ZELJA ZA BEGOM
AIM JUNIOR Skoplje
Ako se slucajno neupuceni putnik namernik nadje u nekom gradu ili selu u Makedoniji i vidi veliki broj mladih koji po citav dan dangubi po ulicama, moze stvoriti uverenje da se radi o ljudima koji su obezbedili svoju egzistenciju i zato nemaju potrebu da rade, cak ni da bi prevazisli monotoniju. To je samo na prvi pogled tako. Jedan varljiv prizor. Ono sto se ne vidi je njegov antipod i moze da se shvati samo ako se upozna njihov svet koji je ispunjen velikom dozom nemira, posebno posle dogadjaja u Gostivaru i sudjenja vodjstvu ovoga grada. Potrebno je samo nekoliko sati druzenja sa njima, razgovora, da bi se doslo do zakljuka da su oni u stvari zabrinuti za svoju buducnost, da se ne nadaju da ce Makedonija ubrzo izaci iz ove politicke i ekonomske krize. Jednostavo, cini se da su izgubili sve nade. Dzepovi njihovih farmerica su prazni. Medjusobno jedino razgovaraju o egzilu, kao spasu. Kako pobeci negde na zapad? Kako obezbediti vizu? Kako opstati? "Mi ne trazimo milost, vec rad", kaze B. Zaimi, "sva vrata su nam zatvorena. Zelja da se pobegne pothranjuje se razocarenjem, ovom zategnutom politickom klimom"!
Proizvodna delatnost se odvija usporenim ritmom. Mnoge fabrike su bankrotirale. Produktivna je samo "radionica" dnevne politike koja "proizvodi" afere, nesigurnost, podsticanje medjuetnicke mrznje i montirana sudjenja. Mesecne plate radnika, u malobrojnim fabrikama koje su prezivele tokom procesa privatizacije, su minimalne. Mnoge porodice prezivljavaju (ovaj termin je zamenio termin "zive") od socijalne pomoci... Sve to, kao i politicke tenzije, podsticu zelju za bezanjem. Kada bi se skinula "gvozdena zavesa", kako jedan mladic naziva zatvaranje granica zapadnih drzava za gradjane Makedonije, najvecu korist bi imale mnogobrojne turisticke organizacije.
Radnik u jednom hotelijerskom objektu kaze da radi 14 sati dnevno bez ijednog dana odmora, a plata mu je svega 200 DM i nema socijalno osiguranje. "Mi, kaze on, radimo kao nasi azilanti u zapadnoevropskim drzavama ili kako se drugacije kaze, na crno". Nada se da ce jednoga dana emigrirati iz Makedonije, negde u nekoj od zapadnih zemalja, pokusavajuci da raznim nacinima predje granicu i bez vize, dakle ilegalno. Po njemu, drugog izlaza nema. Slicno misle i mnogi drugi mladi, koji "pronalaze" razne oblike da predju granicu bez vize u zemlje gde su one obavezne. Ovo raspolozenje mladih najvise koriste mnogobrojne "turisticke" agencije, koje obecavaju gradjanima ulazak u ove drzave uz pomoc "viza", koje oni "obezbedjuju". Oni unapred svojim klijentima uzimaju od 1 500 do 2 000 DM (toliko se krecu cene da bi se "obezbedila jedna viza"), a cak ima i slucajeva kada je ta suma dostizala cifru i do 5 000 DM, da bi se zatim njihova sudbina predavala u ruke razlicitih bandi, koje se "staraju" za njihove klijente, prebacujuci ih ilegalnim putevima u druge zemlje. I. Jonuzi iz Tetova, koji je sada uspeo da pronadje utocite u Nemackoj, izjavljuje da je putovao dva citava dana preko planina, naravno pesice.
Na hiljade je ovakvih slucajeva koji traze spas preko opasnih puteva koji se cesto i tragicno zavrsavaju. Medjutim, nezaposleni mladi i bez nade, za bolju buducnost i nemaju drugog izbora. Oni su jednostavno suoceni sa bezizlaznim stanjem i svaka opasnost im se cini manjom nego sto je to tracenje vremena po kafanama ili pak, od mogucnosti da se ovde izazove nekakav medjuetnicki konflikt, koji bi zapecatio njihovu sudbinu.
AIM Skoplje Saljajdin SALIHU