STA SE VALJA IZA BRDA

Milosevic prebacuje centar moci u federaciju

Kada mu nije uspelo da dobije pristanak da ustavnim promenama ojaca svoj sadasnji polozaj Slobodan Milosevic se odlucio na seriju zakulisnih koraka kojima treba da postigne taj cilj. Uspe li u tome cena ce biti visoka, ali je on nece platiti i zato nije zabrinut zbivanjima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, a ne haje ni sto se ponovo najavljuje uvodjenje sankcija Jugoslaviji

AIM, BEOGRAD, 9. 9. 1997.

Kulminacija predizborne groznice za predsednicke i parlamentarne izbore u Srbiji zasenila je ostala politicka zbivanja u zemlji, koja, po svojim posledicama, mogu da se u vecoj meri odraze na kvalitet zivota u Jugoslaviji. Rukovodeci se inercijom da se u republikama donose presudne politicke i zakonodavne odluke javnost malo obraca paznju na zbivanja u jugoslovenskoj federaciji, pa se dobija utisak kao da je "zaboravila" da se u saveznu drzavu preselio Slobodan Milosevic, koji punih deset godina, u bukvalnom smislu, predstavlja centar moci, koji o svemu odlucuje. Funkcija predsednika Jugoslavije bacila je Milosevica na marginu politickog odlucivanja i prakticno ga uklonila iz javnog politickog delovanja. Iako se znalo da se funkcioner njegovog profila, koji je naucen da se "zemlja okrece oko njega" nece pomiriti s ulogom politickog penzionera, malo ko je ocekivao da ce njegovi koraci za preseljenje centra moci iz Srbije u saveznu drzavu poceti jos pre nego sto je zvanicno izabran za predsednika Jugoslavije.

Namera da se na brzinu obave ustavne promene prema kojima bi sef savezne drzave bio biran na neposrednim izborima, na osnovu cega bi proizlazila i njegova veca ovlastenja, nije prosla jer u Crnoj Gori nisu pokazali razumevanje za promenu odnosa u federaciji. Kako Milosevic spada u politicare koji ulaze kroz prozor, ako su im vrata zatvorena, njegovo opredeljenje da centar moci nosi sa sobom time nije bilo zaustavljeno. Jedina promena sastojala se u tome, sto su javan pokusaj za promenu saveznog ustavnog teksta zamenile tajne politicke igre. Zato sto se usudila da mu se suprostavi Crna Gora je dobila na "poklon" politicki sukob, koji je potresa od dana kada je njen parlament odbio predlog o izmeni Ustava.

Rukovodeci se nacelom da cilj opravdava sredstva novi predsednik savezne drzave ne zadovoljava se da crnogorsku politicku scenu posmatra s distance i prepusti da se sporna pitanja rese u njenim institucijama, vec je "pronasao kvaku" kako da se umesaju i federalni organi. Stvar je prebacena u nadleznost federalnog Ustavnog suda, iako postupak kandidovanja za predsednika Crne Gore, nije regulisan ni jednim saveznim propisom. Izvodjaci radova, koji ovakve poslove obavljaju, uhvatili su se za toboznju povredu gradjanskih prava Momira Bulatovica, kome crnogorska izborna komisija nije dozvolila da se na mesto predsednika Crne Gore kandiduje kao predstavnik jednog od krila podeljene Demokratske partije socijalista.

