MINIMALNE SANSE SVAKOME

Skopje Sep 1, 1997

AIM, Skopje, 01.09.1997

Najgore sto se moze dogoditi jednoj zemlji je to da je, jednostavno, osudjena i dovedena u situaciji da izmedju dva zla ocenjuje koje je ono manje i, naravno, opredeli se za njega. U ovom trenutku, Makedonija i njeni gradjni su, cini se, bas u takvom iskusenju, bar kada se radi o tome za kakvu se politicku opciju opredeliti i koja je ta politicka formacija u zemlji koja je makar i za nijansu manje gora od ostalih. Iako, razume se, izbor nije bogrzna kakav, ipak, to nimalo ne olaksava stvar, jer dosadasnje iskustvo s partijama nedvosmisleno pokazuje da ni jedna od njih nije svojim postupcima i konkretnim potezima ucinila nesto znacajno za Makedoniju i time zasluzila poverenje glasackog tela.

Sadasnja partija na vlasti, levoorientisana Socijaldemokratski savez je na prosle izbore, zahvaljujuci liberalima s kojima je isla zajedno i pre svega sto je na celu tog saveza stao harizmaticni i omiljeni pretsednik drzave Kiro Gligorov, nadmocno pobedila i u tom se trenutku mislilo da nema te sile koja je decenijama moze pomaknuti s te neprikosnovene pozicije. Medjutim, posle necelih tri godine rejting SDSN-a je strahovito opao i prema poslednjim podacima Galupovog instituta za ispitivanje javnog mnjenja za ove bivse komuniste na sledecim izborima (uskoro ce se znati dali ce biti redovni ili vanredni) bi glasali manje od deset posto glasaca. Ovaj katastrofalni procenat za donedavno najmocniju makedonsku partiju je, svakako, posledica nacina na koji je vladala ova partija i rezultat te vladavine. Prakticno, osim nekih malih uspeha na medjunarodnom planu (makar da je i to dosta diskutabilno) socijaldemokrati se ne mogu pohvaliti da su nesto znacajnije uradili u skoro svim segmentima drustva. Naprotiv, sve je vece uverenje naroda da su upravo oni i njihova politika glavni uzrocnici teckog ekonomskog stanja u kojemu se nalazi Makedonija, strahovitog osiromasenja gradjana, enormne nezaposlenosti, dezinvestiranja, zatvaranja mnogih privrednih objekata (pa i gasenja celih grana), neuspela privatizacija, neustavno nosenih zakona i tako dalje. Ono sto se najvise zamera ovoj vlasti, svakako je organizovani kriminal u kome su umesani visoki vladini funkcioneri, koji su koristeci svoj polozaj, tesko ostetili drustvo, napunili svoje ziro racune, a izvrsili genocid nad djepovima gradjana. Na dusu SDSM-a i njene vlade na celo s mladimj i arogantnim Brankom Crvenkovskim ide i narasnuta tenzija u medjunacionalnim odnosima i vec istinski izrazen animozitet izmedju Makedonaca i Albanaca.

Sve ove "zasluge" SDSM-a, u to ne treba sumnjati, idu na ruku njegovih politickih protivnika, prije svih nacionalisticke VMRO-DPMNE. Po istoj sondazi Galupovog instituta za ovu desnicarsku partiju su se opredelili 20 otsto ispitanika sto nikad nije bilo slucaj u ovih sedam godina visepartizma u Republici Makedoniji. Ali, svejedno od momentalnog raspolozenja glasaca, verovatno vise kao rezultat nezadovoljstva od stanja u drzavi i iz izgubljenog poverenja u aktuelnu vlast, VMRO-DPMNE, cini se, nije ta politicka snaga u zemlji koja stvari moze okrenuti na bolje. Pre svega, iz jednostavnog razloga sto ona nikad, a ni sad nema prave strucnjake, sposobne, iskusne ljude koji ce se kompetentno i spremno uhvatiti u kostac s problemima. Koliko god covek bio uporan da u uzem rukovodstvu partije nadje nekog koji bi odgovarao za bilo koje mseto u vladinom kabinetu, suocava se sa sizifovskim poslom. Ali zato u ovoj partiji ne nedastoja uskogrudi nacionalisti, nacional-romanticari, avanturisti i ljudi ruralnog duha i ponasanja. Iole mudriji makedonski glasac jednostavno zna da ukoliko VMRO-DPMNE osvoji vlast, onda to automatski znaci napustanje gradjanskog koncepta drustva i jos neuroticniji odnosi s albanskom populacijom u Republici Makedoniji, cak i neposredne opasnosti od "bliskog susreta" dvaju dominantna etnikuma u zemlji. Sve sto je dosad postigla RM na medjunarodnom planu, kako izjavljuje lider ove partije Ljubco Georgievski, bice ponisteno i proglaseno nevazecim, a to dosta govori o kakvoj se politici i politicarima radi. Zbog ovakvih strahova, kao i zbog obuzetoscu jakobinskim nacelom "ko nije sa mno - jeste protiv mene", sto sugerise nameru da ce se VMRO-DPMNE razracunavati i represirati svoje politicke neistomisljenike ukoliko osvoji vlast, unosi veliki strah medju gradjane Makedonije i, svakako, umanjuje i njene sanse na prestojecim izborima.

