POVECANI IZDACI ZA VOJNE INVALIDE

U drzavi koja tvrdi da nije bila u ratu

Nadlezno ministarstvo u Saveznoj vladi pripremilo zakonski tekst po kojem treba dodatno da se izdvoji 200 miliona dinara za potrebe vojnih invalida i clanova porodica poginulih u ratu 1991-1995. godine. Njihov tacan broj se ne zna, jer u Vladi izbegavaju da iznesu taj podatak. Novi korisnici izjednaceni s pravima boraca iz II svetskog rata. Na osnovu obrazlozenja zakona izvesno je da su se na mobilizaciju odazvali ljudi iz nisko obrazovnih struktura. Zakonska resenja se odnose i na one koji stradaju za vreme sluzenja vojnog roka

AIM, BEOGRAD, 3. 10.1997.

Jugoslovenska vlada pripremila je projekt zakonskih odrebi prema kojima ce se izdaci za ratne vojne invalide i clanova porodica poginulih u ratu povecati za 200 miliona dinara u iducoj godini. Ovaj podatak primljen je u javnosti s malim iznenadjenjem, jer se ocekivalo da ce se troskovi za spomenute namene postepeno smanjivati zbog smanjivanja brojnosti boraca, kao i onih koji koriste takvu pogodnost na osnovu prava koja proisticu iz porodicnih veza s onima koji su poginuli u ratu. Prvi se smanjuju iz bioloskih razloga, jer su vec zasli u duboku starost, a drugi, jer su se vremenom osposobili za samostalno privredjivanje. Naime nekadasnja deca palih boraca sada su ljudi u zrelim godinama.

Iznenadjenje je nestalo onog trenutka kada je objasnjeno da se sredstva namenjuju zrtvama, odnosno ucesnicima rata koji je nastao posle raspada SFRJ. Ipak, ostalo je pitanje odakle zrtve rata u drzavi koja stalno naglasava kako u njemu nije ucestvovala. Jugoslovenske vlasti su, bas iz tih razloga dugo zatvarale oci pred cinjenicom da ima dosta njenih gradjana koji su poginuli u poslednjem ratu, pa su ostavili clanove svoje porodice koje su jos nesposobne da same osiguraju sredstva za podmirivanje svakodnevnih osnovnih zivotnih potreba. Pored njih ima i dosta invalida rata, koji su, zbog gubitka dela svog tela takodje u situaciji da ne mogu da privredjuju.

Izvegavanje da se ovom problemu pogleda u oci nije, medjutim, moglo dugo da traje, jer je ova kategorija gradjana pocela da izrazava otvoreno nezadovoljstvo. Najpre ucestalim napisima u medijima, a zatim i protestima pred drzavnim institucijama. U nekoliko navrata okupljali su se pred zgradom Vlade Srbije zahtevajuci da se nadje nacin za ublazavanje njihovih materijalnih i drugih nevolja. Tek posle takvih protesta u kojima se videlo da se ovaj problem nece moci da resi time sto ce se "gurnuti pod tepih" Savezna vlada je dobila zadatak da pronadje trajno resenje za ove ljude, ciji se tacan broj ne zna, a i u nadleznom ministarskom resoru izbegavaju da ga saopste s obrazlozenjem da je to nezgodno.

Ovakva suzdrzanost Ministarstva za rad, zdravlje i socijalnu zastitu jedino se moze objasniti da zvanicni drzvni organi nastoje da sakriju koliko je ljudi iz drzave, koja zvanicno nije bila u ratu, ucestvovalo u njemu. Do te brojke moglo bi da se dodje na osnovu broja invalida i clanova porodica poginulih, pa je zato izbegnuto da se saopsti koliki je broj korisnika prava koje ce biti uspostavljeno novim zakonskim propisom.

Svi koji su pogodjeni proslim ratom, dakle kao invalidi ili su ostali bez jednog ili oba roditelja izjednaceni su u pravima s istom kategorijom ljudi iz Drugog svetskog rata. Na taj nacin jos vise su smanjene mogucnosti da se dodje do njihovog tacnog broja. Jedino se zna da ce se iznos koji se do sada izdvajao za takve namene povecati za 200 miliona dinara i tolika sredstva treba da se pronadju u budzetu savezne drzave za 1988. godinu. Invalidi i clanovi porodica poginulih u ratu 1991-1995. i dosad su dobijali odredjenu materijalnu nadoknadu, ali ona nije bila ni priblizno dovoljna za pokrivanje najosnovnijih zivotnih potreba.

