NE GOVORITE U NASE IME...

"Zene u crnom"

Rat nisu zaustavile, ali nisu zapale u nemoc i rezignaciju. I dalje ce biti na ulicama i trgovima Beograda, ne kao moralne pravednice, vec one koje podsecaju i opominju na odgovornost za rat i ratne zlocine - porucuju "Zene u crnom"

AIM, BEOGRAD, 16. 10. 1997.

I ove godine, u sredu, 1. oktobra na Trgu republike, kao i prethodnih sest, stajale su "Zene u crnom". Ovim protestom izrazile su podrsku i solidarnost sa protestima koje organizuje Nezavisna unija studenata iz Pristine i podrzale njihove zahteve za povratak u skolske objekte. "Kao grupa koja se zalaze za nenasilno resavanje svih problema i konflikata, podrzavamo nenasilne akcije za koje se vec odavno opredelilo albansko stanovnistvo kao odgovor na drzavnu represiju". I ovom prilikom jasno su izrazile svoj stav da ne pristaju da srpski rezim u njihovo ime vrsi represiju nad albanskim studentima i studentkinjama.

U subotu, 11. oktobra, opet su bile na Trgu republike. Ovog puta protestom su obelezile sestogodisnjicu svog politickog otpora koji je zapoceo 9.oktobra 1991. godine. Tada su, kako same kazu, pokrenule javni, nenasilni otpor protiv rata, rezima u Srbiji, krsenja ljudskih, a pre svega zenskih prava. Tokom ovih sest godina protestvovale su na ulicama i trgovima Beograda, a to ce i nastaviti. Jer, kako isticu, "rezim u Srbiji, koji je proizveo rat na ovom prostoru, ne samo sto nije otisao sa vlasti, vec se i dalje odrzava i hrani stalnim proizvodjenjem novih sukoba, huskanjem na mrznju protiv drugih i drugacijih, te jos vecom bedom stanovnistva. Rezim koji poseduju nicim ogranicenu vlast, proizveo je i otvorenu fasisticku varijantu, olicenu u sovinistickoj partiji SRS, cija nadmoc na ovim izborima nagovestava fasizaciju Srbije i situaciju koja podseca na Evrpou tridesetih godina".

Obelezavajuci sestogodisnjicu osnivanja s transparentima u rukama kao i ranije, isticale su, da ona nema ni slavljenicki, ni svecani karakter. Ne samo zato sto okolnosti u zemlji u kojoj zivimo ne pruzaju razloge za to vec i "zato sto mi odbijamo rituale slavljenja podviga, ukljucujuci i antiratne", kaze Stasa Zajovic, aktivistkinja Zena u crnom, dodajuci da im je veoma bitno da ne upadnu u ono sto se zove mitologizacija proslosti, buduci da zivimo u kulturi u kojoj se stalno nesto slavi.

"Pre sest godina zelele da ucinimo vidljivim taj zenski otpor protiv rata, i srpskog rezima, buduci da ga smatramo najodgovornijim za rat u bivsoj Jugoslaviji, da preuzmemo kao pojedinke i zajedno kao grupa, odgovornost za ono sto se desava, da reagujemo na to. Direktnim izlaganjem i akcijama na trgu iskazivale smo i iskazujemo ogorcenje protiv svih onih koji su zeleli i vodili rat. Istrajnost i uzajamna solidarnost pomogle su nam da prevazidjemo osecanje nemoci", istice Stasa Zajovic. "Istina, rat nismo zaustavile, ali nismo zapale u nemoc i rezignaciju. I dalje cemo biti na ulicama Beograda i ponavljati nas slogan 'Ne govorite u nase ime, mi govorimo u svoje ime', jer mi ne delegiramo nasu volju nikome".

Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma odlucile su da nastave protest, jer se rat, kako smatraju, nastavio drugim sredstvima. Logika rata i militraizma prozimaju svakodnevni zivot, a ovaj rezim je spreman da uradi sve da bi se odrzao na vlasti, po cenu miliona nezaposlenih, gradjanskog rata, otvorene diktature.

Nastavile su ulicne proteste crnini, ali su napravile izvesne promene. Preko letaka komunicirale su s prolaznicima, ali mnogo vise nego ranije, podsticale dijalog, razmisljanje. Bilo je primetno da ljudi veoma rado prihvataju i citaju tekstove polozene pred njima o nacionalizmu, militarizmu ljudskim pravima i da ih to podstice na diskusiju: "Zapravo, uvele smo "edukativnu" dimenziju u protest. Zelele smo da uspostavljamo komunikaciju sa ljudima, da se obracamo ljudima s postovanjem, cak i onima koji su nas uzasno vredjali, sto nije bilo tako lako istrpeti. Ali smo se na tim nasim javnim izlaganjima jako navikle nenasilju ne iz teorije nego iz iskustva", istice Stasa Zajovic.

Bilo je tokom proteklih godina razlicitih, najcesce neprijatnih reakcija, ali i podrske. Mnoge od tih reakcije "Zene u crnom" su zapamtile i zabelezile u svom zborniku "Zene za mir". Iz njih se jasno vidi da su reakcije prolaznika i prolaznica precizno odrazavale politicka desavanja i strujanja na nacin na koji ih drzavni mediji prikazuju, zapravo, odrazavale su manipulaciju javnim mnjenjem, tako da su te stavove ljudi usvajali kao vlastito misljenje. Najcesca kvalifikacija upucena zenama koje su protestvovale, jeste: "Besposlicarke, nemate drugog posla nego da tu stojite". U drugima se izrazava bes jer se zene bave politikom, a zna se ciji je to posao. "Idite kucama i perite serpe". U arsenalu optuzbi za zene koje se javno bave politikom, najcesce su: "kurve", "cedomorke", "nerotkinje", "nimfomanke" i "lezbejke".

