Postovanje i skrnavljenje zastava na Juznom Balkanu

AIM Atina, 18. septembra 1997.

Sta je bilo prvo sto je prvi covek na mesecu uradio cim je stigao na ovo udaljeno mesto? Jednostavno je istakao zastavu svoje zemlje. Poruka je bila sasviim jasna - zastavom je "markirana teritorija" i s ponosom ukazano na superiornost ove zemlje nad ostalima. Kakogod bilo da bilo, ovde u nasim svakodnevnim zivotima na zemlji, zastavama se pridaje ogromna bogomdana moc. Vecina ljudi im se divi i identifikuje se s njima; drugi ih ponekad koriste kao simbole u svojoj politickoj borbi ili protestu.

Najbolji primer takve identifikacije sa zastavom moze se videti prilikom brojnih sportskih dogadjaja, medju kojima je Olimpijada najistaknutiji. Tamo citave drzave predstavlja samo jedna zastava i nekoliko sportista. Zastava, zajedno s himnom, izaziva suze u ocima ljudi kadgod njihovi predstavnici pobede na nekom takmicenju. Niko od njih ni ne pomisli da i sami nisu doprineli pobedi na neki nacin.

Bez sumlje, rasireno poimanje zastave jeste da ona predstavlja istoriju i kulturu, sve ono sto se odnosi na odredjenu naciju. Medjutim, to je tek sekundarno shvatanje. Primarno i zvanicno je da je to drzavni simbol. Kada covek vidi "zvezde i pruge", on ne pomislja na razlicite etnicke grupe, vec na politicku celinu koja ih sve obuhvata - SAD.

Ovo bi jos vise trebalo da se odnosi na etnocentricne drzave kao sto su balkanske. Grcka zastava bi trebalo da je zastava grcke drzave i svih njenih drzavljana - koji su po nacionalnosti Grci i koji to nisu. Istovremeno, medjutim, manjine koje zive u susednim zemljama (Albanija i Turska za Grke) prisvajaju istu zastavu i pretvaraju je u svoj etnicki simbol. Ovakav stav koji neki smatraju politicki pogresnim, preovladjuje vec duze vremena. On cak ima odredjenu zakonsku osnovu u Zakonu o upotrebi zastave iz 1973. godine tadasnje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. U Clanu 6 ovog Zakona, u verziji za Socijalisticku Republiku Makedoniju, navodi se da "ljudi koji pripadaju albanskoj, turskoj ili nekoj drugoj nacionalnoj ili etnickoj grupi, kao i gradjani drugih naroda koji zive u Federaciji, mogu da koriste /svoje zastave/" tokom (Clan 4) "drzavnih praznika Socijalisticke Republike Makedonije i SFRJ i prilikom privatnih proslava gradjana".

Iako je primena zakona neujednacena i iako se u njemu navodi da uz zastavu manjine mora da se istakne zastava Federacije, zakon je istorijska cinjenica koja je u jednom trenutku dala legitimitet zastavi strane drzave (npr. Albanije) ili etnicke grupe (albanske manjine u Makedoniji). Mozda je to razlog zasto Albanci koji zive u savremenoj Makedoniji (i koji su isto toliko makedonski gradjani koliko i sama makedonska vecina) osecaju da su izgubili pravo koje su nekad imali. Oni smatraju da je njihov zahtev opravdan vise nego Turci u Bugarskoj i Grci u Albaniji, koji nikada nisu ni uzivali takav status. Trebalo bi napomenuti cinjenicu koja govori u prilog vlastima u Tirani da su mnogo puta tolerisale isticanje grcke zastave od strane manjine koja tamo zivi.

Sto se tice Republike Makedonije, cak i njeni upravo usvojeni zakoni predvidjaju da razlicite etnicke grupe mogu da isticu svoje zastave u vreme makedonskih nacionalnih praznika (clan 140 Uredbe o upotrebi nacionalnih zastava). Tako se ponovo drzavna zastava identifikuje sa etnickom grupom, ali ogranicenje koje namece zakon podstice manjine da se bore za pravo da koriste svoje zastave kadgod pozele.

Makedonski Ustavni sud svojom odlukom od 21. maja

1. prakticno je zabranio redovnu upotrebu nacionalnih zastava. Medjutim, gradonacelnik Gostivara, Rufi Osmani i predsednik Opstinske skupstine, Refik Dauti, odbili su da spuste albansku i tursku zastavu koju su podigli zajedno s makedonskom. Ovaj cin politickog nepovinovanja odluci vrhovnog sudskog tela u Republici nije kaznjen u redovnom postupku. Naprotiv, gradonacelnik je zadrzan u pritvoru 90 dana kao besprizorni visestruki prestupnik ili potencijalni begunac, a da bi se situacija u Gostivaru vratila u normalu upotrebljene su specijalne policijske snage. Ono sto su one ucinile oznaceno je kao nepotreno nasilje i krvoprolice, a dozivljeno je kao kaznena akcija protiv celokupnog albanskog stanovnistva. To je bila akcija iza koje je ostalo troje mrtvih i stotine ranjenih. Sto je najgore, 17. septembra 1997. posle sudjenja koje je povremeno bilo nepropisno, sud je osudio Osmanija na 13 godina zatvora, a Dautija na tri godine, na kazne koje podsecaju na stari totalitarni pravosudni sistem.

Manjine koje zele da se identifukuju sa maticom, trebalo bi ipak da koriste drugaciju zastavu. Ona moze biti izvedena iz zastave odgovarajuce drzave i moze da zadrzi specificne simbole. U slucaju albanske manjine to bi mogao biti dvoglavi orao koji ima istorijsko znacenje. Medjutim, orao koji je prikazivan na Skenderbegovim zastavama prilicno se razlikovao od orla na zastavi savremene Albanije. Zastava koja na sebi ima ovaj simbol pospesivala bi osecaj pripadnosti manjini. S druge strane, tacna kopija zastave inostrane drzave moze se shvatiti kao izjava zelje manjine da se otcepi.

