SPROVODjENJE SPORAZUMA ILI OPSTEALBANSKI PROTESTI

Posle pet godina kosovski studenti djaci i njihovi roditelji gotovo da su doneli odluku o organozovanju protesta zbog neizmenjenog stanja u obrazovanju na albanskom jeziku. Bilo je cak predlozeno da se prvog septembra odrzi polucasovna "proba", koja bi svoj puni efekat imala pocetkom univerzitetske skolske godine. Cilj realizacije masovnih protesta bio bi vracanje albanskih djaka i studenata u skolske i univerzitetske objekte. U moru nepoznanica, dilema oko "tehnike" i analiza o mogucim tokovima i posledicama, sasvim je izvesno da je o inicijativi Nezavisne Unije albanskih studenata za organizovanje protesta, ovih dana postignut opstealbanski konsenzus. Drugim recima, izgleda da je procenjeno da su stvoreni unutaralbanski politicki preduslovi za organizovanje javnih protesta i to pre svega na osnovu obavljenih razgovora predstavnika Unije studenata sa svim politickim subjektima na Kosovu. No, ipak se od ovakvog plana, bar za sada odustalo. Bojazan da bi lose organizovani protesti mogli dati povod za zestoku intervenciju policijskih organa, koji bi mogli doneti i nove zrtve i ipak nada da ce srpski politicki vrh nesto preduzeti oko sprovodjenja Sporazuma o obrazovanju albanskih djaka i studenata, bili su presudni. Zbog toga je sve ostavljeno za kasnije, mozda za vec sledeci mesec.

Albanski djaci i studenti isterani su iz skolskih objekata u periodu l99O-91., a paralelnu nastavu po privatnim objektima pohadjaju od skolske l991\92 godine. Kroz ovaj sistem je prosla ili prolazi celokupna sadasnja albanska decija i omladinska populacija skolskog uzrasta, koji cine priblizno trecinu albanskog stanovnistva. Nastava se izvodi u prostorijama previdjenim za stanovanje ili druge namene: garazama, podrumima, skladistima... Smatra se da je u tom cilju adaptirano oko 1 500 takvih prostorija. Medjutim, mnoge od njih nisu opremljene ni za sedenje, a da se ne govori o drugim sredstvima za izvodjenje nastave. U poslednje vreme albanski eksperti govore o veoma zabrinjavajucim pojavama u fizickom razvoju sadasnje djacke i studentske populacije i o niskom kvalitetu nastave.

Ova populacija pohadjala je nastavu pod stalnim pritiskom policijske represije. Mada represija nije imala za cilj potpuno onemogucavanje nastave na albanskom jeziku, ipak je zbog toga na hiljade djaka, studenata i nastavnika bilo maltretirano, zlostavljano, zastrasivano, hapseno, kaznjavano... a neki su zbog toga bili ubijeni ili na neki drugi nacin izgubili zivote. Za ovu i celu albansku populaciju jedini krivac za ovakvo stanje je, kako vole da kazu - Srbija. Medju njima takodje vlada misljenje da bilo ko da bude vladao Kosovom, sada i ubuduce, morace neposredno da se suoci sa ovim cinjenicama i posledicama. Na Kosovu preovladjuje misljenje da je krajnji cilj Srbije fizicka i politicka eliminacija Albanaca, ali takodje i procena da Srbija u tome nece uspeti, zbog cega je suocavanje sa gorenavedenim cinjenicama i posledicama neizbezno.

Kosovski Albanci poslednji put su javno protestovali zbog stanja u njihovom skolstvu upravo pre pet godina i od tada su protesti stalna politicka tema u albanskom javnom i politickom zivotu. Ali, tek tokom proslog leta, procenjivali su analiticari, kao da je bila stvorena najpogodnija politicka i psiholoska atmosfera za odrzavanje masovnih javnih protesta. Procenjuje se da je proslogodisnje pripreme neposredno zaustavio Dogovor o normalizaciji albanskog skolstva, koji su upravo 1. septembra potpisali Milosevic i Rugova.

Unutaralbanska razmisljanja za odrzavanje javnih protesta pocetkom ove skolske godine, cirkulisu od proleca i vezuju se za dolazak na celo organizacije albanskih studenata, struje, koja je sklona aktivnijem pristupu problemima sa kojima se suocava albanska omladina i uopste kosovski Albanci. Novo, odnosno ovo rukovodstvo, doslo je na celo studentske organizacije uz mnogo unutarstudentskih, pa i sirih unutaralbanskih politickih trvenja. Krug oko Ibrahima Rugove bio je veoma nezadovoljan ovim izborom. U javnosti se smatra da je ovo studentsko rukovodstvo vise sklono politickoj liniji Adema Demacija i njegove partije.

