JEDNI IZBORI DVE KAMPANJE

Predizborno sludjivanje gradjana

AIM, BEOGRAD, 9. 9. 1997.

Ostalo je manje od je manje od dve nedelje do parlamentarnih i predsednickih izbora u Srbiji, zakazanih za dvadeset i prvi septembar, a cini se da nikada u istorijatu postkomunistickih predizbornih kampanja u ovoj zemlji nije bilo vise konfuzije, pometnje i dogadjanja s primesama tragikomicnog. Naime, u Srbiji se terenutno vode dve kampanje - izborna i antiizborna. Ovu potonju predvodi blok od dvanaest stranaka koje su potpisale sporazum o neizlasku na izbore, jer smatraju da su uslovi koje je postavila Gonzalesova komisija (koja je, posle proslojesenje izborne kradje, dosla na poziv ovdasnjih vlasti, i donela obavezujuce "preporuke" o tome kako uspostaviti demokratske izborne uslove) ostali neispunjeni. Radi se o kontroli celokupnog predizbornog procesa, ravnopravnosti u drzavnim medijima i citavom nizu drugih strvari koje Milosevicu nije ni palo na pamet da menja, jer - gde bi onda tu bila car vladanja?!

Antiizborna kampanja vodi se, bar za sada, stihijski, po principu "svako za sebe": Demokratska stranka dr Zorana DJindjica, kao najveca "bojkotaska" stranka, najprisutnija je u javnosti. Njeni aktivisti dele letke gradjanima sirom Beograda i drugih gradova Srbije, gradovi su prelepljeni plavo-zutim plakatima DS na kojima pise: "Budi hrabar i reci - DOSTA"; ovih dana krecu i karavani pravnika, ekonomista i glumaca koji ce ici po Srbiji i objasnjavati zasto ne treba izaci na izbore, sta ce se desiti ako se ipak izadje, odnosno sta se nudi ako dodje do bitnih drustvenih promena, te ce malo prigodno zabavljati i kulturno uzdizati potencijalno bojkotaski narod.

Gotovo je nepodeljena ocena analiticara da je antiizborna kampanja zakasnela, nedovoljno transparentna, neagresivna i mlitava, da postoji dvanaest razlicitih (kvazi)marketinskih pristupa propagandi bojkota, i da sve to ne moze izaci na dobro. Ako se to pokaze tacnim, bice to prvi znacajan kiks Zorana DJindjica na tom podrucju, jer se radi o coveku koji je dokazano vest u stvarima politicke propagande, i pazljivo meri svaki svoj potez i svaku rec, uvek vodeci racuna o politickom profitu. Ovaj put, bojkotasi su zaigrali vrlo rizicnu igru, jer ako izbori ipak prodju makar na granici kredibilnosti, strankama koje na njima nisu ucestvovale predstoji gotovo sigurna marginalizacija.

Srpski pokret obnove Vuka Draskovica krenuo je u veoma snaznu kampanju - cini se, neuporedivu sa bilo cim sto je bilo koja opoziciona stranka do sada uradila - ne bi li dokazao da je njegova odluka o izlasku na izbore bila opravdana, i da SPO ima ozbiljne sanse da vlada ovom zemljom. Naime, od raskida partnerstva u koaliciji "Zajedno", Draskovic i saradnici upinju se da dokazu da je SPO jedina ozbiljna i velika opoziciona stranka, a da je sam Draskovic licnost drzavnickog formata. Da li se radi o ispravnoj proceni ili o (tako tipicnom) reaktivnom ponasanju baziranom na povredjenoj sujeti, videce se vec dvadeset i drugog septembra. Svi vec sada strahuju od odgovora, svako iz svojih razloga. SPO je svoju propagandu bazirao na kombinaciji ucestalog pojavljivanja Vuka Draskovica na drzavnoj i ostalim RTV stanicama - sa spotovima koji prikazuju Draskovica bas onakvim kakvim on sebe voli da vidi: kao ozbiljnog intelektualca starinskog kova, vazda ocinski zabrinutog za njegov napaceni narod - te sa neizbeznim organizovanjem mitinga po Srbiji. Draskovic je odabrao kandidatski slogan "Jedan za sve", kojim dodatno potencira svoj simpaticni ili arhaicni (kako ko voli) "ocinski" imidz, a koji je, usput budi receno, dr Mirjana Markovic, u svom cuvenom Dnevniku, mrtva-hladna preinacila u "Svi za jednog", i zatim se zgrazavala nad njim.

