgovarajuceg obrazovanja, manjine u Albaniji imaju poteskoca u politickom organizovanju i u trazenju onoga sto im pripada - priznanja i postovanja njihovih prava u albanskom drustvu.

Drugi aspekt problema odnosi se na Pravoslavnu crkvu Albanije kojoj pripada najveci broj pripadnika nacionalnih manjina. Mada nema mnogo slucajeva verske netrpeljivosti, na Pravoslavnu crkvu, zbog nacionalne pripadnosti vecine njenih vernika, gleda se s podozrenjem i prema njoj se odnose neprijateljski, dok je povracaj njenih poseda jos uvek problematicno pitanje. Stavise, ova crkva kao i ostale "tradicionalne crkve" u ovoj zemlji, nema legalni status sto je cini eksponiranom u slucaju da se promeni pravac "politickih vetrova".

Albanci na Kosovu

Na Kosovu gde zivi najveca albanska nacionalna manjina van Albanije, oni cine 90 % celokupnog gotovo dvo-milionskog stanovnistva. Region je izmedju 1974. i 1989. imao status autonomije, sto je cinjenica na osnovu koje medjunarodna zajednica podrzava povratak na ranije stanje. Steceno iskustvo i osecaj slobode koje su im pruzile godine autonomije, represija i gubitak politickih sloboda progresivno su dovele su do toga da se kod Albanaca na Kosovu razvije jaci osecaj potrebe za samoopredeljenjem i ucinili njihov suzivot sa srbijanskim vlastima jos tezim. Uspesno funkcionisanje paralelne drzave sa svim njenim institucijama od 1989. godine naovamo dalje je podstaklo kredibilitet zahteva za posebnim polickim entitetom, mada ima malo onih koji na medjunarodnom planu gledaju blagonaklono na pozive za nezavisnost koje podrzava ogromna vecina kosovskih Albanaca.. S druge strane, medjutim, Srbi se nece lako odreci Kosova jer ga smatraju "kolevkom srpstva". Ovo ne mora butu istorijski netacno, ali potrebno je uzeti u obzir sadasnje stanje stvari i cinjenicu da je veci deo stanovnistva Kosova albansko. Napokon, Kosovo je isto toliko "kolevka" srpstva koliko je Ohrid kolevka "bugarstva" ili Istambul helenizma. Svaki balkanski narod moze da nadje "kolevku" nacije izvan granica svoje zemlje, ali istorijske cinjenice ne daju legitimnost savremenim teritorijalnim pretenzijama.

Albanci u Makedoniji

U ovoj zemlji od oko dva miliona ljud, Albanci cine najmnogoljudniju manjinu od oko pola miliona gradjana. Kao i njihova "braca" na Kosovu, oni su imali siri spektar prava u godinama bivse Jugoslavije. Do kasnih osamdesetih godina, oni u ziveli u prilicno tolerantnom drustvo po komunistickim standardima i imali su svoje skole i Pedagosku akademiju, a mogli su i da skoluju svoju decu na albanskom univerzitetu u Pristini. Poslednjih godina "obolele" Jugoslavije izgubili su mogucnost visokog stolovanja, a nove makedonske vlasti nisu bile u mogucnosti da brzo ispune njihove potrebe. Sada njihova prava garantuje Ustav, ali praksa pokazuje da stvarnost nije tako savrsena. Nedavno sudjenje u vecinskom albanskom gradu Gostivaru pokazao je da je "albansko pitanje" u sustini vrlo kompleksno i osetljivo. Ovde je jedina zelja Albanaca da imaju ista prava u makedonskom drustvu, u kombinaciji sa pravom na obrazovanje na sopstvenom jeziku. Njihov zahtev za visokim obrazovanjem zvuci razumno, ali iskustvo tetovskog univerziteta nema kredibilitet. Albanci u Makedoniji vode tradicionalni muslimanski nacin zivota po cemu se razlikuju od sekularnih Albanaca u Albaniji, ali i ne do te mere religioznih Albanaca na Kosovu. Mada ovde pitanja autonomije i secesije ne postoje, Albance optuzuju da pokusavaju da u Makedoniji primene "kosovski scenario" sto bi destabilizovalo citav region: konkretnije, njih optuzuju za nastojanje da uspostave "paralelne institucije" sto se u Makedoniji smatra ekstremistickim i destabilizirajucim za razliku od Kosova gde su na ceni i izazivaju divljenje.

