MUKOTRPAN POVRATAK KUCAMA

Iz beogradske kancelarije UNHCR

Vise od sto hiljada izbeglica nema precizan odgovor o svojoj buducnosti: kazu da ne znaju da li bi se vratili na svoja ognjista, da li bi ostali tu gde se sada nalaze, naselili se u neku od bivsih republika SFRJ ili bi otisli u trece zemlje. Taj osecaj deli petina izbeglicke populacije u SR Jugoslaviji, gde ih se prema zvaicnim podacima nalazi vise od 560 hiljada.

AIM, BEOGRAD, 6. 10. 1997.

Sudbina izbeglica, ljudi kojima je sadrzaj bele najlon-kese u ruci ostao jedini trag nekadasnjeg doma, sazima pricu o agoniji, ratu i raspadu jedne zemlje. Nepozeljni, suvisni, zanemareni, izgubljeni i zbunjeni na ulicama Beograda i drugih mesta u Srbiji, zajedno sa onima koji dele slicnu sudbinu u okruzenju gradova drugih drzava, postali su ziva metafora ratne tragedije. Hladan jezik brojki belezi da se na prostoru SR Jugoslavije nalazi 566.275 "izbeglo lice", sto predstavlja sest procenata ukupnog stanovnistva. Ispod povrsine faktografije otkriva se dubina licne tragedije svakog od njih, cim se na osnovu istrazivanja vidi da vise od sto hiljada izbeglica ne zna sta bi dalje radili sa sobom. Oni na pitanje o vlastitoj buducnosti odgovaraju da ne znaju da li bi se vratili na svoja ognjista, da li bi ostali tu gde se sada nalaze, naselili se u neku od bivsih republika SFRJ ili bi otisli u trece zemlje. Taj osecaj deli petina izbeglicke populacije u SR Jugoslaviji.

U beogradskoj Kancelariji Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) kazu da nastoje da se izbeglicama pruzi adekvatna zastita i trajno rese njihovi problemi. "Mi ipak ne mozemo da zamenimo brigu koju treba da im pruzi Vlada ove zemlje. UNHCR moze da pomogne, ali je staranje o izbeglicama ipak obaveza vlasti jedne zemlje", kaze nam Andrej Kazakov koji radi na poslovima repatrijacije (povratka) izbeglica.

Sredstva koja ove godine planira da ulozi UNHCR za zbrinjavanje izbeglica na prostoru bivse Jugoslavije (220.1 miliona dolara) daleko nadmasuju ostale programe Komesarijata (za drugu po visini ulaganja misiju na "Velikim jezerima" u Africi, planirano je 140.9 miliona dolara). To medjutim ljudi koji, u ulici Proleterskih brigada gde je smesten beogradski Komeserijat, cekaju po okolnim dvoristima, sede na ogradama i gledaju ispred sebe u prazno sa neizbeznom kesom u ruci osecaju tek u naznakama. Njihovi problemi najcesce nadilaze ono sto ova medjunarodna organizacija moze da uradi. Maticne drzave iz kojih su izbegli najcesce ne zele ili ne mogu da ih prime jer su njihovi domovi sruseni. Za njih su gotovo svi putevi zatvoreni. U Srbiji zive bez dokumenata i drzavljanstva, natrag ne mogu ili ne smeju. U izbeglickim centrima, bivsim kampovima za radne akcije i zamrlim seoskim skolama, rasuti po domovima blize i dalje rodbine oni doslovno zivotare, dok se polako priblizava druga godisnjica od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Aneksom VII koji je kod tih napacenih ljudi probudio zrnce nade, garantuje se povratak svih izbeglica u njihove domove. Garantuje, ali ne izvrsava.

Broj povratnika je minimalan. Preko beogradske kancelarije Visokog komeserijata, od aprila 1996. godine u Republiku Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu vratilo se oko 2 000 lica. "Sta znaci taj broj? Nista," kazu nasi sagovornici u Komeserijatu govoreci da su se nadali da ce nakon potpisivanja sporazuma otpoceti masovnije vracanje izbeglica u svoje domove. To se nije dogodilo. "Jedan od razloga je i taj sto u zemljama iz kojih su izbegli ne postoji politicka volja. Postoje ogromni problemi sa smestajem jer je rat doneo strahovita razaranja na prostoru Hrvatske i Bosne. Pokusavamo da animiramo strane donatore da ulazu u obnovu unistenih domova, jer je to jedan od pocetnih koraka da se stanovnistvo vrati", kazu u UNHCR-u.

Broj izbeglica je tokom trajanja rata u Bosni i Hrvatskoj zapretio da se citav prostor nekadasnje drzave pretvori u uskomesane migracije citavog stanovnistva. U jednom trenutku je prema podacima tadasnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Butrosa Galija status izbeglice imalo vise od tri miliona ljudi. Svaki osmi drzavljanin prethodne Jugoslavije je prema tim procenama izgubio svoj dom i presao izvan granica svoje maticne zemlje. Sada se taj broj ustalio na dva miliona izbeglih lica. U Komeserijatu kazu da se u Saveznoj Republici Jugoslaviji nalazi najveca izbeglicka populacija na prostoru bivse Jugoslavije.