Smisao angazovanja Ustavnog suda Jugoslavije je da se savezna drzava nametne nad svojim federalnim clanicama, cak i u slucajevima kada one takvo pravo nisu prenele na saveznu drzavu. Uporedo s ukljucivanjem ustavobranitelja, iza scene odvijale su se i pripreme za preuzimanje nadleznosti i u drugim oblastima, pre svega najdelikatnijim, kao sto su oblast drzavne bezbednosti i vojska, jer rezim kakav neguje Milosevic najbolje se oseca kada se oslanja na tajnu policiju i silu. Njegovu sklonost otkrili su i strani pregovaraci, koji Milosevica najvise uvazavaju zato sto znaju da mu je podredjena tajna policija i vojska, a iza sebe ima i financijsku podrsku. Promenama u Zakonu o sluzbi drzavne bezbednosti, kojima je predvidjeno njihovo ukidanje na republickom nivou sef savezne drzave zeli da ojaca svoj polozaj u odnosu na federalne jedinice, iako je svojevremeno, preko njemu vernog Mihalja Kertesa, izvrsio puc u saveznoj tajnoj policiji i potpuno je rasturio, tako da se nekada mocna sluzba pretvorila u cuvara zgrada saveznih institucija.

U vreme dok je bio predsednik Srbije odgovaralo mu je da policija bude "preseljena" pod republicki krov, a kada je otisao u federaciju i ova sluzba bi trebala da se vrati natrag. Ova njegova namera uocena je jos prilikom formiranja nove Savezne vlade, kada je za ministra unutrasnjih poslova postavljen jedan od njegovih najodanijih kadrova Zoran Sokolovic, a to je bio najpouzdaniji znak da se Milosevic seli u federaciju. Ova kadrovska promena obavljena je osam meseci pre Milosevicevog izbora za predsednika Jugoslavije, ali oni koji su na osnovu kretanja Sokolovica procenili gde namerava da ide Milosevic nisu se prevarili. U njegovom politickom delovanju uocljivo je da njegovi partneri s prilicnim zakasnjenjem saznaju kakve su mu prave namere. Kada one postanu uocljive obicno je vec kasno za reagovanje.

Osim tajne poliicije i vojska salje signale kako bi joj vise odgovralo da ima vrhovnog komandanta umesto sadasnjeg kolektivnog tela. Iz njenih redova potekla je inicijativa da se obave ustavne izmene kako bi se omogucilo da sef drzve bude i vrhovni komandant. I ovaj potez je usmeren prema slabljenju pozicija federalnih clanica, koje sada imaju predstavnika u Vrhovnom savetu odbrane, najvisem vojnom telu u zemlji. Odmah posle toga Predsednik je primio predstavnike vojske, obecao im bolji financijski polozaj, vise stanova, odnosno povoljniji status u drustvu.

Ali to nije sve sta se iza brda valja. Dok se u Srbiji stranke i njeni lideri bore za ulazak u republicki parlament i za mesto predsednika Republike, Predsednik Jugoslavije, kojeg ovih dana pojacano proucavaju povodom 10-godisnjice od odrzavanja poznate i fatalne Osme sednice, deluje na dva koloseka: domaci i spoljni. Potezima koje vuce kod kuce nastoji da ponovo oko sebe sagradi centar moci po vec oprobanom receptu, kakav je primenio u bivsoj SFRJ, kada se ova, posle toga srusila kao kula od karata. S obzirom da Crna Gora tesko moze da funkcionise bez srpskog trzista postavljene su barikade na republickim granicama, bas kao sto je nekada uvedena blokada na prodaju slovenacke robe u Srbiji. Tako je Sloveniji pomognuto da brze izadje iz Jugoslavije. Sta ce se dogoditi sa Crnom Gorom tek treba da se vidi, jer politicke razmirice u njoj jos nisu dostigle vrhunac. Upravo na tim razmiricama, koje svojevremeno nisu postojale, barem ne otvoreno, kod Slovenaca, postavljena je taktika koja treba da omoguci pretvranje zvanicnog parlamentarnog sistema u nezvanicni predsednicki na nivou jugoslovenske federacije.