Studentski lideri su u svojim konsultacijama ipak pokusavali da izbegnu sve rasprave koje bi vodile unutarpartijskim i medjupartijskim politickim zaostravanjima. U svakoj prilici su ponavljali da su samostalno odlucili o ovoj inicijativi, pa je u tom smislu nazivaju nepolitickom, ali "u interesu svih Albanaca". Takodje su isticali da su pretenzije javnih protesta ogranicene iskljucivo na vracanje u skolskim objektima, iz kojih su bili proterani pocetkom ove decenije.

Studentskom rukovodstvu uspelo je do sada da izbegne ambicije partija da se postave kao njeni advokati ili staratelji i da se u albanskoj javnosti pretstavi kao nukleus koji samostalno preuzima odgovornost za vodjenje jedne koliko znacajne toliko i riskantne akcije. U ovoj ulozi studentsko rukovodstvo objektivno se pojavljuje kao nova alternativa u odnosu na sve sadasnje politicke struje u albanskom pokretu. Partijama to nije prijatno, ali je svima vrlo bilo tesko da odbiju studentsku inicijativu, pogotovu sto one same vec duze ne uspevaju da prevazidju visegodisnju politicku letargiju. Medjutim, koliko imponuje njihova odlucnost, toliko u nekim krugovima izaziva sumnje stvarni potencijal ove generacije albanskih studenata, koji su odrasli i oformili se u sasvim drugacijim uslovima od generacija studenata koje su organizovale demonstracije u periodu l981 -9O.godina. Zapravo sumnje se odnose kako na neprovereni potencijal, tako i na nepoznanice koje moze doneti u politickom zivotu sadasnja generacija albanskih studenata.

Zbog iskustava sa ranijim generacijama, ipak i sadasnja generacija studenata uziva naklonost najsire albanske javnosti. Ali, to nije dovoljno i za masovno prihvatanje izuzetno opasnog rizika izlaska na ulice. Zbog toga su studentski lideri tako uporno insistirali na podrsci svih albanskih partija, organizacija i asocijacija. Oni su bili svesni raspolozenja u albanskoj javnosti i bili spremni da taj faktor maksimalno iskoriste kao sredstvo pritiska na politicke partije i njihove vodje.

Ipak, kod svih je nadvladalo uverenje da je opredeljenje za ili protiv protesta iznad unutaralbanskih rivalstava i surevnjivosti i da po ovom pitanju svi albanski subjekti moraju da budu za i da se prakticno ponasaju jedinstveno. U dva razgovora sa predstavnicima studenata, Ibrahim Rugova izrazio je razumevanje a zatim i podrsku studentskoj inicijativi. Tako je, kada je rec o albanskoj politickoj strukturi, "put" za javne proteste otvoren ili bar tako izgleda u ovom trenutku. Nekako je opsteprihvaceno da se saceka pocetak oktobra, te ukoliko ne dodje nidokakvog pomaka u implementaciji sporazuma koji su potpisali Milosevic i Rugova, da se pristupi i organizovanim mirnim protestima.

U "organizacionom" smislu mnogo sta jos nije jasno ili se drzi u tajnosti. Za sada se moze jedino reci da bi se oni odvijali u svim opstinskim centrima i velikim naseljima i da bi trajali sve do vracanja albanskih djaka i studenata u skolske objekte. Planirani simbolicni javni protest, za 1. septembar, sa knjigama u podignutim rukama djaka i studenata, kao i

njihovih roditelja, ispred skolskih i univerzitetskih objekata u trajanju od 30 minuta je "otpao". Druga faza se izgleda priprema pocetkom nove studentske skolske godine. Za svaki slucaj studenti su najavili da ce tokom septembra izabrati lokalni i centralni organizacioni odbor, kako bi se pripremio i usvojio kompletan program javnih protesta.

Tesko je bilo sta reci ili nagadjati kako bi se u slucaju da se protesti oktobra meseca odrze, oni odvijali i zavrsili, jer to ne bi zavisilo samo od organizatora. Americki diplomati koji neposredno prate razvoj situacije, u kontaktima sa predstavnicima Albanaca izrazili su vec duboku zabrinutost zbog mogucnosti prerastanja demonstracija u veliko krvoprolice. Na albanskoj strani se o tome malo javno govori, ali pretpostavlja se da su svi svesni takvih i slicnih rizika. Studentski lideri stalno ponavljaju da ce uciniti sve da protesti proteknu bez ikakvog nasilja sa njihove strane i da ce ceo program protesta, posle svestranih priprema biti prezentiran ne samo albanskoj nego i medjunarodnoj javnosti.

Naveliko kritikovani albansko-srpski Dogovor o normalizaciji albanskog skolstva, u albanskoj javnosti se za sada ostavlja po strani. Ali, moze se pretpostaviti da albanski politicari, posebno krug oko Rugova i dalje jako racunaju sa njegovim sprovodjenjem. Uspeh u tome, privremeno bi jako utihnuo trenutne unutaralbanske, a mozda i albansko-srpske opasne napetosti.

AIM Pristina Fehim Rexhepi