PUCANJE DUSE

Zapisi Janje Bec

Ogoljene potrene ispovesti zena-Muslimaki iz tri izbeglicka logora u Sloveniji.

AIM, BEOGRAD, 13. 9. 1997.

Uporno poricanje, iskrivljene interpretacije, nagli zaborav ili ovestale fraze tipa "nismo znali", bile su dugo vremena u Srbiji jedine reakcije na ratne zlocine pocinjene u Bosni prema "drugoj strani". To upadljivo okretanje glave uzdrmala je nedavno knjiga "Pucanje duse" Janje Bec koje se pojavila u ediciji Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radija B92.

Deset prica koje izgovaraju zene, svedoci zlocina, prerasle su u globalnu metaforu stradanja jednog naroda. Ispod naslaga ratnih parola ranih u eufemizme o "odbrani vekovnih ognjista" i "zaokruzivanju etnickih prostora" probile su ogoljene ispovesti civila - bivsih majki, supruga ili sestara koje to vise nisu, jer su njihova deca, muzevi ili braca ubijeni. Njihova imena, Hida, Dzevahira, Rubija, Azra, ]amka, Emira, Fadila, Nasiha, Nefa i Sakiba ukazuju da knjiga "Pucanje duse" govori o stradanju Muslimana. To u predgovoru primecuje i poznati knjizevnik Aleksandar Tisma koji kaze, da je patnja ljudi zbog medjusobne mrznje opsta i da iznoseci patnju jednih iznosimo patnju svih. Ovaj pisac potom objasnjava da je "pravo mesto za iznosenje patnje Muslimana i Muslimanki upravo sredina iz koje su njihove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj moze da ih vidi onaj jedan ispovestima pogodjen, koji ce odluciti da patnju ne nanosi".

To je jedno od objasnjenja zasto se ova knjiga bavi zlocinima koji su ucinjeni prema jednom drugom narodu. Ovaj argument tokom razgovora ponavlja i autorka, sociolog Janja Bec koja je zabelezila ispovesti stradalnika u tri izbeglicka logora u Sloveniji - Celju, Mariboru i Ptuju od pocetka novembra 1995. do kraja januara 1996. Janja Bec razgovarala je samo sa Muslimankama, jer smatra da je rat krenuo iz Srbije i da svako treba da se suoci sa sopstvenom odgovornoscu za zlocine. Ona naravno ne misli da su u Bosni stradali samo Muslimani jer su za nju zrtve rata i "mladici bez ruku i nogu koji prose na ulicama Beograda, a koji su sa pesmom i cvecem na tenkovima kretali ka Vukovaru ili Bosni." Janja Bec medjutim veruje i kaze da za to ima dokaze, da su zlocini pocinjeni nad muslimanskim zivljem tokom leta 1992. i 1995. godine bili "planirani, organizovani i na zalost sistematski izvedeni. Srebrenica je bila veliko finale etnickog ciscenja", kaze Janja Bec.

Nasa sagovornica se seca prvog susreta sa zenama u izbeglickim kampovima, prvog ulaska u taj zatvoreni prostor i osecanja koje je pratilo susrete: "Bila je zima, ja sam slusala i snimala njihove ispovesti u ta tri izbeglicka logora, uvece se vracala u Ljubljanu i uvek htela nekako da se sakrijem, da nadjem utociste pred tolikom ljudskom patnjom". Ona je kroz potresne ispovesti stotinak sagovornica indirektno prozivela dane kada su zene sa kojima je razgovarala ostajale bez svojih porodica. "Kao da si sad neko drugi", opisala joj je jedna od tih zena. "Ja sam Rubija. Od Kljuca, to mi je opstina, selo Gornji Biljani" ... Tako pocinje jedno od potresnih svedocenja koja su zabelezena u knjizi. Rubija prica: "I onda, to je bilo uoci petka, tacno ne znam, cetvrtak navece, oni su nam dosli i rekli nemojte da bi ko kuda pobjegao, mi vam necemo nista. I tu smo vecer okoncali u kuci, rekli su nemojte bjezati i mi smo unisli u kucu i nismo to vece isli nikuda. Ujutro u pola sest zalupali su nam na vata, diz'te se, ja sam otkljucala, otvorila vrata, a vojska crnila nase selo. I to sve komsije oko nas, sve i jednog znadem. I tu mi je odvelo muza i dva sina, i od djevera dva sina, kod dzamije. Dok su ih odveli, cula se pucnjava, sta se radilo, nista ne znam ... Cetvrti su dan uspjeli doci kod dzamije, samo smo nasli lokve krvi po njivama. I otjeralo mi je tako dva sina i covjeka. Njih trojicu. I sve je popaljeno kada smo mi otisli na kraju ljeta, ni ovolike daske nije ostalo, sve je pogorilo. Sve otislo"... To je govorila Janji Bec Rubija iz sela Gornji Biljani, opstina Kljuc kojoj su 9. jula 1992 streljali ispred dzamije muza i dva sina.