Drugi kolosek, kojeg Milosevic zeli da neutralizuje, kako bi kod kuce ostvario svoju nameru, odnosi se na spoljni svet, prema kojem je u podredjenom polozaju, jer kao potpisnik Dejtonskog sporazuma ima veoma delikatne obaveze. U poslednje vreme uocljiva je njegova strategija da promeni ulogu poslusnika, odnosno da izbegne ispunjavanje onoga sto je potpisao. Americka strana, kojoj je izuzetno stalo da se spomenuti sporazum provede, jer je iza njega zalegla cela administracija na celu s predsednikom Klintonom, uocila je ovu promenu i vec je nazvala opasnom Milosevicevu igru, koja Jugoslaviji moze da vrati sankcije ili dovede do ukidanja povlastica koje je dobila od Evropske unije. Malo ko smatra da je ova pretnja uplasila jugoslovenskog predsednika, ne zato sto on ne veruje u mogucnost povratka sankcija, vec iz razloga sto ga one opste ne doticu.

Ni pre ovog zaokreta Milosevic nije uvazavan u pregovarackim krugovima kao iskreni partner, ali promena odnosa prema Dejtonskom sporazumu ipak predstavlja svojevrsno iznenadjenje, jer se verovalo da mu veliki broj izbeglica iz Bosne predstavlja ekonomski teret, kojeg slaba srpska ekonomija ne moze da podne se. Izgleda da ga je prodaja dela Telekoma, kao i interes stranih partnera za kupovinu elektroprivrede i naftne industrije, pre svega, kao i saobracajne infrastrukture potakla da razmislja kako do sredstava moze da dodje rasprodajom domaceg bogastva. Medju analiticarima postoji misljenje da se Milosevic odlucio na pokazivanje "zuba" i zbog tvrdog stava SAD da zadrzi spoljni zid sankcija. Tesko je poverovati u tezu da Milosevic veruje kako uskracivanjem kooperativnosti moze da racuna na popravljanje polozaja svoje zemlje u medjunarodnoj zajednici. Pre bi se moglo reci da su vise u pravu oni koji ocenjuju kako Milosevic, zajedno s hrvatskim predsednikom jos nije odustao od prvobitne zamisli o podeli Bosne i Hercegovine i da njegovo ponasanje predstavlja suprostavljanje ideji iz Dejtona o jedinstvenoj BiH.

Bez obzira koja od spomenutih teza ima pravo na realnost sigurno je da se jugoslovenski predsednik odlucio da se opet igra vatrom. Ona je vec zapaljena razmiricama u rukovodstvu Republike Srpske, s opasnoscu da se, primenom njegovog izuma o dogadjanju naroda, sukob prosiri i dobije epilog na kojeg Milosevic nije racunao, odnosno da umesto podele Bosne izazove raspad Republike Srpske. Ako je u novu avanturu opet krenuo s Tudjmanom, ne raspolaze s nikakvim jamstvom da ce uspeti u svojoj nameri, jer su dosadasnja zbivanja pokazala da je uvek ostajao kratkih rukava, za razliku od hrvatskog predsednika.

Postoji i trece uverenje zbog kojeg je Milosevic odlucio da zahladi odnose sa spoljnim svetom. Objasnjenje se sastoji u njegovoj kljucnoj zaokupljenosti da na domecem terenu uspostavi licnu vlast na nivou federacije, onakvu s kakvom je raspolagao dok je bio predsednik Srbije. U tom slucaju ishod izbora u Srbiji za njega nece biti od znacaja kakvi bi oni imali kada bi se na sadasnjem polozaju zadovoljio skromnim ustavnim ovlastenjima. U tom slucaju njegova moc bi se oslanjala na pozicije koje ima u SPS- u, pod uslovom da njegova stranka pobedi. Milosevic nije sklon rizicima i zato nastoji da svoju poziciju ucvrsti bez obzira na ishod izbora u Srbiji. Iako se javnost jezi od pomisli da bi se mogla ponovo suociti sa sankcijama, vlast se previse ne uzbudjuje. Dobija se utisak kao da bi joj one dobro dosle, jer je gradjane pod sankcijama lakse drzati u pokornosti i poslusnosti.

Ratomir Petkovic (AIM)