SKOLA REZISTENCIJE

Moj sin Agon, koji je u septembru upisao osmi razred, nije imao ni dana normalnog skolovanja. Za njega i njegovu generaciju skola je pocela sa stresovima, strahom od upada policije, visemesecnim prekidima nastave, etnickom podelom skolskih objekata, "navikavanjem" na diskriminisani status da, recimo, samo srpska deca mogu da koriste fiskulturnu salu i kabinete, ili, sto je bilo jos drasticnije, da se zimi skola greje samo pre podne za njihove vrsnjake Srbe, dok su popodne albanska deca nastavu slusala u prostorijama koje su postajale sve hladnije, tako da su na poslednjim casovima cvokotali od zime i, najcesce, prekidali rad. Te prve zime, ta studen koja se skupljala u njihovim dusama, to ponizavanje - Agonovi vrsnjaci, kojih je i tada a i sada bilo oko 310.000, nikada nece zaboraviti.

Ipak, negde od jeseni 1993. godine, bar za osnovce, skolovanje je postalo donekle normalnije. Srpske skole zadrzale su privilegovani status, ali je omogucena svojevrsna simbioza posto je precutno legalizovana saradnja izmedju paralelnih uprava skola. U zajednickim objektima mogle su biti izbegnute situacije da se skole greju samo pre podne za srpske ucenike. Uslov za saradnju je bio, pored dobre volje nadredjenih i daleko mocnijih srpskih upravitelja skola, da Albanci uredno placaju sve troskove za struju, grejanje i odrzavanje objekata. Albanski deo skolskog sistema se, naime, od 1991. godine kompletno "samofinansira". Srbija, koja je 1990 godine nasilno ugusila svaku politicku, kulturnu i prosvetnu autonomiju Kosova, nije odvojila ni jedan dinar za albanski skolski sistem, iako je u medjuvremenu od Albanaca uredno ubirala sve poreze i takse, ukljucujuci i procente koji su namenjeni finansiranju obrazovanja.

Kada se radi o albanskim srednjoskolcima, ovog septembra je cetvrti razred upisala druga generacija koja ce kompletno srednje skolovanje zavrsiti u nenormalnim uslovima, van skolskih objekata. Na Kosovu radi 65 albanskih srednjih skola sa oko 60 hiljada ucenika. Uslovi u kojima ove skole rade su uglavnom losi, s tim sto ima i od loseg - gore. Samo nekoliko srednjih skola, narocito u cisto albanskim naseljima, nastavu izvodi u svojim starim objektima. Srpske vlasti tolerisu rad ovih skola i u nekim mesovitim sredinama, kao sto je to slucaj sa gimanazijom "Dzevdet Doda" u Pristini. Iako se ovaj objekat nalazi u centru Pristine, on je relativno mali, dosta ruiniran i predvidjen za rusenje. Ipak, u najvecem broju srednjih skola nastava se izvodi u neprikladnim uslovima. U boljim slucajevima one koriste objekte osnovnih skola (koje su ionako stesnjene), a kada za to nema uslova, nastava se izvodi po privatnim kucama i u raznim adaptiranim objektima (garaze, magacini i sl.).

Slicna je situacija i sa albanskim univerzitetom, koji cine 20 fakulteta i visih skola sa oko 15.000 studenata. Da bi se dobila kompletna slika o paralelnom albanskom skolskom sistemu, treba dodati da je na njemu angazovano preko 20.000 ucitelja, nastavnika, profesora i pomocnog administrativnog i tehnickog osoblja, kao i da deo ovog sistema cine i prosvetne i pedagoske insititucije, kao sto su Pedagoski institut i Zavod za izdavanje udzbenika Kosova. Citav taj ogromni staf dobija plate (relativno redovno) iz nacionalnog fonda. Prosek zarada krece se nesto ispod 200 DM.

Proteklih sedam godina bile su godine velikih finansijskih i organizacionih iskusenja za paralelni albanski skolski sistem, ali se on pokazao dosta zilavim. Stavise, on je postao najveci samoorganizovani entitet tzv. paralelne vlasti na Kosovu. Pitanje skola i edukacije ne tice se neposredno samo ucenika, studenata i nastavnika, vec zadire u vitalne interese skoro svake porodice. Drugim recima, na njegovom odrzavanju angazovano je prakticno celokupno aktivno albansko stanovnistvo. Za opstajanje "paralelnog" skolskog sistema potrebna su relativno velika sredstva, najmanje oko 40 miliona DM godisnje. Paralelna albanska vlast uspela je da izgradi sistem za prikupljanje sredstava, ali jos uvek ima problema sa njihovim redovnim prilivom i distribucijom. Sredstva se osiguravaju doprinosima, pre svega putem poreza koji se "razrezuje" na nekoliko osnova; u prvu kategoriju ulaze svi zaposleni, u drugu domacinstva, trecu cine vlasnici firmi i ducana. U ovaj tzv. "nacionalni fond" slivaju se i dobrovoljni prilozi, koji uglavnom dolaze od Albanca koji zive i rade na Zapadu. Medjutim, posto potrebe uvek premasuju raspolozivi fond uvek ima tenzija izmedju finansijske i politicke birokratije, s jedne strane, i korisnika fondova, s druge strane. U poslednje vreme izbilo je vise afera u vezi sa zloupotrebama i sumnjama da su u nekim segmentima (fondovi skola i fakulteta, fondovi za izdavanje knjiga i skolske dokumentacije) pronevereni relativno veliki novci, sto je posredno destimulisalo prikupljanje sredstava, ali u globalu nije doveden u pitanje sam paralelni finansijski sistem i volja i odlucnost Albanaca da odrze svoju nezavisnu skolu.