Upotreba zastava kao sredstava za nacionalnu identifkaciju na Balkanu je proganjana. Drugi nacin njihove upotrebe - kao mocnog politickog oruzja - takodje nije neproblematicno. S jedne strane, ljudi koji smatraju zastave samo "komadima tkanina" trebalo bi da imaju slobodu izrazavanja, odnosno da izraze svoje nepostovanje pa cak i neprijateljska osecanja prema drzavi i ciljevima za koje se zalaze. S druge strane, medjutim, postoje svi ti ljudi koji vole svoju zemlju i koji svoju zastavu smatraju svetom, tako da takav cin nepostovanja osecaju kao licnu uvredu. Sukob ova dva stava je neizbezan, pa je drzavama nije lako da ga razrese.

Zato vecina zemalja koje imaju neku vrstu autoritarne tradicije gledaju na skrnavljenje zastave ne kao na nekoristan i glup cin, vec kao na provokativni zlocin. Demokratije, s druge strane, svojim gradjanima dozvoljavaju da se slobodno izrazavaju. To se videlo u sudskom procesu Teksas protiv Dzonsona (Vrhovni sud Sjedinjenih Drzava, 1989. 491 US 397, 109 S. CT. 2533, 105 L.Ed.2d 342) vodjenom protiv Gregorija Dzonsona koji je ucestvovao u politickim demonstracijama za vreme republikanske nacionalne konvencije u Dalasu 1984. godine. Posle marsa gradskim ulicama, on je spalio americku zastavu dok su protestanti pevali. Niko nije bio fizicki povredjen, ali nekolicina ljudi koji su stajali sa strane su bili uvredjeni zbog paljenja zastave. Dzonson je posle toga osudjen zato sto je namerno oskrnavio predmet divljenja (koji je propisom definisan tako da ukljucuje "javni spomenik", "mesto za molitve" ili "nacionalnu ili drzavnu zastavu"), sto je prekrsaj po zakonu Teksasa. Drzavni apelacioni sud je potvrdio presudu; presuda je zatim preinacena podeljenim glasovima Suda za krivicne zalbe Teksasa koji je stao na stanoviste da je spaljivanje zastave ponasanje koje stiti Prvi amandman Americkog ustava. U odgovoru na zalbu drzave Teksas, Vrhovni sud SAD - obicnom vecinom - podrzao je drzavni zakon i kaznio spaljivanje zastave.

Slicno se dogodilo ove godine na zvanicnoj proslavi Ilindena u Krusevu (Makedoniji). Grupa aktivista VMRO dovela je u pitanje novu drzavnu zastavu pogazivsi je i istakavsi njenu stariju verziju. Ico Gavrilov, clan grupe, bio je osudjen na maksimalnu kaznu of tri godine. I u ovom slucaju, ostra kazna je indikativna za odredjeni nedostatak liberalne demokratske tradicije u Makedoniji.

Medjutim, ima i u Grckoj nekoliko slucajeva koji ukazuju na to da i jedna navodno evropska zemlja moze da se ne povinuje demokratskim normama po ovim pitanjima. Pre dve godine, 17. novembra, grupa studenata iskazala je svoj protest tako sto je spalila grcku zastavu. Cin je izazvao brojne negativne odjeke u javnosti. U jednom tv programu, jedan glumac i profesor politickih nauka pokusali su da objasne ponasanje studenata ne priklonivsi se na njihovu stranu. Kao posledica toga, profesor je osudjen na prvostepenom sudu zbog "opravdavanja zlocina".

Ove godine, uoci nacionalnog dana Grcke (25. marta) grupa studenata socijalne antropologije sa ostrva Lezbos istakla je grcku i tursku zastavu sa idejom da unapredjuju prijateljstvo dva naroda. Posto su mediji naduvali slucaj, studenti su optuzeni za "provociranje nacionalnog simbola". Medjutim, pre samo godinu dana tadasnji lider Nove demokratije, Evert, je pocinio isti "krivicni cin" tokom izborne kampanje na grcko-turskoj granici i niko to nije shvatio kao provokaciju. Dvostruki standardi mogli bi se objasniti cinjenicom da javna licnost koja pripada establismentu moze sebi da dozvoli nesto sto se smatra "provokativnim" kada to cine "marginalni" studenti. Stvarno demokratska drzava, medjutim, mora da ponudi svim svojim gradjanima pravo da se slobodno izrazavaju cak i u slucajevima kada je takvo simbolicno izrazavanje uvredljivo za druge. Ovo se cini jos potrebnijim kada se zna da se zastave cesto zloupotrebljavaju u komercijalne svrhe, ali time nicija osecanja nisu povredjena. Zar nije uvredljivije videti svoju svetu zastavu na donjem vesu ili paru carapa? Sama pomisao na "prodaju zastave" zvucni odbojno mnogima, ali potrosacko drustvo obuzdava njihovu osecajnost kada se radi o iskoriscavanju njihove kupovne moci.

Sve to pokazuje da ono sto drzave ponekad smatraju neprihvatljivim i glupim je demokratski, dok su njima prihvatljive norme nedemokratske. Gde je ravnoteza? Mozda u priznavanju cinjenice da iako vecina gradjana zeli da vidi zastave istaknute samo da bi se pokazala superiornost, postoje drugi kojima bi trebalo dozvoliti da vide "tamnu stranu meseca".

Panayote Dimitras, Mariana Lenkova