PUCNJI U PARLAMENTU, PROTESTI NA ULICI

AIM JUNIOR Tirana

Cetiri metaka ispaljena u telo poslanika Azema Hajdarija, 18 septembra, ponovo su u albansku politiku vratili miris baruta od pre pet meseci, kada je zemlja prolazila kroz totalni haos posle pada finansijskih piramida. Pogodjen od strane njegovog socijalistickog kolege Gafur Mazrekua, poslanik Demokratske partije i jedan od istorijskih lidera Berisine partije, imao je vise nego srecu. Meci iz pistolja TT, kojim je snabdeven citav albanski parlament, prosrelili su nogu i rame poslanika, ne dodirnuvsi vitalne organe. Obilno krvavljenje je vise ugrozavalo zivot poslanika nego fizicke traume izazvane od rana. Transportovan u vojnu bolnicu na periferiji Tirane, Hajdari je vrlo brzo stavljen pod lekarski nadzor, dok je u medjuvremenu policija uhapsila njegovog kolegu atentatora, nekoliko stotina metara od sedista Parlamenta, u zgradi albanske telegrafske agencije. Jedanim hitnim zahtevom drzavni tuzioc je istoga dana zatrazio od parlamenta oduzimanje poslanickog imuniteta Mazrekuu. Obavljeno glasanje na vanrednom zasedanju i bez prisustva opozicije, koja je napustila rad parlamenta u znak protesta, bilo je jednoglasno - poslanik se predaje u ruke pravde. Za Gafura Mazrekua su tako zatvorena vrata parlamenta, a otvorena vrata celije.

Tezak incident izmedju dva poslanika je prvi koji se desio u Narodnoj skupstini Albanije jos od Drugog svetskog rata. Da bi se pronasao presedan, treba se vratiti cak u daleke 30 - te godine, kada je na tadasnjeg premijera Ahmeta Zogua (kasnije proglasenog za kralja) izvrsen atentat u sali tadasnjeg parlamenta. Kasnija istorija ne poznaje ni jednu slicnu epizodu.

Na stranu istorija i statistike. Slucaj "Hajdari" predstavlja najopasniji trenutak u albanskom postizbornom vremenu. Ovaj slucaj se dogodio u trenutku "kolaudacije" Nanoove vlade, koja je proizisla iz izbora od 29. juna, te atentat na Azema Hajdarija jos vise komlikuje politicko, ekonomsko i institucionalno klupko koje treba razresiti.

Reakcije demokrata na ranjavanje njihovog coveka, bilo je najostrije, koje se moze zamisliti. U saopstenju izdatom na dan atentata, Demokratska partija je optuzila najvisi vrh drzave za inspiraciju i organizovanje ovog kriminalnog akta. Berisa je govorio o "drzavnom politickom zlocinu", dok su partije desne koalicije "Unija za demokratiju", koja je predstavljana u Parlamentu, proglasila uslove za ponovni povratak u skupstinsku salu. Ostavka premijera Nanoa, sudjenje predsedniku i potpredsedniku Parlamenta i najostrije kaznjavanje atentatora

• samo posle ovih postupaka opozicija bi se vratila u parlamentarni zivot. U medjuvremenu, zdravstveno stanje Hajdarija, koji je izgubio dosta krvi i koji je jos uvek imao jedan metak u telu, izazvalo je 24 -satno odlaganje posete Nanoa Hong Kongu. Albanska vlada je od italijanske drzave zatrazila pomoc za transport ranjenog na kliniku u Bariju, kako bi se nastavilo njegovo lecenje. Iako je odgovor bio pozitivan i pravovremen, sam Hajdari je odbio da putuje u Italiju. On je izjavio da zeli da se leci u albanskim klinikama. S druge strane, jedna druga reakcija, ona americkog Stejt departmenta osudila je akt prema demokratskom poslaniku, ali istovremeno pozdravila stav premijera Nanoa, koji je osudio atentat i pozvao na samokotrolu i ocivanje mira.

Atentat nad Hajdarijem ubrzo je generisao proteste demokrata, pa pocev od dana incidenta, glavni Trg Tirane je stalno zauzet od ne tako velikog broja demonstranata, koji redovno okrivljuju Vladu i socijalisticku vecinu za nasilni akt nad istorijskim liderom studenstkog protesta protiv Hodzinog rezima. Obuhvacena u isti kontekst sa strajkom gladju bivseg predsednika parlamenta Pjetra Arbnorija, ranjavanje Hajdarija nije moglo da izbegne politicku upotrebu - stara boljka provincijalisticke albanske politike. Ako strajk Arbnorija nije bio dovoljan da se argumentuju jaki gestovi, cini se da je Hajdari dao karte demokratskom lideru Berisi da iskoristi najostriji moguci jezik protiv njegovih protivnika - socijalista. Demokratska partija je tako pronasla "detonator" za pokusaj da izazove parlamentarnu krizu. Samo dva dana ranije, Nacionalno vece partije se opredelilo na definitivan bojkot Skupstine, dok "ne odu Nano, predsednistvo parlamenta, sef tajnih sluzbi SIK i komandat republicke garde".