Albanci i ne-Albanci iz Albanije u Grckoj

Broj useljenjika iz Albanije u Grckoj procenjuje se na 300.000 ljudi: vecina su po nacionalnosti Albanci, ali veliki broj njih su pripadnici grcke manjine. Najveci problem s kojim se ovi ljudi suocavaju je cinjenica da vecina njih nema legalni status. Stoga su izuzetno osetljiva grupa i cesto su tretirani kao robovi. Kolicina albanofobije u medijima i njen uticaj na javno mnjenje su alarmantni. Klima netrpeljivosti i odbojnosti koja je stvorena ne moze da doprinese integraciji useljenika koji nastoje da legalizuju svoj status i ostvare solidna prava slicna onima koje uzivaju u drugim zemljama Evropske unije. Oni nemaju svoje skole i kulturne centre u kojima bi se obrazovala njihova deca svom maternjem jeziku, da bi ako se ikada vrate u Albaniju mogli imati iste mogucnosti kao i njihovi sunarodnici.

Arvaniti (Arberor) u Crckoj

Zanimljivo je da albanofobija u Grckoj cesto pogadja pripadnike grupe koja govori varijantu albanskog jezika, ali sebe ne identifukuje sa albanskom nacionalnoscu. To su Arvaniti, koji su pravoslavne vere, ciji broj se procenjuje na 200.000 i koji zive u Grckoj vekovima. Oni danas predstavljaju najsnaznije podstrekace grckog nacionalizma i pravoslavnog fundamentalizma ("staro-kalendarci") i oni imaju odbojnost prema svemu sto ih dovodi u vezu sa "siptarskom" nacijom. Oni su do te mere asimilovani da njihov jezik pada u zaborav. Mnogi ljudi u Albaniji, kao i mnogi u dijaspori, tvrde da su Arvaniti ustvari pripadnici albanske manjine u Grckoj. Medjutim, to moze dovesti samo do daljeg povlacenja Arvanita i potpunog unistenja njihove specificnosti. Naposletku, oni zele da budu smatrani Grckim gradjanima, ako ne i po nacionalnosti, a to je njihovo pravo. Trebalo bi ih ohrabrivati, medjutim, da sacuvaju svoj jezik, ali i u pogledu toga odluka je na njima. Arvaniti imaju pravo i da "zaborave" svoj jezik, kao sto kosovski Albanci imaju pravo da teze autonomiji.

Zakljucak

Jedan of vaznih aspekata ljudskih prava je postovanje "drugih". "Drugi" u velikoj meri postoje i medju Albancima koji se smatraju homogenom grupom: oni svi govore neku verziju albanskog jezika, ali su razlicitog identiteta. Stepen verske pripadnosti, kulturni ciljevi i politicki zahtevi razlicitih albanskih grupa uzrokuju razlicite zahteve u pogledu ljudskih prava koji se smatraju medjunarodno prihvatljivim. Albanci u Albaniji teze vecem stepenu demokratije; oni zele autonomiju ako ne i nezavisnost Kosova; oni ce se zadovoljiti ustavnom jednakoscu u Makedoniji; dok velika useljenicka zajednica u Grckoj zahteva samo pristojan useljenicki status u zemlji u kojoj druga "albanska" useljenicka zajednica od pre mnogo vekova, Arvaniti, ocekuje da svet postuje njihovu privrzenost grckom nacionalizmu.

Ljudska prava su nesumnjivo univerzalna. Ali njihova primena trebalo bi da bude "partikularisticka". Kao u slucaju razlicitih "albanskih" zajednica, ljudi sa ociglednim kulturnim slicnostima imaju pravo da traze razlicite, ponekad sasvim susprotne stvari. Pravo na samoopredeljenje moze da znaci nezavisnost za jedne ili asimilaciju za druge. Verska sloboda je spojiva i sa modernim sekularnim i sa tradicionalnim religioznim kulturama. Svet je u stvari pun "albanskih" primera.

Panayote Dimitras, Mariana Lenkova

1