U pocetku niko, pa ni Albanci, nisu racunali da ce kriza potrajati tako dugo. Sada je ovaj paralelni organizam postao tako velik i odlucan, da je tesko zamisliti mogucnost odstupanja. Skola rezistencije postaje velika skola nezavisnosti i samoorganizovanja. U izvesnom smislu ona je postala nezavisna i od samog politickog centra odlucivanja. Prvo je albanski univerzitet sa rektorom i senatom dosta odlucno odbio uplitanje politickog faktora u pitanja univerziteta i njegovog statusa, sto je islo do neprihvatanja kompromisnih solucija u politickim pregovorima 1993. godine (sa vladom Milana Panica) ili onih proslogodisnjih, kod kojih je posredovala vatikanska humanitarna organizacija Sant Edjidio, za cije su solucije bili spremni da pregovaraju neki od albanskih politickih lidera. Slican stav zauzeli su i ostali prosvetni organi, a od skora i studentski lideri, koji su najavili organizovanje protesta i demonstracija za oslobadjanje albanske skole u celini, a ne nikako za nekakvo parcijalno resenje, ili delimicno sprovodjenje proslogodisnjeg sporazuma izmedju Rugove i Milosevica, korak po korak, kako je predlagala srpska strana.

Problem neostvarivanja sporazuma Rugova-Milosevic postaje glavni fokus za dinamizaciju kosovske krize i relativno pasiviziranog albanskog pokreta. Pojava autonomnog studentskog pokreta, na cijem su celu stasali polaznici skole rezistencije, moglo bi da ima mnogo snaznije implikacije cak i od misteriozne serije teroristickih napada na policijske stanice, za koju je odgovornost preuzela tzv. Oslobodilacka armija Kosova. Kao sto su 1981. godine studentske demonstracije bile uvod u otvaranje kosovske i jugoslovenske krize, sada bi one mogle da postanu uvod u proces razresenja krize.

Mesec septembar prolazi u znaku kontradiktornih najava: jedne govore o raskidu ugovora i izbijanju protesta i ostrog odgovora srpskih vlasti koje bi mogle da dovedu do velikog zaostravanja i otvorenog konflikta; druge kazu da se radi o prelaznoj pojavi uslovljenoj izborima i retorickom zaostravanju u dikursima pozicije i opozicije u Srbiji, a da ce nakon izbora verovatno doci do pocetka realizacije sporazuma o skolama zato sto je pojacan pritisak stranih faktora upravo po tom pitanju. Tesko je reci ko je vise u pravu. Moje osecanje mi govori da su mogucnosti velikog zaostravanja uglavnom ogranicene ne samo zbog toga sto su obe strane nespremne za konflikt vecih razmera, vec i zbog toga sto je region pod prismotrom, pa i direktnom kontrolom stranih intervencionistickih snaga. Legalizacija albanske skole, odnosno vracanje objekata, ionako ne predstavlja neki veliki ustupak srpske administracije, posto je ona bitku izgubila vec samom cinjenicom da je bila prinudjena da tolerise postojanje paralelnog albanskog skolskog sistema. Radi se o relativno malom "ustupku" u odnosu na koristi koje Srbija moze imati u trazenju puteva za ponovnu integraciju u svetsku zajednicu.

No, ne treba zanemariti ni kolicinu iracionalnosti natalozene u kosovskoj zbilji, kao i nemogucnosti da se pod punu kontrolu stavi kako srpski tako i albanski radikalizam.

U svakom slucaju, ja smatram da je albanska skola dobila najvecu bitku time sto je izgradila citavu infrastrukturu samoodrzanja. Ima misljenja koje kazu da je ta skola zbog losih uslova rada bila uglavnom slaba, da je puno zrtvovala na kvalitetu. Ja se s time ne slazem. Ako je stara albanska skola, kao i sve socijalisticke skole bila opterecena znanjem i kvantitetom, ociti gubitak kvantiteta bio je kompenziran onim sto stara skola nije imala - a to je bila upravo volja za skolom i faktor rezistencije kao svojevrsna skola zivota. U nekim bitnim aspektima, albanska skola na Kosovu se paradoksalno pokazala kao dobra skola.

Samo sto sve nije u skoli.

za antrfile

KOMPJUTERSKI KURSEVI ZA SREDNJOSKOLCE

Fond za otovreno drustvo, koje ima kancelariju u Pristini, prosle godine je zapoceo specijalni program pomoci za ucenike srednjih i osnovnih skola u okviru kojeg je organizovana mreza radionica sa 160 najsavremenijih kompjutera i pratece opreme (printeri, skeneri). U radionicama se odrzavaju besplatni bazicni kursevi kompjutera (DOS, Windows, Internet...) kao i specijalizovani kursevi i seminari o primeni racunara u nastavi. Prosle godine kompjuterske radionice su instalirane u vecim gradovima (Pristina, Prizren, Pec, Kosovska Mitrovica, Djakovica, Gnjilane, Urosevac) a ove godine se otvaraju radionice i u drugim manjim mestima (ukupno ce biti oko 20 radionica). Kroz ove kurseve, za koje organizaciju, instruktore i softvere osigurava pristinska firma Comtrade, do sada je proslo oko 10.000 ucenika srednjih skola. Do kraja godine broj bi trebao da bude udvostrucen. Tokom leta na Brezovici je organizovan letnji kamp (Otvorena skola kompjutera), koji je imao i takmicarski karakter. Najbolji su bili kursisti iz Peci.

Shkëlzen Maliqi, AIM Pristina