GENERALI U POLITICKIM AUTOBUSIMA

Vojska Jugoslavije u saobracajnom kolapsu u Beogradu

AIM, BEOGRAD, 19. 9. 1997.

Ustupajuci dvadesetak autobusa iz svog voznog parka Gradskom saobracajnom preduzeci u Beogradu (GSP), Vojska Jugoslavije je pomogla da se u glavnom gradu Srbije i SR Jugoslavije prebrodi saobracajni kolaps kojeg je 15. septembra ove godine izazvao Samostalni (citaj: drzavni) sindikat zaposlenih u stambeno komunalnim delatnostima tako sto je organizovao strajk u recenom preduzecu i u Gradsoj cistoci.

Stavi li se, medjutim, pomenuta cinjenica u politicki kontekst ona dobija posebnu dimenziju sa koje pada nova senka na Vojsku Jugoslavije.

Cim su Skupstina i drugi nadlezni organi gradske vlasti sa gradonacelnikom Zoranom Djindjicem na celu, shvatili da je rec bezmalo o totalnoj blokadi saobracaja u dvomilionskom gradu, obratili su se za pomoc onim institucijama koje su u datoj situaciji bile u stanju da im pomognu, sto ce reci da su ponajpre apel uputili Vojsci Jugoslavije. Prema izjavi Djindjica (kao i prema izjavama ostalih predstavnika gradske vlasti), iz Vojske je stigao odgovor - da se njena vozila ne mogu ukljuciti u ispomoc prevoza putnika u Beogradu bez odobrenja Savezne vlade!

Pod pretpostavkom da je sve drugo bilo u redu, covek mora da zastane nad nejasnocom - ko je tu i od koga imao da trazi odobrenje: da li nacelnik Generalstaba VJ od saveznog premijera (general Perisic je izravno potcinjen Vrhovnom savetu odbrane, odnosno vrhovnom komandantu), ili nacelnik Saobracajne uprave (koja je u organskom sastavu Generalstaba) od saveznog ministra za odbranu, ili je u igri neka treca kombinacija. U svakom slucaju tu ima neke velike zbrke. No, vratimo se "sanaciji" posledica strajka i vojnim autobusima.

Oni Beogradjani koje pamcenje ne izdaje tako brzo lako ce se podsetiti jesenasnjeg strajka u organizaciji i izvedbi Sindikata vozaca GSP, a valjda nisu zaboravili ni proslogodisnji strajk (nakon lokalnih izbora) na cijem je celu bio Nezavisni sindikat GSP: u oba slucaja gradjane su u kriznim casovima blokade saobracaja u glavnom gradu prevozili i autobusi Vojske Jugoslavije i policije. Stavise, Vojska je priskakala u pomoc i u jos nekim kriticnim prilikama, recimo i u nekoliko navrata tokom tromesecnog gradjanskog protesta zitelja glavnog grada. Vojni zvanicnici su znali time da se dice, a Beogradjani su zaista bili "zahvalni" "svojoj Vojsci".

Ali, koliko nam je poznato, ni u jednom od tih slucajeva Vojska nije iskala odobrenje za svoj angazman ni od koga, pa ni od Savezne vlade. Odakle se sad najednom pred Vojskom isprecio i taj uslov? Stvari bivaju sasvim jasne ako se ne smetne s uma da je ranije na vlasti i u nasem glavnom gradu bila Socijalisticka partija Srbije, te Vojsci nisu ni bila potrebna bilo kakva odobrenja: njena pomoc se naprosto podrazumevala. Danas, medjutim, kada u Beogradu vlada opozicija, Vojska mora da moli za odobrenje i za tako sitan angazman kakav je ispomoc u prevozu gradjana glavnog grada u haoticnom stanju u javnom saobracaju uzrokovanim strajkom. Tako je barem po zvanicnoj verziji.

A ako je vec tako, bilo bi logicno da odobrenje i bude upuceno iz Savezne vlade, bilo iz kabineta premijera Radoja Kontica, bilo iz kabineta ministra vojnog Pavla Bulatovica, ili iz nekog drugog kabineta sa saveznog nivoa, svejedno. Ali, evo opet jednog politickog veleobrta: Ministarstvo za informacije Vlade Republike Srbije 16. septembra ove godine izlazi u javnost saopstenjem u kojem se pored ostalog kaze: "Vlada je stavila na raspolaganje jedan broj autobusa Vojske Jugoslavije..." Zaista, tako je i bilo: autobusi iz vojnog voznog parka upuceni su na "lice mesta" tek posto je to zahtevao Mirko Marjanovic. Po tome ispada da srbijanski premijer zauzima visoko mesto i u hijerarhiji vojne nadleznosti, odnosno da je Vlada Republike Srbije nadlezna i za vojne stvari.

Trvrdnja prvaka demokratski orijentisane srbijanske opozicije kako je u ovom slucaju rec o "politickoj diverziji" ocigledno ima i svoje realno utemeljenje,cak i ako za ovu pricunije najbitnija pozadina da li je je "diverzija" izvedena s ciljem da se "srusi gradska vlast" nakon cega bi se "zaveo red cvrstom rukom", nasta upozoravaju Djindjiceve demokrate, ili je cilj akcije bio da se u sami osvit parlamentarnih i predsednickih izbora u Srbiji nanese "bocni udar" Srpskom pokretu obnove, kakve optuzbe stizu iz "vrhovnog izbornog staba" lidera ove partije Vuka Draskovica.

Cela akcija, ma kako se zvala, izvedena je amaterski, da ne kazemo glupavo. Najpre, napadno je indikativno da je celni "pucist" Miomir Jaranovic, predsednik Samostalnog (opet citaj: drzavnog) sindikata komunalno-stambenih delatnosti i clan Glvanog odbora vladajuce partije. Zatim, Glavni odbor Jugoslovenske levice odmah nakon vesti o strajku munjevito je reagovao saopstenjem u kojem se kaze da je saobracajni haos na ulicama glavnog grada "definitivna potvrda da ovim gradom upravlajju, neodgovorni, nestrucni ljudi nedorasli svojim obavezama". Najposle Mirko Marajnovic pred novinarima odmahuje rukom kao "oni tamo nemaju pojma, pa im je Vlada dala dvadesetak autobusa nase Vojske"! (Drugim recima, Oni su uvek tu kao sapsitelji!).

Strajk je vec iza nas i suprotstavljene strane svode racune. Sto se tice Vojske Jugoslaviej, ona je i ovaj put nasamarena jer su njeni autobusi (zlo)upotrebljeni u politicke svrhe vladajuce partije u Srbiji. Zasto su generali pristali na politicku voznju u svojim autobusima? Jesu li mogli (i da li su hteli) da se odupru da ne budu uvuceni u tu politicku igru? Jedno je izvesno:Vojska Jugoslavije vidljivo se uvlaci pod skute jedne politicke stranke. Moguce je da zauzvrat padne i kakva materijalna pomoc za osiromasenu armiju ciji oficiri prodaju i na "buvljaku"da bi preziveli. Perspektiva im je i inace (kao i svima nama, uostalom) potpuno neizvesna.

Stipe Sikavica (AIM)