Nekad dve respektabilne partije: Demokratska partija Pera Goseva i Liberalna partija Stojana Andova, danas stopljene u jednu, Liberalno-demokratsku partiju, objektivno, nemaju vecih izgleda da znacajnije participiraju u novoj vlasti. Cak, utisak je da bi pojedinacno osvojili vise mesta u Parlamentu jer su tako imali svoju politicku boju i imidj, naravno, i svojih pristalica koji su se osipali zboh neslaganja s ovim udruzivanjem i, kako mnogi kazu, neprirodnim spojem javnog mnenja novoformirana LDP ima svega tri posto pristalica, dok je, recimo, sama Liberalna partija na izbore 1994 godine osvojila dvadeset poslanickih mesta u Parlamentu od ukupno 120. Na tim izborima demokrati nisu ucestvovalu, ili tacnije receno, zajedno sa VMRO-DPMNE bojkotovalu su drugi izborni krug (smatrali su da su izbori lazirani), ali po tadasnjim procenama smatralo se da bi za njih glasalo nekih 12 posto biraca, pretezno iz urbanih sredina. Bilo kako bilo, situacija je sada drasticno promenjena i vise nego samo utisak je da je ova fuzija otopila poverenje koje je nekad pojedinacno postojalo i za liberale i za demokrate.

Cetvrta i, nema sumnje, poslednja politicka snaga u Republici Makedoniji su dve albanske politicke formacije. Do pre dogadjaja u gradu Gostivaru gde je zbog skidanja albanske zastave doslo do demonstracija albanskog stanovnistva i krvavih sukoba s policijom, Demokratska partija Albanaca Arbena Dzaferija i Partija demokratskog prosperiteta Abdurahmana Alitija su bile na dve sasvim razlicitim politickim pozicijama, tacnije, prvi u opoziciji, drugi u koaliciji s Socijaldemokratskim savezom i s znacajnim ucestvom u organima vlasti. Medjutim, posle brutalne intervencije specijalne policije u ovom gradu u zapadnom delu Makedonije prema sve sto je albansko, DPA i PDP je udruzio nacionalni interes, pa se ubuduce moze ocekivati koordinirani i zajednicki nastup u osvajanju vlasti. I tu je situacija najjasnija i najizvesnija i cak se moze jos sada tacno opredeliti koliko ce biti broj poslanika ove dve partije u makedonskom Parlamentu. Dvaedeset ili dvadeset i tri poslanika (u zavosnosti s kakvim ce se izbornim modelom ici) je sasvim ocekivani broj. Istovremeno, realno je ocekivati da ce se o pojedinim pitanjima, vezanim za sferu medjunacionalnih odnosa, gubiti partiska boja i programska opredelenja i doci do podele na makedonsko i albanski blok.

Kako sada stoje stvari, niko u Republici Makedoniji ne moze dobiti potreban broj glasova da bi osvojio vlast i formirao vladu, a to odmah sugerise da ce biti neophodno koalicorati. Medjutim, odnosi politickih subjekata u zemlji sz takvi da svako ima naprosto neresivi problem gde i u kome naci koalicionog partnera. Jer karte su se tako izmesale, a partije tako medjusobno posvadjale da je zaista nemoguce naci bar nesto, neki zajednicki cilj i interes koji bi mogao biti to neophodno vezivno tkivo.

MILAN BANOV