Medju optuzbama su veoma naglasene i one koje se ticu zavere protiv srpskog naroda. Tako se sav svet se zaverio protiv nas, a celokupni antiratni pokret je placenicki i potkazivacki. Posto se u zavisnosti od politickih okolnosti i potreba umnozavaju pa i menjaju nepriajtelji, menjao se i sadrzaj optuzbi upucenih Zenama u crnom. Neke su stalne, poput: "Agenti Tudjmana i Alije, balijke, ustaskinje...", "Idite u Zagreb i Sarajevo pa da vidite hoce li vam dati da protestvujete, zasto kod njih zene ne stoje?" ali im cesto prigovaraju da su "Agenti Vatikana, SAD i Nemacke", a nekad svih zajedno.

Prihvatanje nasilja kao nacina za resavanje konflikta i militarizacija duha, mogla se prepoznati u porukama: "Sta ce vam ljudska prava?", "Ja sam muskarac i vojnik i posao mi je da idem u rat". Nije manjkalo ni sovinistickih poruka: "Sta vi hocete, prava za Siptare, za Cigane?". Medju onima koji su im pruzali podrsku: "Bravo", "Svaka vam cast", "Vi ste principijelene, ali ovo je Balkan", "Ratovao sam bez veze. U pravu ste" (dobrovoljac), cule su se cesto i obeshrabrujuce recenice "Sta vam to vredi", "Dzabe vam je to", "Stajacete vi tu jos 10 godina", "Svi tu da stanemo - ne bi bilo koristi", jer odrazavaju militarizaciju svesti, nepoverenja, prenosenja volje i sudbine u ruke vodje.

"Zene u crnom", zapamtile su da na protestu povodom godisnjice pocetka rata u BiH 6. aprila ove godine, koji su organizovale sa drugim mirovnim grupama, nije bilo nepovoljnih reakcija. Naprotiv, sa interesom su citane poruke na transparentima. Ta cinjenica ih, medjutim, ne zavarava, niti misle da je nacionalizam kao stanje duha i preovladjujuceg mentaliteta nestao. One smatraju da ce proces duhovne dekontaminacije i demilitarizacije svesti biti veoma dugotrajan.

"Nemamo nikakvih iluzija da ce promenom rezima doci do promene dominantnog kulturnog mentaliteta, iako smatramo da je tokom masovnih zimskih protesta pocela da sazreva svest kod gradjana da se promene mogu ostvariti mirnim putem bez primene nasilja. Mada je rezim ostao nepromenjen, nagrizen je njegov uticaj i 'ugled' nametan strahom i represijom. Istina je, medjutim, da se na protestima pitanje odgovornosti za rat gotovo nije postavljalo. Odnos prema drugim narodima, posebno represiji koju ova vlast vrsi nad albanskim stanovnistvom na Kosovu, odlikuje se sovinizmom (policiji se porucivalo: 'Idite na Kosovo')", istice nasa sagovornica.

U okviru rada sa izbeglicama Zene u crnom nisu zelele da budu milosrdne (karitativne) deliteljke humanitarne pomoci, vec prijateljice u kampovima. "Nazalost, bile smo i svedokinje njihovog ponizenja, kako od strane ovog rezima, tako i od strane mnogih velikih medjunarodnih humanitranih organizacija", naglasava Zajoviceva. "Mi smo imali ogromne probleme s Komesarijatom za izbeglice Srbije. Nisu nam dali dozvolu za ulazak u izbeglicke kampove sa obrazlozenjem da radimo protiv srpskog rezima i vlade. Mi smo, ipak, isle. Dozivele smo da nas patrola policije i bukvalno fizicki izbaci iz jednog kampa, a izbeglice su podvrgavane ispitivanjima od Sluzbe bezbednosti. Sirili su klimu straha medju izbeglicama". Zbog tih problema projekti Zena u crnom o pomoci i samopomoci izbeglicama radjeni su samo sa zenama iz dva izbeglicka kampa (Miklja i Mala Krsna). U okviru tog projekta, zene izbeglice su (od materijala koji su im donosili) plele, vezle. Preko Zenske mirovne mreze ti radovi su prodavani, a one su tako dolazile do novca koje su same zaradile. "Vec pri prvim kontaktima zene su se zalile da se osecaju beskorisnima, a ovi projekti su bili dobar nacin da se zaposle i da povrate samopostovanje", kaze Stasa Zajovic.

"Zene u crnom" su veoma ponosne na knjigu koju su napravile zene izbeglice. Ona je veoma razlicita od knjiga koje su se ovde pojavljivale, a stampana je ponovo u SAD, Italiji i Spaniji. U ovoj knjizi nisu zabelezena svedocenja, zene izbeglice su same pisale pricu, i nisu htele da pisu o svojim stradanjima, vec o lepim stvarima. Nisu htele da budu svedene na ulogu zrtve, vec da pokazu da su imale neki druigaciji zivot i da imaju nadu da ce ponovo imati taj zivot. Ili, kako je u uvodu ove knjige "Sjecam se" zapisala Radmila Manojlovic- Zarkovic: "U ovim pricama cete pronaci ceznju, veliku do neprebola, tugu zbog odlaska, bol zbog rastanka... Samo mrznju naci necete... jer ove redove istrgnute iz duse ispisale su ZENE... A sve je pocelo sa Taibom, pricom o prijateljstvu dvije zene sto im ga nijedan rat nije mogao uzeti, sto ga nijedna daljina nije mogla prekinuti..."

Vesna Bjekic (AIM)