I na tom nivou govora brojki vidljiva je razlicitost situacija izmedju Hrvatske i Bosne. Prema podacima UNCHR-a skoro cetrdeset procenata ukupnog broja izbeglica dolazi sa prostora BiH, dok je oko pedeset pet procenata prebeglo iz Hrvatske. Od 337.000 izbeglica iz Hrvatske, do sada se preko UNHCR-a vratilo svega 1047 lica. "Mnogi se plase, ili jednostavno nemaju gde da se vrate jer su im kuce srusene, popaljene ili useljene hrvatskim izbeglicama. Situacija je slozena na paradoksalan nacin: Cesto se desava da za one koji zele da se vrate ne postoje uslovi, dok su uslovi za smestaj bolji u nekim drugim sredinama gde izbeglice ne planiraju da ponovo zive. Mnogi uslovljavaju svoj povratak masovniji vracanjem Srba jer se plase osvete. Ne osecaju se dovoljno sigurni bez obzira sto nisu ni ucestvovali na bilo koji nacin u ovom ratu. Hrvatske vlasti jos uvek ne pokazuju dovoljno volje da se ovakva situacija promeni i stabilizuje", kaze Andrej Kazakov.

U kancelariji UNHCR u Beogradu objasnjavaju da se jedini nacin za povratak lica u Hrvatsku takozvano "spajanja porodica". Neophodno je da izbeglica ima nekog od clanova (uze) porodice koji vec zivi u Hrvatskoj. Izbeglica iz Jugoslavije ne moze da podnese direktno zahtev za svoj povratak, vec to mora da ucini neko od clanova njegove rodbine iz Hrvatske koji mora da bude garant za njegov povratak. On upucuje zahtev za spajanje porodice Uredu za prognanike i izbjeglice Vlade Republike Hrvatske. Na odgovor se ceka se najmanje mesec dana, ali se cesto desava da molba ostane bez odgovora. "To je jedini slucaj kada u ovakvim slucajevima UNHCR moze da se bavi svojim poslom. Mi mozemo da organizujemo prevoz do Zagreba ali tek kada svaka od tih molbi bude povoljno resena od strane od Ureda" kaze Andrej Kazakov.

Drugu grupu izbeglica cine lica koja imaju potrebna dokumenta, ili neke od potrebnih papira: domovnicu (potvrdu o drzavljanstvu), putovnicu (pasos) ili osobnu iskaznicu (licnu kartu). Andrej Kazakaov kaze da su do 9. aprila posredovali tokom njihovog vracanja, ali da su nakon pisma Ureda za prognanike i izbjeglice izgubili tu vrstu nadleznosti. "Mi u tom slucaju vise ne mozemo da pomognemo. Svako od tih ljudi se sam snalazi prilikom povratka".

Situacija sa izbeglicama koje dolaze sa prostora BiH razlikuje se, "ali na zalost ne puno", kaze Andrej Kazakov. Od aprila 1996. godine u Muslimansko-Hrvatsku Federaciju vratilo se 961 lice od 286.000 izbeglica koji se nalaze u Jugoslaviji i to su uglavnom Muslimani. Za to vreme se nijedno lice nije vratilo na teritoriju Republike Srpske. U beogradskoj kancelariji UNHCR kazu da je smestaj glavni kriterijum za povratak u BiH. Izbeglica mora dokazati da ima obezbedjen smestaj. Na osnovu te potvrde UNHCR kod lokalnih vlasti proverava da li zaista postoje uslovi za povratak. Procedura provere traja najmanje mesec dana nakon cega se organizuje putovanje do samog mesta povrataka. Andrej Kazakov primecuje da se "intenzitet odgovora na molbe zadovoljavajuci, i da se velika vecina zahteva pozitivno resava". "Ukoliko je odgovor negativan, mi tu ne mozemo nista." Nas sagovornik primecuje da se u Federaciju vracaju uglavnom ne-Srbi (96%). Izbegle Srbe vise nema ko da doceka, postoji strah za vlastiti zivot i naravno, problemi sa zaposljavanjem. S druge strane, iz RS je u Jugoslaviji smesteno 49.000 izbeglica od kojih su ogromna vecina Srbi. "Oni nisu u bilo kakvoj komunikaciji sa nama", kaze Kazakov dodajuci da nisu do sada dobili nijedan zahtev za povratak nekog od njih u RS.

U Visokom komeserijatu smatraju da je uprkos brojnim teskocama povratak izbeglica u maticnu drzavu najbolje resenje. "Nasa strategija je da podrzimo njihov povratak kuci", kaze Andrej Kazakov. "Potrebno je naravno da se steknu odgovarajuci uslovi kao sto su dobrovoljan, bezbedan i dostojanstven povratak". Drugo resenje koje podrzava Komeserijat jeste lokalna integracija izbeglica tamo gde su se zatekli u cemu Komeserijat pomaze u raznim projektima - popravkama kuca, obezbedjivanju smestaja i zaposlenja u sadnji sa lokalnim vlastima. Najnepovoljnije resenje koje se koristi u slucajevima mesovitih brakova ili kada su izbeglice u ratu prezivele torturu jeste preseljenje u trece zemlje (Kanada, Australija, USA...). "U svakom slucaju svako od tih resenja zasniva se na samostalnoj odluci koja se licno potpisuje," kaze Andrej Kazakov.

Ta samostalna odluka, jos uvek nedeletvorna i nedovoljna za povratak, redak je trag slobode i ljudskog dostojanstva koji se postuje kod tih ljudi. Sve ostalo je iscezlo u maglovitim pricama o "nebeskom narodu", "ostacima zaklanog naroda" i odbrani "vekovnih ognjista" koja postavljaju daleke granice drzave.

Slobodan Kostic (AIM)