Moze se veoma lako zamisliti da postavljanje takvih zahteva, koji se u ovom trenutku ne mogu ispuniti, ima za cilj da ucini nepovratnom odluku o bojkotu parlamenta. Takavim postupkom se zeli pregrejavanje politicke klime unutar zemlje, koja bi rezultirala izvodjenjem ljudi na ulice - protiv Vlade, sto bi automatski pogorsalo imidz aktuelne vlade na zapadu. Stavise sada, kada se u projektima pomoci za Albaniju ocekuje stavljanje potpisa i donatorskih drzava. Berisa zna da bi nestabilna situacija unutar zemlje osetno stetila procesu medjunarodne pomoci za Albaniju i to bi stavilo u ocajnu situaciju kabinet Fatosa Nanoa. Ako bi se na etickom planu ovaj postupak mogao smatrati nepostenim, sa politickog gledista takav pokret bi mogao znaciti i stvaranje izokretanje poremecenog odnosa snaga od 29. juna. Ipak, malo ima izgleda da se to desi, jer iako je ovaj dogadjaj pokvario imidz socijalista, on uopste nije retusirao lice Berise, cija je popularnost na najnizem nivou.

S druge strane, parlamentarna vecina je ranjavanje Hajdarija smatrala kao licni incident osvete, bazirane na kanonu, prastarom obicajnom kodu Severa Albanije. Oba poslanika su medjusobno razmenjivali psovke i fizicki se obracunavali dan pre atentata i to se desilo upravo na seansi koja je emitovana uvece na drzavnoj televiziji. I posto Gafur Mazreku, kao i Azem Hajdari, dolazi iz jedne severne pokrajine, gde je kanon veoma snazan, otvorio se teren za verziju o jednoj licnoj osveti.

Novine su objavile vesti po kojima su braca gospodina Mazrekua vrsili pritisak nad njim da se osveti, posle onoga sto su oni smatrali javnim sramocenjem. Vlada je u svojoj zvanicnoj poziciji branila tezu koja se cini opravdanijom. Fizicki konflikt u Parlamentu i ono sto je posle toga usledilo, moglo se smatrati dovoljnim motivom za svadju izmedju dva poslanika sa severa. Odgovornost u ovom slucaju pada na vodjstvo parlamenta, koji nije primenio Zakon o prikupljanju oruzja kod poslanika pre nego sto udju u plenarnu salu.

Dosije Hajdari je najnovija u lavirintu nevolja postkomunisticke albanske politike. Ona predstavlja jos jednu prepreku u pravcu izazova uspostavljanja normallnog stanja u zemlji, koja je veoma mnogo patila od abnormalnih politicara. I to zbog vise razloga. Albanija koju je zatekla koalicija levog centra, jos uvek je drzava bez drzave. Sa Juga na Sever nemiri su poslednjih meseci razrusili drzavne centralne i lokalne strukture, donele su ekonomsko razaranje, koje nije doneo ni pad komunizma ili neka prirodna katastrofa i koja je uzela za sobom vise od 2 000 ljudskih zivota. Citav ovaj epokalipticki pajzaz kao pozadinu jos uvek ima otvorene rane kamata, koje bi trebalo da zacele sa nekoliko stotina miliona dolara, koje treba vratiti kreditorima i za koje izgeda da ni Nanoovoj vladi nije sasvim jasno gde bi mogla obezbediti toliki novac. Citava lista akutnih problema, koja je zahtevala angazovanje citave politicke albanske klase, kako se cini nije se promenila u prvim nedeljama posle 29 juna. Pucnji na Azema Hajdarija su tako naznacili samo vrhunac isforsirane krize koja se dan za danom akumulirala u albanskom parlamentu (organ gde je opozicija siroko predstavljena). Iako se moze reci da ce Mazreku za svoje delo biti zakonski kaznjen, politicki lideri i ostali poslanici su veoma malo do sada doprineli da se tenzije stisaju i da zapocne politicki dijalog. Direktan izraz zlurade klime i konfrontacija, atentat na Azema Hajdarija belezi jos jednu mracnu epizodu u istoriji jedne politicke klase unutar koje jos uvek ima puno besa i mrznje.

AIM Tirana Skender MINXHOZI