Jedna od sagovornica zove se Emira: "Ja sam Emira. Moje selo je Milacevci, sat i po hoda od Srebrenice. Tu sam se rodila, tu sam se udala, tu sam ostala ... Mjesovito bilo, lijepo se zivilo, i sa Srbima, blizu su bili, u komsiluku bili. Tam' gdje sam rodjena, za jedno po sata gdje sam se udala, imala sam ja komsije, tu su bile dvije kuce srpske, mi smo zivjeli kao i sa ovim nasim narodom, nista razdvajali nismo, lijepo zivjeli, zivjeli dobro, svoji smo bili ... Kad je to prvoc pocelo pucati , komsije nase Srbi, bili kod mog brata i kod mog zeta. I zajedno svi bili, snacali kod njiha, isli kod njih nocu, eto da se pomogne jedno drugijem ... Mi smo tri godine bili okruzeni, nigde niko mogo izaci nije, nista nam moglo doci nije ... Sutradan oko 12 sati, okola ona sela, vec pocele goreti kuce, vidi se vatra, dim. Ujutru svanu, dodjose autobusi, udjemo mi i uz put sve krv po putu. A kraj asfalta u Kravici tu je bilo nasih ljudi, nasa braca, nasa djeca, vezani, da je svako svog poznavao, to je bilo hiljadama, a mi smo bile u autobusu, mi smo ih gledali i autobus je prosao. Ko je mogao kom pomoci, niko nikom pomoci ne mere" ... To su reci Emire iz sela Milecevaca pored Srebrenice koja vise nikada nije videla muza, sina i svog oca. Ona je nakon razgovora sustigla kod izlaza Janju Bec i uspela da je upita: "Reci mi ako znas". "Sta"- zabelezila je autorka knjige svoje kratko pitanje. "Nisu ih sve pobili?" "Ne znam", odgovorila je. "Pa nisu mogli, hiljade ljudi je bilo u Kravici".

Ovo je jedan od kratkih dijaloga kojim se zavrsava svaka prica. To su jedina mesta gde se na bilo koji nacin, ispod dokumentarnih ispovesti nazire autor ovih zapisa. Prvobitno je Janja Bec planirala da razgovore sa zenama koristi kao materijal za knjigu. Njihove price su medjutim bile toliko zestoke pa je ubrzo shvatila, da bi transponovanje u literarni plan samo umrtvile njihovu autenticnost. Zato je i ostao izvorni govor iz bosanskih sela pokraj Kotor Varosi, iz regiona Kljuca, Sanskog Mosta i Prijedora il i okoline Srebrenice i Zepe. Taj govorni kolorit, bez vecih pravopsinih i stilskih intervencija samo pojacava osecaj nepatvorene patnje kroz koju su prosle te zene.

"Bila sam potpuno iscpljena kada sam tokom leta 1996. godine pisala poslednje redove ove knjige", seca se Janja Bec. "Nisam vise imala snage da pisem i mislim da sada to vise ne bih mogla da uradim" govori nasa sagovornica secajuci se prvih susreta u izbeglickim logorima, njenih izlazaka u noc, potpune obamrlosti i napora da se to podnese. "Vracala sam se svako vece vozom u Ljubljanu. Nakon prvog susreta sa zenama iz Prhova, u stanju potpune dezorijentacije sela sam na voz i otisla u sasvim drugom pravcu priseca se Janja Bec dana kada su se zacinjale ove ispovesti koje menjaju citaoca, kao sto je i rat promenio zivote njihovih aktera. Janja Bec kaze da tokom razgovora sa zenama nije osecala bilo kakvo nepoverenje, i da je vec na pocetku govorila da dolazi iz Beograda. "Nijedna od sto zena sa kojima sam razgovarala nije rekla da mrzi Srbe. Pokazale su socijalnu inteligenciju koja pazljivo razdvaja dobro od zla. One su samo govorile da mrze te koji su pocinili zlocin i koji su odveli njihove najblize ukucane, a to su cesto bile komsije ili poznati ljudi iz istog sela." Nasa sagovornica kaze da joj se desilo, da ljudi iz drugih republika bivse Jugoslavije kazu da ona nema prava da pise o tome jer dolazi iz sredine odakle je i iniciran rat. Janja Bec misli da o tome upravo treba da govori neko iz ove sredine jer je tu pravo mesto da se pokrenu pitanja odgovornosti.

"Srbija se nalazi pred izborom izmedju dve mogucnosti. Mozemo se ponasati poput Turske koja se nikad nije suocila sa genocidom koji je pocinila nad Jermenima 1915. Oni i danas govore da su se Jermeni medjusobno poubijali. Nemacka je s druge strane uspela da se suoci sa masovnim ubijanjem drugog naroda ali su nastavili da zive sa jasnom svescu o tome." Zato i objavljivanje ove knjige obelezava, kako kaze sagovornica, kairos pravi trenutak. "Mnogo je bolje da se sada suocimo sa onim sto se desilo u Bosni i da ponesemo i deo svoje odgovornosti. Laganje i nesposobnost sucavanja samo vodi u nove ratove i nove mitove."

Janja Bec je pored toga zelela da se govori o onome sto se dogodilo u Bosni, jer smatra da je krivica za ratne zlocine indvidualna. "Dzelati i oni koji su dzelate stvorili prizivaju kolektivnu krivicu jer je to za njih pitanje zivota i smrti. Mi ne smemo pristati na to jer kolektivna krivica 'pada' na citav narod. Tada niko nije kriv." Taj mali korak ka personalizaciji krivice predstavlja i knjiga "Pucanje duse". Nju ce verovatno, kao i nekoliko slicnih knjiga, docekati karakteristicno zatvaranje ociju i uski krug citalaca, posto se ovde jedino cuje zal zbog stradanja sopstvenog naroda. U takvoj, medijski ispranoj slici o bosanskom ratu, jos uvek se ne nazire lik Drugog.

Slobodan Kostic (AIM)