Novim zakonom, koji je u pripremi predvidjeno je da se socijalni i materijalni problemi ove kategorije ljudi resi na adekvatniji nacin kako bi se, pored izbegavanja neprijatnosti da ljudi koji su isli u rat u uverenju da brane svoju domovinu moraju ulicnim protestima da se izbore za svoja prava, javnosti pokazalo da drzava zna da ceni takve zrtve i da je spremna da im kroz povecane isplate nadoknadi deo izgubljenog. Ovo je uradjeno zbog buducih generacija, koje, poucene iskustvom zrtava poslednjeg rata nece previse ceniti patritozam i pokazati razumevanje za ucestvovanje u odbrani drzave.

Dosadasnja primanja invalida rata i clanova porodica poginulih povecace se za 60 odsto u odnosu na dosadasnje. Prosiren je i krug osoba koje imaju pravo na materijalnu na doknadu na osnovu prava koja treba da proizadju iz pripremljenog zakonskog teksta. Tako ce pravo na novcanu pomoc imati i deca kojima je jedan od roditelja ostao ziv, kao i invalidi, koji bi zbog manjeg ostecenja tela mogli da rade, ali su zbog niskog obrazovanja nesposobni da privredjuju. I deca s jednim zivim roditeljem takodje nisu dovoljno materijalno obezbedjena, jer preostali roditelj nije u stanju da privredjuje zbog odsustva strucne osposobljenosti.

Ovi "detalji" otkrivaju jednu drugu dimenziju koja pokazuje koja je struktura stanovnistva ucestvovala u ratu. Rec je pretezno o nisko obrazovanim ljudima, s kojima je bilo lakse manipulisati, a mnogi su u sve to usli iz neznanja gde i u sta idu ili su bili u nemogucnosti da izbegnu poziv za mobilizaciju, kao sto su to uradili oni iz imucnijih porodica ili iz obrazovanijih struktura. Opste je poznato da je na hiljade mladih ljudi kada su mobilisani, umesto oblacenja vojne uniforme pobeglo u inostranstvo. Dugo godina njihovo povratak kuci bio je povezan s pozivanjem na odgovornost zbog izbegavanja vojne obaveze, pa je jugoslovenski parlament morao da donese Zakon o amnestiji, kojim se odbeglima oprasta odgovornost za ucinjeni postupak. Ipak, ova mera nije bila dovoljna da se svi vrate, pa su mnogi ostali u inostranstvu. Jedna je promena u tome sto su ratnu emigraciju zamenili sa ekonomskim izbeglistvom.

Da su bili u pravu pokazuje primer onih koji su otisli u rat i u njemu poginuli, ostavivsi iza sebe nezbrinute clanove porodice ili su doziveli teska telesna ostecenja zbog kojih nisu u stanju da se sami brinu za svoj zivot i zivot svojih najblizih. Drzava koja je bila spremna da ih brzo odvede na ratno bojiste pokazala je nedopustivu sporost u resavanju njihovih osnovnih zivotnih potreba. Mnogi su se pretvorili u prosjake, a bilo je i slucajeva samoubistava. Cak i oni koji su se s ratista vratili zivi i zdravi nasli su se na ulici, jer su u medjuvremenu ostali bez redovnog posla, iako su prakticno s radnog mesta odvodjeni u rat.

I pored toga sto nadlezno ministarstvo smatra da je pronaslo nacin kako da se resi pitanje materijalne nadoknade za vojne invalide i clanove porodica poginuli, korisnici te pomoci jos nisu sigurni kako ce vladina inicijativa proci u saveznom parlamentu koji je nadlezan za usvajanje predlozenog zakonskog teksta. Iako se, s obzirom na delikatnost pitanja koje se resava spomenutim propisom ocekuje da skupstinska procedura nece dugo da traje, neizvesnost postoji zato sto se jugoslovenski parlament izuzetno retko sastaje. Za deset meseci svog postojanja u sadasnjem sazivu sastao se, u redovnom zasedanju samo jednom, a u vanrednom pet puta. Vanredne sednice bile su, medjutim, posvecene komplikovanom i kontroverznom izboru Slobodana Milosevica za predsednika Jugoslavije, pa su, zbog toga odrzavane cak i po dve vanredne sednice u jednom danu.

I pored teskoca s kojima su invalidi i druge zrtve rata suocene, sumnja se da je malo ko od njih toliko naivan da veruje da bi se zbog zakona kojim se koliko - toliko resava njihov materijalni status savezni parlament vanredno sastajao i odrzao sednicu po hitnom postupku.

Ratomir Petkovic (AIM)