APATICNA NEZAVISNOST

AIM JUNIOR Pristina

Proslo je sedam godina od kada je isti saziv albanskih delegata Skupstine Kosova, izabanih na poslednjim izborima u jednopartijskom sistemu, zbog neustavnog suspendovanja ovog organa od strane Skupstine Srbije, 7. septembra 1990, u malom gradicu Kacanik, 60 kilometara udaljenog od Pristine, proglasio Ustav, kojim je Kosovo proglaseno republikom. Ovom aktu je prethodilo proglasenje "Ustavne Deklaracije" 2. jula. Referendum kosovskih Albanaca, na kojem su se septembra meseca 1991. godine izjasnili za nezavisnost, samo je bio jos jedan korak ka donosenju Rezolucije o Republici Kosovo kao nezavisnoj drzavi, 18 oktobra 1991.

Obelezavanje 7. septembra kao drzavnosti Kosova, do danas ovdasnji Albance smatraju najznacajnijim danom u njihovoj najnovijoj istoriji. No, ipak i posle sedam godina, oni ipak jos uvek nisu uspeli da tu nezavisnot i funkcionalizuju. Zbog toga se proteklo vreme od njihovog deklarisanja za nezavisnost do dosadasnje realizacije njihovog cilja razlicito posmatra.

Dok za jedne proglasenje Ustava predstavlja prvi korak ka ostvarenju aspiracija Albanca za samoopredeljenjem, za druge je to ostao samo jedan datum, jer po njima ostaje da se taj doneti Ustav i primenjuje.

Tako, Generalni sekretar Demokratskog saveza Kosova, Fatmir Sejdiu je izmedju ostalog izjavio da je "7. septembar kontinuitet istorijskih dogadjaja koji su se desili u novijoj istoriji Kosova", nazivajuci ga "najvisim pravnim i izvornim aktom drzavosti Republike Kosova". S druge strane, clan predsednistva iste partije, Mehmet Hajrizi, posto je okarakterisao godisnjicu usvajanja "Kacanickog Ustava" "datumom neprestalnih nastojanja Kosova za ostvarenjem njenih legitimnih prava", govoreci o njenoj funkcionalizaciji je istakao: "Ako govorimo istinu, ne mozemo se puno diciti onim sto je usledilo"...

U stvari, svi albanski politicki subjekti na Kosovu se slazu u onome sto je istakao na svoj nacin i predsednik Parlamentarne partije Kosova Adem Demaci, koja se inace smatra najozbiljnijom opozicijom u odnosu na DSK: "Ustav od 7. septembra bio je izraz politicke volje na najeklatantniji nacin koji je u o vreme bio moguc". Medjutim, najdublje razlike izmedju politickih snaga Kosova se ogledaju u cinjenici koji je istinski stepen realne nezavisnosti Kosova sada i koliko je uradjeno na ostvarivanju deklarisane nezavisnosti. Oko ovoga Adem Demaci kaze: "Albanci treba da rade i na realizaciji Ustava. U suprotnom, to ce ostati samo izraz jedne neostvarene zelje". Ne treba da vam bude dovoljno samo obelezavanje ovih datuma, kaze Demaci i dodaje da "ne treba da razmisljamo da smo zavrsili posao ako smo proglasili 2. juli ili 7.septebar ili Referendum iz 1991. godine, vec treba da nastojimko da te oblike oko kojih smo se izjasnili, ispunimo i neophodnom sadrzinom".

Sabri Hasani, koji je u to vreme bio poslanik i ucesnik u proglasenju "Kacanickog Ustava" podvlaci da je usvajanje ovih dvaju dokumenata "legitimisalo dogadjaje koji ce uslediti - Referendum i prve visepartijske izbore na Kosovu, iz kojih je proizasao i predsednik Republike, Vlada i parlament koji jos nije konstituisan". I poslanik Hasani je misljenja da za stvarnu realizaciju ovih akata svakako treba nesto promeniti u politickom ponasanju, jer "ovaj projekat moze doziveti neuspeh ili u najmanju ruku moze doci do velikog kasnjenja u njegovoj realizaciji", smatra on.

Potpredsednik Albanske demohriscanske partije, Tadej Rodici, smatra da su izglasani pravni akti za osamostaljivaje Kosova bili "prvi koraci u realizaciji stremljenja naroda Kosova za nezavisnom i suverenom drzavom". S ovog aspekta indikativna je cinjenica da DSK kao partija sa najvecim brojem poslanika u nekonstituisanom parlamentu Kosova i partije bliske njoj, kada govore o 7. septembru pominju samo istorijski znacaj tih akata, ne zeleci da govore i o konkretnim rezultatima, koji su trebali da proizadju iz tih akata, dok najjaca opoziciona partija PPK i partije bliske njoj i, tu i tamo ipak po neki pojedinac iz samog DSK, koji su slicnih ubedjenja, govore i o slabostima koje su usledile u politickom organizovanju Albanaca na Kosovu, karakterisuci manifestacije povodom obelezavanja ovih datuma kao ne mnogo znacajnim, odbacujuci da se govori kao o nekim "dostignucima" sticanja nezavisnosti", u vreme kada Srbija kontrolise citavu teritoriju Kosova, dok su Albanci s druge strane liseni mnogih nacionalnih i ljudskih prava.

Tako, akt obelezavanja sedmogodisnjice proglasenja Ustava, na Kosovu ove godine nije protekao pompenznim manifestacijama, kako je to bilo proteklih godina, sto je bilo uslovljeno aktuelnim stanjem: s jedne strane, zategnuto stanje na Kosovu posle najava odrzavanja protesta za oslobadjanje skolskih objekata, dok se kao drugi razlog navodi sto je samo nekoliko dana proslo od smrti jedinog albanskog nobeloca Majke Tereze, ciju su smrt ovdasnji Albanci doziveli na poseban nacin.

Sve u svemu, ipak i sami akteri aktivne politike koja se vodi na Kosovu nemaju bas reci hvale za ono sto su do sada postigli. Sta konkretno treba promeniti u njihovom delovanju, nisu znali ili nisu bili spremni da kazu. Analiticari smatraju da se albanske vodje trenutno nalaze u apaticnom i bezizlaznom stanju. Klupko ce poceti da se razmrsava kada se budu obelodanile dve stvari: da li ce studenti Albanci pokrenuti nesto s mesta organizovanjem svojih protesta, najavljenih za oktobar mesec, ciji je cilj povratak u njihove skolske objekte, odnosno kada ce i pod kojim uslovima zapoceti takodje najavljeni srpsko-albanski dijalog.

AIM Pristina Rrahman PACARIZI