Posmatraci se razilaze oko toga da li je dr Markovic napravila namernu permutaciju, ili joj je to od majke prirode... Tu su, naravno, i plakati, a bogme i ogromni svetleci reklamni pano i sa likom Draskovica u (nat)prirodnoj velicini, koji mogu da zaskoce i uplase slucajnog nocnog prolaznika koji nije navikao na takve prizore. Plasenje ima i druge forme: potpisnik ovog teksta je u svom postanskom sanducetu zatekao pisamce sa srpskim grbom na omotu i natpisom VAZNO - sto uopste nije prijatno za stanovnika nesrecne radikalske opstine Zemun - ali, srecom, radilo se samo o Draskovicevom "pismu o namerama" kojim se njegovi aktivisti ovih dana dopisuju s Beogradjanima.

Apropo radikala, kampanja Seseljeve stranke je ovaj put iznenadjujuce pitoma i bezlicna, i stice se dojam da oni drze "low profile" u ovoj kampanji. To je, naravno, privid: radikali postoje samo kroz dr Seselja, a njega ima na sve strane, i po vlastitom priznanju, samo ove godine se pojavio na televiziji i radiju vec preko dvesta cetrdeset puta! Cifra se, naravno, svakodnevno uvecava. Iako je radikalska kampanja bezbojnija nego ikada, to nece pokolebati njihove ne bas malobrojne pristalice, jer se ionako mahom radi o "klijenteli" koja ne mari za citanje, analiziranje ili proucavanje bilo cega, i opredeljivanje koje iz toga proistice, jerbo oni sve vec odavno "znaju"...

Vladajuci levi blok (Socijalisticka partija Srbije, Jugoslovenska levica i Nova demokratija) lansirao je slogan koji po svojoj zivopisnoj grotesknosti spada medju vrhunce praziluckog marketinga: "Sto jes' jes' - najbolji je Es Pe Es!", ali se varaju svi koji misle da ce im ova nebuloza, kao oteta iz usta famoznog TV Radojice ili iz neke pesme "Rokera s Moravu", bar malo naskoditi. Dobar deo ciljne grupe SPS ovo moze smatrati vrhunskim humorom, a i sustom istinom pride. Moze se reci da "levicari" vode kampanju za parlamentarne izbore suvereno i sigurno, a prava uzbudjenja se ocekuju oko predsednickih izbora: Gazda se preselio na mesto predsednika SRJ, i zato se ne sme dopustiti da predsednik Srbije postane neko ko ima nekakav licni integritet (da ne bi jednom doslo do pojave sindroma Jeljcin-Gorbacov...), ali taj kandidat ipak mora da bude dovoljno prihvatljiv da pobedi iskusne "ale" poput Draskovica i Seselja. Zato je za SPS kandidata izabran Zoran Lilic, najbezlicniji od svih bezlicnih i najkonfekcijskiji od svih konfekcijskih politicara koje Milosevic ima u svojoj kolekciji, pa tako nareceni bivsi kondukter sada ide po Srbiji i, sto neko nedavno rece, govori: "Ej, narode, porucio vam Sloba da glasate za mene". U zelji da od Lilica naprave nesto nalik na drzavnika, levi stratezi su napravili gaf prelepljujuci Srbiju plakatima sa Lilicem koji visoko uzdize stisnutu pesnicu. Osim sto budi neprijatne asocijacije (jer se samo totalitarni i fasisticki politicari tako slikaju), to izgleda i kontraproduktivno i smesno, posto ovakav "maco" imidz stoji Milosevicevim punjenim pticama koliko i piletu wonderbra.

Srbija, dakle, zivi svoje predizborne dane u predizbornoj/antiizbornoj apatiji, a noci u groznici, posto se svake veceri negde u gradu potuku klinci-plakateri razlicitih stranaka. Novine, i narocito televizija, sve vise lice na porodicne albume politicara (jos samo skulpture nismo videli, ali je zato Draskovic dao otisnuti svoj lik na zlatniku!), a gradovi podsecaju na odlagalista viskova i restlova iz fabrike papira. Sve u svemu, u ovim krajevima sveta izbori su i dalje jedna od glavnih tradicionalnih anti ekoloskih manifestacija. Sto jes' jes'!

Teofil Pancic (AIM)